Deset godina posle septembarskih izbora i oktobarskog prevrata 2000. godine

Piše: Dr Predrag Simić

Desetu godišnjicu petooktobarskih demonstracija 2000. godine Srbija dočekuje s pomešanim osećanjima. Masovni protesti u Beogradu koji su doveli do odlaska s vlasti Slobodana Miloševića bili su, nesumnjivo, jedan od najznačajnijih događaja u novijoj srpskoj istoriji. Pošto se u to vreme u Bosni i Hercegovini povukao Alija Izetbegović dok je godinu dana ranije u Hrvatskoj umro Franjo Tuđman, silazak s vlasti Slobodana Miloševića bio je odlazak poslednjeg među glavnim protagonistima građanskog rata u Jugoslaviji.

Peti oktobar je doneo i zakasneli raskid s režimom i ideologijom u kojima je Srbija živela prethodnih pola veka zbog čega su mnogi u ovim događajima videli i završetak procesa koji su u Evropi počeli rušenjem Berlinskog zida 1989. godine. Zbog toga bi se 2000. godina mogla smatrati godinom kada je završen građanski rat (ili, barem, njegov oružani deo) i godinom kada je počelo stvaranje demokratskog društva i slobodne tržišne privrede, tj. liberalnog kapitalizma, u Srbiji.

Proteste i kasnije promene u Srbiji predvodila je široka koalicija opozicionih partija koja se 10. januara te godine okupila na poziv lidera SPO Vuka Draškovića, i koja je kasnije uzela naziv DOS (Demokratska opozicija Srbije). Njima su ubrzo prišle mnogobrojne nevladine organizacije i građanske inicijative čime je stvoren širok opozicioni blok na čije čelo je došao Vojislav Koštunica, lider DSS, dok je veći deo organizacionih poslova preuzeo Zoran Đinđić, lider DS. Šarolik sastav i razlike između partija i lidera bili su povod mnogobrojnih sporova koji su od početka do kraja pratili delovanje DOS-a. Sukob je najpre izbio između DS i SPO-a i doveo do samostalnog izlaska SPO na izbore koji su održani u septembru 2000. godine dok se kasnije delovanje DOS-a kao vladajuće koalicije odvijalo u znaku sukoba između DS i DSS. Iako je dosta toga rečeno i napisano o uzrocima i posledicama ovih sukoba pravo pitanje glasi: šta je, zapravo, okupilo i održalo na okupu toliko različite partije?

Varnice i sukobi

Odgovor na ovo pitanje od samog početka bio je povod varnica koje su vremenom, naročito posle 5. oktobra, prerasle u nepomirljiv sukob dve vodeće partije koalicije – DS i DSS. Najjednostavniji odgovor na to pitanje mogao bi glasiti: Slobodan Milošević čija politika je tokom devedesetih godina išla iz poraza u poraz da bi pri kraju pribegla otvorenoj represiji i teroru nad političkim protivnicima. Već od protesta u zimu 1996/97. godine bilo je jasno da je značajan deo srpskih birača izgubio poverenje u Miloševića i njegovu politiku i da je spreman da sledi samo ujedinjenu opoziciju. Priliku za to opozicija je dobila zahvaljujući Miloševićevoj pogrešnoj proceni da je njegova lična popularnost veća od popularnosti njegove stranke zbog koga je promenio ustav i uveo neposredne izbore za predsednika tadašnje SRJ. Odgovor DOS-a je bio „foto-robot" opozicionog protivkandidata koji je trebalo da bude neko ko je dovoljno dugo na srpskoj političkoj sceni, ali ko se prvi put pojavljuje kao lider čitave opozicije, osoba koju režim nije mogao optužiti za manjak patriotizma, neko koga nisu pratile afere i neko ko potiče iz same Srbije. U ovaj okvir uklapao se jedino lider DSS koji je postao opozicioni kandidat i pobedio (istina s minimalnom razlikom) na izborima. Kasnije će se pokazati da su različite partije sasvim različito shvatale ulogu koju je dobio Vojislav Koštunica.

