Kako ćemo znati da li je uspeo? Vrlo jednostavno: tako što će za dve godine biti živ.

Piše: Željko Cvijanović

Ako sam ga dobro razumeo, Boris Tadić je shvatio sve. Na primer, da je borba protiv kriminala ozbiljan državni projekat, bar koliko i krstaški pohod Ričarda Lavljeg Srca na Jerusalim, a ne stvar pozorničkog hapšenja nekoliko tetoviranih likova koji prepodne prodaju drogu, popodne se međusobno ubijaju iz „audija", a uveče maltretiraju svet u diskoteci. Istovremeno, ako je suditi prema srpskim novinama, većina likova koji ih danas pune seireći nad propasti Stanka Subotića i ekipe nisu shvatili ništa. Na primer, da će ozbiljna antimafijaška kampanja najpre počistiti Caneta, a da će se onda vratiti po njih. 

Jer, ako oni budu u pravu, odnosno ako se sve ovo završi tako što će Cane sa nekoliko svojih konsiljerea, partnera i vojnika postati Legijin cimer, a ovi koji se danas kunu kako ga nikad nisu videli posle toga budu još bogatiji i još moćniji, biće to samo znak da se u Srbiji istorija ponavlja, i to u sve manjim krugovima i da smo imali nešto što smo već videli, kada je, kako bi onaj Smerdjakov iz „Karamazovih" rekao, „jedan gad ubio drugog gada". Pa ćemo onda u sledećem ciklusu još jednom govoriti o ratu protiv mafije koja je tehnološki savršenija i otpornija bar za onoliko koliko je to ova crnogorska ekipa u odnosu na zemunski klan.

Jer, hajde da se setimo ko je bio stvarni pobednik „Sablje" iz 2003. godine, u koju se i danas kunu zaštićeni svedoci, sumnjivi političari, policajci koji su izdali stare za račun novih prijatelja, kriminalci koji su zamenili kožnjak „pal zilerijem" i biznismeni koji i posle toliko vremena veruju da između prvog i stotog miliona nema nikakve razlike jer ni za jedan ne moraju da kažu odakle im. Prepoznaćete nadimke pobednika iz 2003: Cane, Čume, Šarići, Čeda, Đura Mutavi, Beba, Bagzi… Spisak se ne, naravno, time ne završava.

Nedugo posle „Sablje", cena droge na ulicama bila je još niža nego pre nje; prljavi novac je još više pljuskao u srpskim privatizacijama; političari odani tržišnoj ideji učili su nas da bez prljavog novca nema novca uopšte, kontroverzni biznismeni više nisu krali nego su investirali; a Legija i ekipa, uprkos tragičnom bilansu koji su ostavili iza sebe, pokazali su se kao obični seljaci koji su imali kuću sa bazenom, „Identitet", pun gepek oružja i nekoliko tipova iz politike i biznisa koje su oslovljavali sa „batice". 

Ovi novi, istina, ne znaju ko je Oblomov, ali znaju šta je „joint venture", umeju da objasne zašto je tržišna privreda bolja od dogovorne; savršeno znaju da artikulišu cenovnu politiku, na primer, da niža cene droge nego iz vremena Dušana Spasojevića širi potražnju i multiplikuje profit. Ovi novi znaju da sto hiljada prljavih para može da vas otera na robiju, dok sto miliona može da vas odvede gde god hoćete, čak i da vršite pritisak na državu preko gomile „pristojnih" medija, a ne preko onog divljačkog iživljavanja iz „Identiteta"; da s tim možete da delegitimišete ministre koji vam hapse drugara, možete da pohapsite konkurenciju, pa čak, kako se pokazalo, i da vodite državu na koju svet nema previše primedbi.

Ali da se razumemo, ni onog obračuna sa mafijom iz 2003. godine ni ovog o kome govori Boris ne bi bilo bez stranaca. Borbu protiv „zemunaca" stranci su zahtevali onog trenutka kada se njihov uticaj na državu sudario sa uticajem podzemlja, koje je postalo pretnja njihovom kolonijalnom investiranju u srpsku privredu. Rečju, stranci u ono vreme nisu ozbiljno računali ni sa regionom ni sa Srbijom, osim kao sa teritorijom koja bi mogla da proizvodi manje sranja nego pre, tek toliko da njihovi ljudi, skloni riziku ulaganja u nenormalne države, mogu da računaju s tim da neće biti ubijeni kad dođu da kupuju srpsko tržište. Zato im nije bio problem da na lokalne gadove koji nisu njihovi udare uz pomoć lokalnih gadova koji su njihovi. 

