Kako je Insajder pokazao da protok vremena u Srbiji ne znači ništa: da ono što je bilo legitimno u prvoj godini tranzicije ostaje legitimno i u desetoj, i da zbog toga niti država može da postane snažna, niti tajkuni ugledni

Piše: Željko Cvijanović

Hajde da vidimo šta bi ovdašnji bogataši, koji su u ponedeljak gledali Insajder i koji u desetoj godini tranzicije sa svojim društvenim ugledom gotovo jednako kubure kao i u prvoj, šta bi, dakle, oni uradili ako bi im neka viša sila kojoj se može verovati upriličila sledeći dil: da, recimo, svaki od njih petinu svog bogatstva podeli narodu, a da im zauzvrat od tog dana više nikad niko ne pomene ni prvi milion, ni korupciju, ni nameštene tendere, ni odsustvo svake društvene solidarnosti, ni bilo šta što bi ih na bilo koji način izdvojilo iz elite društvenih uglednika čija reč se sluša i onda kada ne zveči parama. Moj odgovor je: ne bi dali ni mnogo manje od toga.

Istorija je, s druge strane, prepuna poučnih primera: recimo francuski industrijalci koji su se bogatili radeći za višijevsku vladu pristajali su, uvaljani u katran i perje, i davali mnogo više od petine, naravno, ako u prvom naletu narodne pravde nisu bili streljani. I onda računajte: deset godina kasnije, godina je 1955, većina njih bila je bogatija nego onog dana kada je De Gol ušao u Pariz. Njihov ugled, pretpostavljam, nije bio baš predratni, ali što su im uradili oni koji su imali šta da im zamere, uradili su im odmah; što su imali da im uzmu, uzeli su im odmah. I pustili da ostatak problema rešava vreme.

Hajde da vidimo zašto naši ne bi dali. Manje su inteligentni od Francuza? Ne verujem. Alaviji su? Sumnjam, u gomili rđavih osobina za koje se veruje da su ih izmislili Srbi ova se retko pominje. Poročniji su? Netačno, naši nisu sarađivali sa nacistima, mada, istini za volju, nije im se ni pružila prilika. Nisu bili dovoljno pritisnuti: bili su 2001. godine, poneki je i platio ekstraprofit, ali su se drali do neba i tražili da im se pare vrate, pa je jedan od njih na kraju, sećate se, na tom pravednom poslu sa uspehom angažovao i notornog Božu Đelića.

Dakle, naši ne bi platili, i tačka. Doduše, za dvojicu pretpostavljam da bi: Bogoljub Karić bi svojevremeno dao mnogo više od petine da mu ne uzmu onih šest petina koje su se zvale Mobtel; Stanko Subotić bi, pretpostavljam, dao zaista mnogo ako bi mogao da zauzvrat dobije onoliko ugleda i nespornosti da bi ga zaštitili od srpskih poternica koje ga prate širom sveta. Naravno, oni nisu dobri primeri, ovde je reč o ljudima kojima tražimo petinu da bi kupili nešto mnogo elementarnije od društvenog statusa, što će reći puku poziciju da slobodno šetaju zemljom.

Ali Karić i Subotić su dobri primeri za nešto drugo: prvi je nestao 2005. godine, optužen za krivicu koja datira od deset godina pre; drugi je 2007. optužen za šverc cigareta koji se takođe događao više od decenije pre toga. Pokušajte, dakle, da zamislite da je 1955. De Golov tužilac počeo da juri nekog industrijalca koji ne samo da je prodavao brašno nacistima nego ga je po još višim cenama prodavao i De Golu deset godina posle toga, pa se ovaj iznenada setio da ga stavi u zatvor kad mu jednom nije izdao fiskalni račun.

Vreme ja za prvi zaključak: naši ne bi dali ništa više od onoga što danas, kada su povremeno pritisnuti, daju svojim kriznim piarovima iz vrlo prostog razloga. Oni ne veruju da je ovde vreme faktor, da leči rane i da je vreme taj momenat koji će, kad odmakne, pomoći njihovoj statusnoj i moralnoj neupitnosti. Ovde vreme ne znači ništa: Subotić je u Miloševićevo vreme bio društveno veoma sporan, u vreme Zorana Đinđića bio je uglednik i siva eminencija vlasti i, verovatno kad je pomislio da su njegovi gresi daleko iza njega, setio ga se Koštunica i zavalio mu optužnicu. Karić je čak izašao na predsedničke izbore i, da njegovu rastuću političku karijeru nije prekinula optužnica, teško je i zamisliti da bi danas bio daleko od vlasti.

Neko će reći da je to super: onima koji su na nelegalan i nemoralan način dolazili do dobara vreme i ne treba da pomaže, ne treba im omogućiti da se uljuljkaju u protoku godina, neka ih da ceo život ne budu mirni i da do kraja strepe da će ih stići ruka pravde. Naravno, ovakva zluradost može na trenutak da zagreje srca tranzicione sirotinje, ali njena upotrebna vrednost nije veća od toga. Ako vreme ne donosi lek, makar taj lek bio i zaborav, to znači da ne važi više ni ona crta koja je povučena 2001. godine, kada je rečeno do sada ste mogli onako, a od sada mora da bude ovako.

Hajde da vidimo gde se izgubila ta crta. Pošteno gledajući, bogaćenje u vreme Miloševića nije bilo vrh legalizma i moralnog poretka, ali, pokazalo se, makar u nizu najkrupnijih tajkuna, da u proseku nije bila ništa čistija stvar obogatiti se na prljavim ozakonjenim pljačkaškim privatizacijama u vreme Đinđića, Koštunice ili Tadića. Rečju, ako su dosovci posle Petog oktobra imali moralno pravo da porezom na ekstraprofit oderu tajkune, neće biti ništa manje Slobino moralno pravo da ih barem isto toliko odere kada na dan apokalipse ustane iz groba u Požarevcu i vrati se na vlast. A ako je to istina – uverite me ako nije – onda imamo ozbiljan problem.

