Imamo li pravo da tražimo zabranu nečega što pripada drugima, da se ljutimo na tuđu kulturu, na nama strane instrumente? Nije obavezno da nam se svaki zvuk dopada, ali zar muzika nije po vokaciji opšte civilizacijsko dobro

Piše: Boško Jakšić

Priznajem, prijalo mi je dok su nam s britanskih ostrva i Apeninskog poluostrva pristizale poruke da nas smatraju pritajenim fudbalskim džokerom. Pripazite se Srbije, vidite šta će da urade ti Antićevi momci.

Priznajem da su mi godile kombinacije da ćemo iznenaditi svet i tako se barem približiti uspehu koji je onomad ostvarila Hrvatska osvajanjem trećeg mesta. Konflikt malih razlika postavljen među globalne stative i doprinos regionalnim pomirenjima.

Priznajem da sam veoma teško podneo poraz od Gane, zemlje za koju inače imam dosta simpatija jer je davno bila moja prva profesionalna destinacija.

Priznajem da sam se ne proveravajući elektrokardiogram pridružio hiljadama onih koji su – ničim opravdano ali opravdljivo – poverovali da svoju šansu s Nemcima možemo da nađemo u istoriji, ne fudbala, već drugog svetskog rata kada su Mirko i Slavko pobeđivali pancir divizije a Tihi i Prle operativce nemačke tajne policije.

Potom je bilo ono što je bilo. Dokazali smo da u zemlji Srbiji ništa ne može da bude lako, normalno ili jednostavno, pa zahvaljujući tome srpski „orlovi" nastavljaju da lete, za razliku od nigerijskih „super orlova" koji pakuju kofere za povratak kući.

Kako je magija Mundijala dovoljno snažna, a mi i dalje u igri, ostajem prikovan za fotelju očekujući da se definitivno manemo rukometa u kaznenom prostoru koji mi iskida živce. Dnevni boravak sam i pre otvaranja prvenstva pažljivo obeležio strelicama kako mi žena ne bi slučajno prolazila ispred televizora.

Pošto i u trenucima dok slušam ton reprize našeg odmeravanja s Nemcima gubim koncentraciju, verujem da ću naići na vaše razumevanje što se umesto novog približavanja Srbije EU, novog izveštaja Serža Bramerca pred Savetom bezbednosti UN, novim uspesima u regionalnoj saradnji policija koja vodi kraju „zemunskog klana" ili novim američkim sankcijama Iranu, opredeljujem za laku fudbalsku temu: vuvuzelu, plastičnu navijačku trubu retke akustične energije.

Tvrde da je vuvuzela, poznata i kao „lepatata", potomak roga od antilope koji se nekada koristio da se okupi selo, da ratnici najave svoj dolazak ili da svojim prodornim zvukom unese strah u srca protivnika. Poslednje decenije postala je amblem nade i jedinstva ne samo fudbalskih navijača, već i čitave Južne Afrike. Omogućavala je da navijači Bafana-Bafana začas zaborave na turobne realnosti, da uživaju u zvuku.

Po principu da se o ukusima ne raspravlja – valjda isto važi i za zvukove – vuvuzeli nije bila namenjena globalna priča. Ko je do sada raspredao o zastrašujućim bubnjevima u ritmu sambe koji ispunjavaju stadione Brazila ili o čegrtaljkama s krava koje koriste švajcarski navijači?

U Južnoj Africi je ovo zlatno pravilo učtivosti prekršeno. Rivaliteti na terenu još su bili u početnoj fazi, a oko vuvuzele se odmah razvila prava borba.

Oni koji je podržavaju, kažu da se radi o inspirativnoj kakofoniji. Činjenica je, priznaju, da verzija koju slušamo ne deluje uopšte koordinisano, ali u Južnoj Africi postoje i orkestri vuvuzela.

Drugima je zvuk s fudbalskih arena Južne Afrike preko noći postao omraženi simbol iritacije. Posebno ako vaši gube.

Tako je „truba pakla" koja emituje zvuk jačine 127 decibela – što je za oko pet decibela više od sudijske pištaljke – postao objekat kritika fudbalera, svetskih televizija, komentatora i TV gledalaca.

Portugalac Kristijano Ronaldo kaže da buka utiče na koncentraciju i međusobnu komunikaciju fudbalera a kapiten Francuza Patris Evra je vuvuzelama pripisao lošu igru svog tima. Bi-Bi-Si je tražio njihovu zabranu. Komentatori se žale da ne čuju zvuk sudijine pištaljke, gledaoci pored ekrana da ne čuju glas komentatora ili sviranje himni.

Ako je muzika „organizovana buka", onda je, tvrde, vuvuzela samo buka. I još dodaju: navijači iz inostranstva potroše hiljade dolara ili evra da bi na stadionu ogluveli jer iza njih sedi neko ko nemilice duva u svoje „nasleđe".

Moram da priznam da je i mene nervira ovaj zvuk. Dok se nisam donekle navikao, čak sam se i plašio imajući osećaj da mi se roj besnih pčela uselio u dnevnu sobu. Drugi pak govore o stampedu slonova.

Vuvuzela je mnoge prvi put iznenadila tokom Konfederejšn kupa u organizaciji FIFA, pa je morao da se umeša i njen predsednik Sep Blater. „Vuvuzele, bubnjevi i pevanje su deo afričke fudbalske kulture. Ona je deo njihovog slavlja, deo njihove kulture, pa pustimo da duvaju u vuvuzele."

Zaista, imamo li pravo da tražimo zabranu nečega što pripada drugima, da se ljutimo na tuđu kulturu, na nama strane instrumente? Nije obavezno da nam se svaki zvuk dopada, ali zar muzika nije po vokaciji opšte civilizacijsko dobro? O kakvom se to muzičkom aparthejdu radi?

Afrika ima svoje ritmove, svoje instrumente, svoje glasove. Dobro je što nije prošao zahtev za zabranu vuvuzele. Posle bi na red mogle da dođu gajde u Britaniji, trube u Meksiku, mandoline u Italiji, buzuki u Grčkoj, frule u Srbiji, balalajka u Rusiji, zurle u Turskoj, bendžo u Americi…

Osmočlani orkestar koji još od 1966. daje zvučnu podršku engleskom timu, priznaje da u Južnoj Africi gubi tonsku bitku, ali nije za to da se vuvuzele zabrane. Naučili se Britanci tokom kolonijalnih vekova.

Vuvuzele su Južnoafrikancima na stadionu isto što i semenke nama, ili Amerikancima hotdog dok posmatraju bejzbol. Deo karnevalske atmosfere.

Na šta bi uopšte ličilo dodeliti Africi prvi svetski kup a onda mu nametnuti evropski ambijent?

Šta ćemo sutra kada se vuvuzele usele na evropske stadione, a već ima ozbiljnih naznaka da će tako biti? Zar vuvuzele ne bi bile bolje od prostačkih skandiranja kakva često slušamo na našim stadionima? Neka, umesto što prete Brankici Stanković, oderu pluća duvajući u vuvuzele.

Politika