Danas oni ozbiljno razmatraju činjenicu da ovaj region nije moguće dugoročno kontrolisati ako ne bude integrisan, i tu mesta za gadove, čak ni njihove, nema previše. To će reći da su ranije o raznim stvarima mogli da se dogovaraju sa lokalnim političarima za koje su znali da su ne samo uključeni u mafijaški poredak nego i da imaju više funkcije u državi nego u mafijaškoj hijerarhiji. Ali sa takvim tipovima, svesni su, jedino ne mogu da razgovaraju o integracijama.

Zato temeljna Borisova antimafijaška kampanja, ako je bude, biće stvar kojom će Srbiju legitimisati kao državu, umesto kao mračno mesto gde se pare nose u torbi. Pored toga, u nedostaku jake privrede, nikakve vojske i tanušnog ugleda zemlje, borba protiv regionalnog kriminala biće jedan od njegovih najvažnijih spoljnopolitičkih resursa. Šta to znači? Boris koji se zaista beskompromisno obračunava sa regionalnim kriminalom, a ne sa Canetom i Šarićem, moći će sebi da dozvoli da ne ide nateran i pokunjen na Brdo kod Kranja. Moći će da se pohvali time da je u Evropsku uniju uneo ozbiljan miraz i da na ime tog miraza može da traži poštovanje i razumevanje, čak i tamo gde ga danas ne nalazi. Za to će, dakle, morati da dođe glave Canetu, Šariću i njihovim partnerima, ali će jednako morati da proveri sve ono čime mu danas ta ekipa preti preko novina jer taj svet zna više o srpskoj prljavštini nego što će on ikada znati sa svim svojim službama i agencijama.

Jer granice mafije i granice prljavog novca jesu limes koji razdvaja onu Srbiju koja radi na svom samoubistvu i onu koja želi da preživi kao normalan svet, naravno i o političkoj normalnosti je reč. Zato je učinak svake administrativne refome u državi ili svaka vrednosna reforma društva na kraju jalov posao ako ga niste započeli obračunom sa mafijom. I zato je taj najavljeni Borisov obračun veliki problem, ništa manji rizik i velika šansa da se izvuče iz ove gomile neuspeha njegove vlade i da napravi neku vrstu novog početka, koji će biti vidljiv svima.

Kako ćemo znati da li je uspeo? Vrlo jednostavno: jedan, tako što će za dve godine biti živ; dva, tako što će gram kokaina biti sto evra; tri, tako što na sceni više neće postojati bar dve političke partije; četiri, tako što će se na čelu stranaka promeniti bar pet lidera; pet, tako što će bar 20 odsto političara koji nam danas ne silaze sa ekrana za to vreme otići sa obrazloženjem da žele da se posvete naučnom radu ili zemljoradnji; šest, tako što ćemo za sve neponištene privatizacije znati da su čiste; sedam, tako što ćemo, kad neko bude zapljunut u medijima, početi da se pitamo da li je stvarno kriv, umesto što se danas pitamo da li je zasmetao državi, mafiji ili tajkunima; osam, tako što će ljudi na utakmice početi da idu sa svojom decom; devet, tako što u prozapadnim medijima nećemo čitati da je patriotizam drugo ime za kriminal; deset, tako što će na listi sto najuspešnijih kompanija u Srbiji za 2011. faliti bar njih dvadeset iz 2009.

Sve što ne bude ovako, značiće da je, kao i prošli put, jedna mafija iskoristila državu da se obračuna sa konkurencijom ili da je država poverovala kako nema zlatnije marketinške koke od antimafijaške kampanje. A to će jedino biti gore nego da ne rade ništa. Zašto? Zato što mafija, ako je ostavite na miru, jednom postane neraskidiv deo društva. Daleko je to od dobrog, ali s tim se nekako živi. Ali ako oterate staru mafiju da biste doveli novu i ako to činite u redovnim ciklusima, s tim se živeti ne da.

Novi Standard