Čim Brisel uspori dinamiku proširenja, Balkanom počnu da kruže aveti prošlosti.

Piše: Boško Jakšić

Posle godina letargije koja je poput gaze prekrivala rane rata, u Bosni je neizbežno otvoreno pitanje svih pitanja – rekonstrukcija ugovora iz Dejtona, a od odgovora zavisi ne samo budućnost jednog duboko podeljenog društva, već i stabilnost čitavog regiona.

Može li Bosna da se izbori sa izazovima koji je pritiskaju? Pozicije su ušančene. Mediji su u funkciji raspirivanja patriotizma. Škole su podeljene. Međusobno nepoverenje je ogromno.

Boravio sam nedavno u Sarajevu. Na prvi pogled izgleda kao da je narod naučio da tavori s krizom. Ali, ne treba previše razgrtati po površini ispod koje andrićevski, kao zla kob, puzi strah: hoće li biti „drugog poluvremena", nastavka krvavog ratnog pira? Da li će Sarajevo 2014. – kada bude obeležavana 100. godišnjica izbijanja Prvog svetskog rata – biti glavni grad Bosne i Hercegovine?

Bosna je u haosu. Dok šetam ulicom Zelenih beretki, gde je smešten hotel „Evropa", pitam se kako je moguće govoriti o multinacionalnosti i multikulturalnosti. Hrvati bi da ojačaju svoju poziciju. Srbi insistiraju na pravu na samoopredeljenje. Bošnjaci na to pobesne smatrajući da bosanski Srbi ne smeju državom da budu nagrađeni za počinjene zločine. Evropa tvrdi da neće – Kosovo je izuzetak. Srbi ponavljaju da nije.

Četrnaest godina od kraja rata, u kome su svi ratovali protiv svih, Bolesnik s Miljacke je i dalje na operacionom stolu oko koga se vrzmaju međunarodni doktori obezbeđujući transfuzije i bajpaseve, ali bez strategije lečenja.

Oseća se radijacija Dejtona, na brzinu iskovanog sporazuma o završetku rata kome nedostaju tone balkanske istorije i složenih etničkih mapa. Ideja o podeli na dva entiteta bila je kratkoročno praktična, ali dugoročno problematična: veći, muslimansko-hrvatska federacija, trebalo je da bude fokus nacionalnog ujedinjenja kome bi se Republika Srpska pridružila.

To se nije dogodilo. Sarajevo nije postalo glavni grad svih stanovnika Bosne, kako su dejtonski mirovnjaci mislili. Pretvoreno je u gotovo isključiv muslimanski entitet. Sa ulicom Zelenih beretki šarm raje davno je zagubljen.

Pretpostaviti da ovakva Bosna sama može da izbori prosperitetnu budućnost opasna je iluzija. Zaista je teško zamisliti da Bosna kao samoodrživa zemlja sama ide ka EU. Ko onda, i kako, može da pomogne?

Međunarodna zajednica, kolonijalna sila BiH, ne želi da prizna da je projekat multietičnosti doživeo fijasko, ali je rešena da od Bosne napravi državu koju bi „šok integracijom" ubacila u EU i NATO – panaceje balkanskih omraza. Obećava se ubrzanje puta u EU.

Kada govore o ustavnim promenama, na zapadu ne osporavaju ključne elemente Dejtona, poput nepovredivosti strukture dva entiteta, ali kažu da Dejton treba doterati kako bi Bosna mogla da ispuni obaveze članstva u EU i NATO.

Pokazuje se, međutim, da je prekompozicija Dejtona, u okviru ustavnih reformi, vraški težak posao. Promene su moguće samo ako dobiju konsenzus svih aktera. A oni, bosanski političari, ne mogu da se dogovore ni oko menija za ručak na sastancima u Butmiru.

Više u nadi a manje s realnim očekivanjima, bosanskim liderima određivani su rokovi da prevladaju razlike. Poziv na reforme i dalje je blokiran. Bošnjaci traže jačanje centralne vlasti, Srbi i Hrvati su protiv.