Rečju, zašto bi tajkuni dali pare kada kod nas vreme ne leči ništa: niti leči zaboravom na njihove grehe, niti leči njih da s gresima prestanu. Ako ste se u Slobino vreme bogatili na ivici zakona i preko ivice morala, vreme se kasnije promenilo utoliko što su se promenile tehnologije bogaćenja, ali su se zadržali svi mehanizmi i zbog toga na vrhu srpske poslovne scene nije došlo ni do ozbiljnih kretanja, ni do smene generacija, čak ni do suštinske promene modela. I zato je danas srpski krupni biznis propustio priliku da bude državotvoran, zato on danas nije društveni motor i zato danas ovde reč nekog krupnog poslovnog čoveka nije nešto što se s pažnjom i poštovanjem citira i prenosi, što vredi i izvan granica njegove kompanije.

Ne bih da nastupam iz pozicije moralnog čistunca, onaj ko je biznis izmislio kada je ulovio jednog mamuta više nego što je njegova porodica mogla da pojede, taj nije na vrh koplja nabio nikakvo moralno načelo, već običan nagon ubice i par veština koje ostali nisu imali. Rečju, negde mogu da razumem: rešio si da se obogatiš, pružila ti se prilika koja se drugima ne pruža, nije najnenormalnije na svetu da je ne zgrabiš sa obe ruke, čak ni da odbiješ da je podeliš s bilo kim, posebno ne s onim koji je to dobro godinama stvarao.

Ali da je ovde, u ovoj bari u kojoj sve stoji, došlo do temeljnih strukturnih promena, ne bi isti ljudi u desetoj godini tranzicije jurišali da prisvoje javna dobra sa istim ubilačkim žarom i sa istom rešenošću na moralni i svaki drugi rizik kao onda kada su jurišali u prvoj ili četvroj. Jer da su se stvari menjale, društveni značaj bogatog sveta bi rastao sa njegovim bogatstvom, taj značaj bi ga obavezivao da ne pravi sranja koja mu ne priliče i, na kraju, njegov novac, gledan kao društvena vrednost, bio bi mnogo vredniji nego danas. Ali to što se stvari ne menjaju možda je i najveći problem današnje Srbije.

Ako konkretizujemo priču o zemljištu oko zgrade Ušće ili, još bolje, u Luci Beograd, rekao bih da je manje strašno to što su njihovi posednici u ozbiljnom, najmanje moralnom, prekršaju i što su one birokrate koje su im omogućile tu vrstu dobra u ozbiljnom krivičnom prekršaju. Strašnije od toga sastoji se u činjenici da iza te stvari stoje možda najbogatiji ljudi Srbije, koji bi 2009. godine morali da prepoznaju da njihova društvena uloga ne može da bude ista kao i 2001. godine, kada im je bilo dovoljno da prežive i uvećaju bogatstvo. Ako u Srbiji koja završava svoju dugu tranziciju imate milijardu, dobro, niko od vas neće očekivati da polovinu toga podelite sirotinji, ali će od vas s razlogom zahtevati da budete stub društva, neko ko treba da ga pokreće i da ima mnogo viši prag prema stvarima koje se ne rade nego što ga je imao pre deset godina.

Ako se to ne dogodi, onda velika bogatstva mogu da imaju finansijsku ili ekonomsku vrednost, ali njih ne prati društvena vrednost. Jasnije: ako sa tajkunima radi država, koja ih tretira kao neku vrstu svog resursa, a oni državu kao svog zaštitnika, tada je njihov novac skuplji, a moć države veća. I tada će vreme koje protiče biti zaista vreme, lekovito za sve kao banjsko blato. Ako država nema nikakvu ideju o tome, oni će već naći put do onih činovnika koji će im zatrebati, ali tada neće biti konstruktivni društveni faktori, već rušioci sistema, svet kome nije strana ona vrsta neodgovornosti da zakolje (državnog) vola za kilo svog mesa.

Zato su priče koje je otvorio Insajder veliki test koji se našao pred Borisom Tadićem. Ako na njih ne odgovori državni tužilac, koji ovaj put neće reći kako spor oko Luke Beograd već stoji na sudu, biće to konačna slabost države prema jednoj važnoj stvari. Ako toga ne bude i ako ne usledi konkretna politička akcija, koja bi bila povlačenje crte u tom odnosu države i tajkuna, ono isto što se nije dogodilo kad mu je bilo pravo vreme, biće to priča u kojoj će svi izgubiti. Neće u Srbiji postojati tajkun sa toliko novca koji će mu garantovati društveni ugled, čak ni sa toliko da će moći da zna kako se jednog dana neće pojaviti neki novi političari rešeni da ga strpaju u zatvor. Sa druge strane, država, koja je u tim stvarima izgubila najmanje deceniju, može da izvuče precizan račun šta je izgubila u novcu i može da sanja šta je za to vreme izgubila u mogućnostima.

A ova priča u kojoj najvažniji političari, kao, drže distancu prema tajkunima i, ako ih pitate nešto o tome, oni vam kažu da to nije pitanje za njih nego za tužioca, samo govori da ova država nema svest o tome ni koliko je izgubila ni šta može: zato nas čeka svet uticajnih i nemoćnih političara, prebogatih i kontroverznih tajkuna i bedne i nemoćne sirotinje, na čija će leđa spasti da čuva društvenu stabilnost utoliko što se uvek da prevariti.

Standard