Rajna je postala šira od Atlantskog okeana, jer su Berlin i Pariz zaboravili da govore \'evropski\’

Piše: Denis Macshane*

Na samitu EU okupljeni su strepeli od Grka, pogođenih krizom. Odgovr šta im je činiti mogao immje dati jedino Francuz – stručnjak Dominik Straus-Kan iz MMF ili dvojica evropskih konzervativaca – Žoze Manuel Barozo i Herman van Rompej, obojica sa važnim titulama, samo što se ne zna ko od njih kome komanduje.

Grci mogu tragati za rešenjem u dva pravca: „Uzdaj se u sebe" i „Ništa preko mere". Biće bolno, ali ni Britanci nisu imali sreće kada se 1976. godine MMF latio posla, pa su morali da odbace suvišni etatizam i prekomerne socijalne rashode. Zadatak je rešiv i treba ga rešiti.

U suštini, pred Briselom se nalazi drugačije pitanje: „U kom se to pravcu kreće Evropa? I ima li pilota u kabini Evropske unije?

U prošlosti su uvek bila po dvojica pilota: predsednik Francuske i kancelar Nemačke. Konrad Adenauer i Šarl de Gol. Vili Brant i Žorž Pompidu. Helmut Šmit i Valeri Žiskar d'Esten. Hemut Kol i Fransoa Miteran. Svima njima polazilo je za rukom da potčine prirodno nacionalno samoljublje svojih velikih naroda i da kuju i razvijaju osećanje zajedništva u procesu izgradnje postnacionalne Evrope. Čak su i Gerhard Šreder i Žak Širak čuvali spone francusko-nemačkog prijateljstva kada su zajednički istupali protiv predsednika Džordža Buša Mlađeg i premijera Tonija Blera u sporu zbog rata u Iraku.

Sada se pred našim očima događa postepeno klizanje Evrope u suprotnom pravcu – u nacionalizam. Rajna je postala šira od Atlantskog okeana jer su Francuska i Nemačka zaboravili da govore „po evropski", pa nacionalne prioritete stavljaju „uber alles".

Nesloga zbog nove spoljne politike Ketrin Ešton predstavlja simptom odsustva uzajamnog poverenja u Evropskoj uniji, koje je nastalo nakon Lisabonskog sporazuma. Da je Eštonova bila takav diplomata kao što je to bio Meternih, Talejran i Kisindžer, i to svi zajedno, sve bi bilo OK. Međutim, Evropa ne oglašava uopšte nikakve spoljnopolitičke poruke, pa, prema tome, moraće da se ustreli njen predstavnik.

Zemlje EU ne mogu da se dogovore čak ni oko tako perifernog pitanja kao što je Kosovo; ne mogu da daju Grčkoj da ne dopusti Makedoniji da uđe u EU i NATO zbog toga što se ta zemlja tako zove. O pitanjima Turske, Rusije, imigranata, energetici, ljudskih prava u Kini i na Kubi -o svim tim pitanjiam vodeće evropske zemlje razilaze se u stavu i oglašavaju se protivurečno.

Nema sloge ni oko pitanja kako doprinositi rastu evropske ekonomije. Nemačku grde zato što mnogo izvozi. Smešno je da se u Evropi pozitivni saldo spoljnotrgovinskog bilansa sada smatra problemom. Predsednik Francuske Nikola Sarkozi je pustio na Nemce svog najsvirepijeg psa – bivšeg njujorškog bankara sada ministra finansija Kristina Lagarda i naložio mu da Berlinu održi predavanje kako da uredi ekonomiju. Kancelar Nemačke Angela Merkel, ne ostajući mu dužna, izjavila je da zemlje koje krše pakt o stabilnosti i rastu treba isključiti iz evrozone. Imajući u vidu da Francuzi u tom smislu nisu nastupili ništa lošije od svih, naročito u vreme kada je ministar finansija bio Sarkozi lično, onda nema sumnje u na koga se to odnosi.

Prisetite se, poređenja radi, kako se De Gol sećao svig nemačkog naučenog u liceju, kada je pozivao Adenauera u Kolombo-le-dez-Egliz 1960. godine ili kako su Miteran i Kol grubo oduvali Margaret Tačer u stranu i zajednički krenuli u pravcu ujedinjenja tržišta. Oni su uspešno povećali broj evropskih zemalja sa devet na petnaest i postavili temelje jedinstvene monete u ujedinjenoj Evropi. 

I sada Evropu pokušavaju smanjiti. Ustavni sud Nemačke pokušava ograničiti učešće zemalja u poslovima EU, Evropski parlament je postao utočište ekstremističkih partija, pored ostalog, otvoreno antisemitskih iz najrazličitijih zemalja od Velike Britanije do Istočne Evrope. Godine 1988. godine oko 85 odsto prihoda u budžetu EU formiralo se od carinskih dažbina i PDV, a 2010. godine više tri četvrtine svih budžetskih sredstava stiže direktno od zemalja članica alijanse. Niko ne primećuje prihode koji stižu automatskim režimom od PDV i od dažbina na šećer. Svi primećuju prihod koji stiže iz nacionalnih budžeta i koji bi mogao biti usmeren na penzije, obrazovanje, odbranu, ili u šta hoćete drugo, ali, umesto toga, ta sredstva ostaju birokratama iz Brisela.

Ispada da se evropske institucije, koji su nekad služile Evropljanima, sada tretiraju kao nefunkcionalne i veoma skupe jer pare koje se troše na njih mogu naći bolju primenu u pojedinim zemljama. Koliko evropskih lidera bi SAD, Kina i drugi igrači od svetskog značaja, poput Turske, Indije i Brazila, bi trebalo da puste na susrete „dvadesetorice" i na druge međunarodne forume? I zašto bi evropski građani trebalo da glasaju za Evropski parlament ako u njemu ima toliko rasista i političara krajnje čudne struje?

Kada će Francuska i Nemačka ponovo odlučiti da zajednički pilotiraju avionom, koji vozi ka evropskoj budućnosti? Britanija se udaljava sve više, i Dejvid Kameron im je stavio do znanja da, ako dođe na vlast, uopšte neće fermati Evropu, neće komunicirati sa Evropom, niti će hteti da čuje reč Evropa. Svoje unutarpartijske probleme on će time rešiti, a u britanskoj istoriji sličnih presedana neslavne izolacije ima podosta.

Pravi odgovor na evropska pitanja trebalo bi da usledi iz Berlina i Pariza, ali, na žalost, niko neće da se oglasi.

*Autor je bivši  ministar Velike Britanije za pitanja Evrope.

Standard/The Wall Street Journal