Iz Banjaluke upozoravaju da neće dozvoliti promene koje će ukinuti dejtonski identitet Republike Srpske. U Federaciji tvrde da RS svesno ignoriše Sarajevo okrećući se Beogradu. Milorad Dodik, podsećaju, ne navija za fudbalsku reprezentaciju BiH, već Srbije. Fudbal je nedavno, u Širokom Brijegu, razotkrio kakvi su odnosi Bošnjaka i Hrvata. I tako ukrug.

Amerika i EU su do sada kontrolisale tenziju preko visokog predstavnika u Sarajevu, moćnog protektora koji može da poništi lokalne odluke. Svesni da je ukidanje protektorata jedini način da se Bosna pretvori u nezavisnu zemlju, u Briselu razmišljaju da gubernatoru ograniče autoritet.

Amerikanci su protiv. Strahuju od radikalnih poteza, najviše od Dodika koji brani pravo na referendum – što zapad čita kao pripremu za otcepljenje. „Pre samo godinu dana razgovarali smo o kretanju prema integraciji", izjavio je u septembru američki senator Bendžamin Kardin. „Sada razgovaramo o pokušaju spasavanja nacije."

Tužna je činjenica da i posle 14 godina od završetka rata Bosni treba tolika podrška i pomoć spolja. Koliko je situacija zaista loša?

Bosna nesumnjivo ulazi u neizvesnu budućnost. Bošnjaci traže da im zapad pomogne, da interveniše. Opasnost „strategije spasavanja" je u tome što će Bosna biti još zavisnija, što će postati protektorat u punom smislu te reči, što će se čekovi i dalje potpisivati napolju – a ne nezavisna BiH spremna za EU i NATO, kako se na zapadu nadaju. Briselu ne trebaju kolonije.

Unitarna Bosna je fikcija. Dva entiteta su realnost i Evropa bi bolje učinila da se mane maglovitih obećanja o „intervencijama" na strani Bošnjaka. Nema mesta strahu: nezavisnost Republike Srpske u ovom trenutku niko ne bi podržao. Čak ni Beograd.

Otežavajuću okolnost na putu dogovora predstavljaju sebični lokalni političari koji su svoj posao pretvorili u unosno zanimanje. Tim unosnije jer čekovi stižu sa zapada. Nedavno istraživanje „Galupa" pokazuje da većina stanovnika u BiH čak veruje da njihovi lideri i nisu zainteresovani za uvođenje zemlje u Evropsku uniju.

Demoralizacija Balkana može da bude veoma opasna. Odlaganje prijema kandidata u EU regrutuje snage prošlosti. Čim Brisel uspori dinamiku proširenja, Balkanom počnu da kruže aveti prošlosti. Kada Evropa zastane, Balkan proklizava u nacionalizam, vraća se neraščišćenim računima prošlosti. Tako i Bosna.

Ratifikacija Lisabonskog ugovora otklonila je poslednje institucionalne prepreke budućem proširenju Unije. Ukidanje viza građanima Srbije, Crne Gore i Makedonije je dobar znak. Kao i povratak na vlast Georgija Papandreua, velikog entuzijaste integracije Balkana u EU.

Sudbina Bosne direktno zadire u bezbednost Balkana i Evrope. Ne biva da se epicentar urušava a da okolina napreduje. Bosni je neophodan nov podsticaj da istraje na putu evroatlantskih integracija.

Sada ili nikada. Pokretanjem pregovora u Butmiru, bez obzira na to što rezultata nema, međunarodna zajednica je pokazala da je spremna za veliko spremanje Balkana kako bi ovaj kutak Evrope skinula s dnevnog reda, kako bi Balkan prestao večito da se trese. Da bi prostor na kome se sreću istok i zapad i velike svetske religije konačno uspeo da savlada etničke, verske i međunacionalne tenzije.

U suprotnom, sačuvaće se status kvo. Stanje koje Bosni preti „drugim poluvremenom" a čitavom Balkanu nestabilnošću koja se neizbežno prenosi kontinentom. Kao i avgusta 1914.

Politika