Drugi odgovor na pitanje šta je održalo DOS zajedno je mnogo složeniji i kontroverzniji. U danima posle oktobarskih događaja njegove vodeće partije često su razmenjivale optužbe da su jedne uzele učešće u njemu iz patriotskih pobuda a druge zbog snažne zapadne podrške ili čisto materijalnih razloga. Štaviše, kasnije su se na Zapadu pojavili tekstovi i knjige koje su stvaranje i pobedu DOS-a tumačile kao uspeh zapadne diplomatije i velikih sredstava koja su uložena u rušenje Miloševića. I u njima, svakako, ima istine. Američki kongres je 2000. godine izdvojio oko sto miliona dolara za ove svrhe od čega su polovinu dobile američke propagandne institucije u Evropi dok je druga polovina namenjena srpskoj opoziciji. Ova sredstva su utrošena na finansiranje predizborne kampanje u leto 2000. godine, ali i na izgradnju infrastrukture jednog broja partija DOS-a. Da bi učvrstile svoj kredibilitet u biračkom telu opozicione partije u Srbiji su već u oktobru 1999. godine formirale zajedničku radnu grupu sa Evropskom unijom kojoj su se decembra iste godine pridružile i Sjedinjene Države. Srpska opozicija je tom prilikom zatražila da Zapad, na njen zahtev, ukine neke od sankcija Srbiji i na inicijativu Francuske i Nemačke, koju su januara 2000. prihvatile i SAD, suspendovane su avio-sankcije i JAT je već u februaru poleteo na linijama ka Evropi. Mnogobrojni susreti srpskih opozicionih lidera i gradonačelnika gradova u kojima je opzicija bila na vlasti sa zapadnim političarima i diplomatama imali su dalekosežan značaj i za stvaranje drugačije slike o Srbiji, ali i za upoznavanje sveta od koga je Srbija čitavu deceniju bila odvojena.

Veze sa Zapadom

Veze koje su uspostavljene između srpskih opozicionih partija sa EU i SAD u jesen i zimu 1999/2000 begin_of_the_skype_highlighting              1999/2000      end_of_the_skype_highlighting. godine bile su osnova glavne izborne poruke DOS-a da je demokratska opozicija, za razliku od tadašnjeg režima, sposobna da reši glavne probleme tadašnje SRJ, izvede zemlju iz rata i povede je ka Evropi. U konsultacijama opozicionih lidera i zapadnih diplomata glavna tema bila je pobeda nad režimom i malo je bilo onih koji su upozoravali da s odlaskom Miloševića svi problemi neće biti rešeni. Jedno od njih je bilo i pitanje održivosti zajednice Srbije i Crne Gore, ali je ovo pitanje ostalo u drugom planu zbog značaja podrške vlasti u Crnoj Gori opozicionim snagama u Srbiji. „Teška pitanja" kao što su bila Kosovo, ratni zločini i sl, obe strane svesno su gurale u stranu nastojeći da se koncentrišu na izbornu pobedu. Drugi i, možda, važniji problem bilo je pomalo naivno ali i politički oportuno shvatanje da će odlaskom Miloševića i okretanjem Zapadu sve biti rešeno. To su bili neki od razloga zbog koga je DOS-ov program „demokratske tranzicije" i „evropskog puta" u mnogo čemu ostao nedorečen i nije davao odgovore na mnoga pitanja koja će se postaviti već prilikom prvih koraka novih vlasti.

Pobeda kandidata DOS-a na predsedničkim izborima u septembru i masovni protesti 5. oktobra doneli su pobedu opoziciji ali i oslobodili ogromnu energiju koja je u Srbiji bila sputavana decenijama. U atmosferi oduševljenja rešenja za mnoga pitanja sama su se nametala. Tako je, na primer, pitanje statusa SRJ u UN, nerešivo u Miloševićevo vreme, rešeno tako što je SRJ podnela zahtev za prijem koji je odmah pozitivno rešen. Pobedom nad Miloševićem na predsedničkim izborima nije bilo rešeno pitanje vlasti u Srbiji i saveznom parlamentu ali je saglasnost o održavanju vanrednih republičkih izbora relativno lako postignuta. Neka pitanja, međutim, nisu mogla biti rešena. Pokušaji novih vlasti u Beogradu da uspostave saradnju s vlastima u Podgorici nisu urodili plodom a legitimitet nove savezne vlade postignut je ulaskom crnogorske opozicione SNP u koaliciju sa DOS-om. Problem je time kratkoročno bio rešen ali se jaz između Beograda i Podgorice produbio. Spor dve republike koje su činile SRJ ostaće, međutim, u senci sve ozbiljnijeg sukoba dve vodeće partije DOS-a.

Propagandni rast

Duboke razlike i uzajamno nepoverenje DS i DSS početkom 2001. godine dobili su neočekivane razmere i pretvorili se u pravi propagandni rat koji je direktno štetio funkcionisanju novih vlasti i slabio njihov položaj i u zemlji i u inostranstvu. To se najpre videlo u važnim državnim resorima gde je trebalo dosta vremena da se dođe do novih ministara pošto su obe stranke želele ovo mesto za svoje kandidate. Čak i tamo gde bi ministarsko mesto dobio kandidat jedne stranke druga je nastojala da umanji njihov uticaj stvaranjem paralelnih državnih agencija. Zbog učestalih i nemilosrdnih medijskih napada lideri su se ponekad ustručavali da odgovore međunarodnim obavezama ili su skraćivali na minimum svoje odsustvo iz zemlje. Dualizam vlasti i ostrašćena stranačka propaganda slabila je pregovaračku poziciju prema stranim partnerima i često dovodila do otvorenih razlika i rivaliteta u mnogim važnim pitanjima.

