Rasejana Beograđanka u Splitu

Piše: Julijana Mojsilović-Dežulović

Preneki dan razgovaram sa grupom galwayskih Iraca u Splitu.Neki su prvi put ovde, ali su baš svi potpuno oduševljeni Rivom, Palačom, robom na tiramoli, rečju – svim što su u par dana videli.

"Bili smo u dugoj šetnji i stvarno je fantastično," kažu, dodajući da su se savršeno i, što je važnije, sasvim prirodno, rashlađivali u Dioklecijanovim podrumima.

Složimo se da je Palača apsolutno jedinstvena građevina na svetu u kojoj ljudi u kontinuitetu žive hiljadu sedam stotina i pet godina. Pitaju onda koliko ja poznajem Split i je li takav bio i ranije?

Ne, naravno, ne poznajem ga dovoljno i ne, naravno, nije uvek bio ovakav. Pre dvadestak godina, kažem, bio je to uglavnom tranzitni grad koji bi, da su dolazili, verovatno pamtili samo po dugim redovima za trajekt kojim bi, kad se konačno ukrcaju, stizali na jedno od 1244 ostrva, sve lepše od lepšeg.

Nisu se u to vreme ljudi duže zadržavali u Splitu, ali ne zato što se tada nije imalo šta videti, naprotiv, nego što koncept tadašnjeg turizma nekako nije baš predviđao tako nešto.

Čudno, kažu Irci. Da, složim se i ja. I dok se još jednom slažemo, ovoga puta o tome da je ova zemlja verovatno najlepša u Evropi, jer ima i more i planine i ravnicu, mix prastarog i sasvim novog, meni na pamet pade rečenica jednog prijatelja iz Beograda "I, na nihovu sreću, nemaju nas u većim količinama".

Ta me je beogradska zajebancija na svoj račun onda podsetila na komentare na internet izdanju Slobodne, prošle sedmice.

Udri po pevaljki

Tu su se, reagujući na moje viđenje Splita, susrela i dobrim delom sukobila, dva lica ovoga grada, ali uglavnom uz vidno odsustvo onoliko poznate splitske zajebancije.

"Svak voli svoje, svi misle da je njihovo najbolje, a ako neko kaže suprotno nastane ‘građanski rat’ ka u komentarima ispod", napisao je zajebantski jedan Splićanin. A mene su ti komentari u rasponu od "Mrš ti i srpska gamad u tri p….. m……..,"

"Ajde stara u pizdu materinu ti i srbija jebi se", do "jebate, nema dana da se dezurni primitivci ne jave i pokazu u pravon svitlu, ko su i sta su…,", "Ma pogodjeno 100%, bravo…" , ili "lipo je čut i kritiku. Al šta ova oće…",  naterali da se i nasmejem i ozbiljno zamislim.

Zašto bi se, zaboga, nasmejala na neka od tih zapažanja, pitaćete se. Pa zato što će vam, na primer, splitski taksista desetak minuta bez prekida govoriti, ne znajući i ne pitajući se da li mu je u kolima i neki furešt, pa još iz fucking Beograda, dakle, govoriće nadahnuto o svim manama Splita od kojih neke stranac, i onaj bez jezičke barijere, neće primetiti bar u prvoj deceniji života u ovom gradu.

I kad ih sve pobroji, napraviće taksista kraću pauzu i dodati: "Al ima ovaj naš grad i neke dobre strane."

Naravno da ima, složiće se svi u autu. Ajd, ima dvi, zajebavaće se jedan prisutni Splićanin.

E, zato se čovek ipak može nasmejati nekim od komentara na izvansplitsko viđenje Splita.

Na primer, na ovaj: "Ajde ocvala pevaljko ti lagano u pizdu materinu… u neku ruku si i dobro rekla ali sa druge strane puno pretjeruješ i nemaš pojma… I nima Splita do Splita… ocvala pevaljko."

Onda se neizbežno setite pesme velikog Dina Dvornika. "Ti moš govorit kontra mene i kontra cilog svita, al neću da čujem ništa, ništa kontra Splita."

Bis & jid

Dobro, ništa kontra Splita. Al ajd sad ozbiljno. Šta zapravo znači to – kontra Splita?

Ja, recimo, mislim, da bi kontra Splita ili kontra bilo kog grada, pa i Beograda, bilo, jednostavo rečeno: fala lepo, nikad više ovde. I onda o tome dalje ne govoriš, jer šta se tu ima dodati? Spakuješ kofere i zapališ nekud drugde, ili pak tamo odakle si došla.

A kako ja već godinu dana nisam otišla, i nemam nameru još neko vreme, a možda i nikad, moja razmišljanja idu drugim pravcem.

Šta bi se recimo dogodilo da sam ja umesto galwayskim Ircima o ovom gradu, pa i o čitavoj zemlji, na isti način govorila fetivim Splićanima?

Ajd da pogađam.

Od "Dosta nam je bilo vaših podilaženja," "Tuko, jel ti misliš da te ne kužimo!", "Aj ti ća pa tamo zajebavaj," do "Ne znaš ti nas. Čekaj dok sinjaš i neke druge stvari pa'š onda vidit!", "Puno ti je ovdi precijenjivanja.

Nije to baš tako, ima ovdi svega, od prave lipote do grezih stvari. Čudno je ovo misto,", "Čitaj Smoju pa'š razumit"…

Tako bi to nekako izgledalo, smela bih se opkladiti. I ne kažem vam ovo iz glave nego iz iskustva u razgovorima s ovdašnjim sviton.

Eto, spontano napisah sviton umesto svetom, kako je meni prirodno. I sad će to neki shvatiti kao proseravanje, pa bi možda bilo bolje da ispravim. Al baš neću. I iz inata i iz dišpeta.

Taj dišpet i pomenuta zajebancija su, koliko pamtim, oduvek bile splitske prepoznatiljvosti. Po britkom i nemilosrdnom humoru su Dalmatinci generalno, a Splićani posebno, bili uvek i svuda pamćeni i citirani, verovatno više i od Sarajlija i od Beograđana.

Pa šta se onda dogodilo sa onima i ovde i tamo – sa izuzetkom Sarajeva – koji ljutito komentarišu tuđu zajebanciju? Pa onda oni koje taj bis i jid uznemire započnu verbalni "građanski rat"?

Džaba smo ratovali

Meni se nameću dva moguća odgovora. Ili se Split, kako kažu neki na netu, puno promenio, ili je ta alergijska reakcija izazvana "osebujnošću" porekla autorke.

Ako je reč o prvoj mogućnosti, imala bih vam štošta reći o tome koliko se i Beograd promenio. Iz sličnih, istih ili sasvim drugačijih razloga, samo deset puta više.

Ali je krajnji ishod, u većini slučajeva, identičan i ovde i tamo, u zavisnosti od toga kako je ono što je primećeno protumačeno. Dakle, i ovde i tamo bi se komentari, ponavljam u većini, kretali od ljutite opservacije da ko je on/ona da nam govori kakvi smo, do zgražanja – jebote, al se uvlači!

Ako je, pak, reč o "osebujnosti" porekla autora/ke, sličnosti nisu ništa manje. Znači, to bi izgledalo ili ovako – TI si sad došao/la ovde da sereš po nama, ili – džaba smo ratovali kad nam sad opet ONI sole pamet!

I šta drugo možeš nego da se pitaš – gde se denu zajebancija?

Slobodna Dalmacija