Posledice su se osetila već u proleće 2001. godine kada su počeli prvi pritisci na nove vlasti. Prvobitni odgovor je glasio da je za probleme bio kriv Milošević prema kome su partije DOS-a bile u opoziciji i koje, prema tome, ne snose i ne prihvataju odgovornost za njegove poteze. Zapad je mislio drugačije. Od novih vlasti u Srbiji i SRJ su se očekivali odgovori na mnoga pitanja, počev od najkrupnijih pa do mnogih pojedinosti na osnovu kojih su se procenjivala ili se uticalo na njihova opredenjelja. Zanimljivo je reći da je do formiranja prve zajedničke radne grupe sa EU prošlo više meseci tokom kojih ni lideri deklarisane proevropske orijentacije nisu pokazivali gotovo nikakvu inicijativu. U odnosima s NATO-om dogodila se jedna neobična epizoda kada je aprila 2001. godine izbila pobuna Albanaca u Preševskoj dolini. Prvobitni odgovor vlasti bio je ultimatum od koga se, na sreću, odustalo i, umesto sukoba, predstavnici novih vlasti uputili su se u sedište NATO-a u Briselu gde je sa tadašnjim generalnim sekretarom postignut sporazum o zajedničkom delovanju prema „Oslobodilačkoj vojski Preševa, Bujanovca i Medveđe". Na opšte iznenađenje, novi srpsko-albanski sukob je izbegnut uz minimalne žrtve ali, uprkos tome, lideri DOS-a nisu umeli da iskoriste ovaj trenutak za izgradnju odnosa sa SAD, EU i NATO-om koji su, vervatno, mogli sprečiti kasnije događaje na Kosovu.

Srpski kapitalizam

Tranzicija u privredi ili „izgradnja kapitalizma na srpski način" potpuno je sledila tada vladajuće neoliberalne recepte koji su dali rezultate u bivšim istočnoevropskiom zemljama ali su se u Srbiji suočili s neočekivanim problemima. Za razliku od, na primer, bivše Istočne Nemačke gde je privatizacija prošla relativno lako zbog toga što su gotovo za sva preduzeća postojali kupci u Zapadnoj Nemačkoj u Srbiji to nije bio slučaj. Osim manjeg broja preduzetnika koji su stekli finansijsku moć još za vreme prethodnog režima pravih kupaca za većinu srpskih preduzeća nije bilo i privatizacija u Srbiji se u mnogim slučajevima pretvorila u njenu dezindustrijalizaciju. Liberalizacija spoljne trgovine je povećala količinu i asortiman proizvoda na domaćem tržištu ali po cenu ogromnih trgovinskih deficita, rastućeg zaduživanja zemlje i propasti čitavih grana domaće industrije. Neiskustvo je skupo plaćeno i u odnosima sa stranim investitorima. Na primer, francuski investitori su posle 5. oktobra u velikom broju počeli da dolaze u Srbiju ali se posle afere s privatizacijom „Knjaza Miloša" njihov interes smanjio a posle neuspeha na tenderu za auto put ka Južnom Jadranu i pokušaja da kupe zrenjaninski „Šinvoz" i potpuno nestao. S druge strane, Srbija je postala privlačna destinacija za špekulativni kapital čije su se posledice osetile naročito 2009. i 2010. godine.

Deset godina posle petooktobarskih događaja Srbija zbunjeno i s negodovanjem gleda na svoj bilans i u privredi i u društvu i u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Mnogo toga za što se verovalo da je definitivno prepušteno prošlosti, od inflacije, budžetskih i trgovinskih deficita, spoljne zaduženosti i iscrpljujućih pregovora sa MMF do Kosova, odnosa sa velikim silama i nezvesnih evrointegracija danas je otvoreno kao i pre jednu ili dve decenije. Nezadovoljstvo dubinom i tempom promena tokom protekle decenije često je bilo povod oživljavanju mita o petom oktobru pa čak i glasnim zahtevima za „6. oktobrom" koji bi ispravio greške i zablude post-Miloševićevske Srbije. U međuvremenu, takvi zahtevi su utihnuli a ogromnu energiju koju su oslobodili petooktobarski događaji zamenilo je je nespokojstvo s kojim većina građana Srbije gleda na budućnost.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu

Danas