Vreme bi bilo da se povučemo sa arhaičnih aukcija na kojima se licitira da li Srbi više mrze Hrvate ili Hrvati Srbe, ko je kulturniji, ko je prvi počeo rat, ko je imao više žrtava, ko je lider u regionu…

Piše: Boško Jakšić

Možete da menjate oblike vladavine, režime, lidere i granice, ali topografiju ne možete. Posle decenija sputavanih tenzija, ratova, raspada Jugoslavije i nastanka novih država dramatično mnogo toga se promenilo, ali topografija Balkana je ostala ista.

Ako su Milošević i Tuđman, svaki iz svojih pobuda, bili ključni akteri regionalnih lomova, a jesu, onda i danas od Srbije i Hrvatske najviše zavisi budućnost odnosa i (ne)stabilnosti regiona. Tako barem kažu Tadić i Mesić.

Iako se srpsko-hrvatski odnosi dugoročno poboljšavaju na bitnim sektorima, udari i s jedne i s druge strane dolaze kada se vraća u skorašnju prošlost. Zaboravljajući da imamo previše istorije po glavi stanovnika, nesretna istorija je i dalje nekrofilno u funkciji dnevne politike. Ključna razlika je u oceni šta se nedavno događalo na ovim prostorima.

Tako je stvorena atmosfera da se olako, ako se Srbin i Hrvat u kafani dohvate zbog ženske, tuča namah podigne na nivo hrvatske tužbe protiv Srbije zbog genocida – relikta razuzdanog domoljublja, i najavljene kontratužbe Beograda – takođe branjene potrebom da se udovolji nacionalnom ponosu.

Srbi i Hrvati liče na demokrate u pubertetu. Prečesto se plaše širine i tolerancije. Zarad neiživljenog nacionalnog, spas traže u crkvi na način koji udara po temeljima savremene sekularne države.

Ne suprotstavlja se desničarski ekstremizovanoj mladeži koja agresivno formatizuje i kontaminira javno mnjenje. Neguju se etno-četničke grupe kosovskog etosa ili Tompsoni. To su oni koji slušanje Dragojevića u Beogradu, a dragačevske trube u Zagrebu proglašavaju nacionalnom izdajom. Oni koji čitavu deceniju posle ratova kliču "Nož, žica, Srebrenica" ili "Srbe o vrbe".

Govorimo i jedni i drugi o evropskim vrednostima dok dadiljamo turbofolk mentalitet koji je bio necivilizovana populistička baza Franjinog dobrog domoljublja ili Slobinog nacionalnog okupljanja.

Nemam ništa protiv autentičnog osećanja nacionalne privrženosti, ali neka ga – poput Engleza i Škota – ispoljavaju na vaterpolo, košarkaškim ili rukometnim frontovima srpsko-hrvatskih odnosa.

U senci omnipotentne politike kao da se stidimo što smo do juče živeli u istoj zemlji, a danas smo sus(j)edi. Svaki gest dobre volje rizikuje da bude proglašen za "dodvoravanje". U borbi za birače, preciznije rečeno vlast koja je na ovim prostorima veoma lukrativna delatnost, demokratski političari gaze svoja obećanja i koketuju s nacionalizmom koji je paravan iza koga se prikriva nesposobnost da se naprave funkcionalne demokratske države.

Ali, sem političara, koji nastavljaju da drže daljinski upravljač našim životima, tenziji prekograničnih toplo-hladnih odnosa doprinose i mediji.

Slušamo da Mesić nema pravo da drži lekcije o potrebi "dekosoviziranja" srpske politike, pa mu – čitam komentare – spočitavamo što ne govori o "deustašizaciji" hrvatske politike. Što je netačno jer on to čini, samo o tome malo znamo. Pretpostavljam da i Hrvati malo znaju o srpskoj liberalnoj misli koja nije omiljena tema za tisak.

Mediji blokiraju informativni trijumf svakodnevnog života. Trovački izvlače loše primere prenebregavajući da izveštavaju o običnim problemima Srba i Hrvata.

Znate zašto? Zato što su svakodnevni problemi bliski u onoj meri koliko su bliski srpski i hrvatski jezik. Svaka bliskost spaja, a izgleda da mnogima to ne odgovara.

U ovom trenutku stotine hiljada Srba letuju na Jadranu, ali čitaćemo i slušati o njihova dva-tri vandalizovana automobila. Hrvati-nacionalisti će tako podgrejati Srbe da ističu da u Beogradu toga nema.

Nedavni incidenti niskog intenziteta, kada su srpski delegati zbog Mesićeve izjave napustili letnji seminar za mlade u Strazburu, i kada je šef srpske diplomatije demonstrativno odbio da prisustvuje Kroacija samitu u Dubrovniku, uzdrmali su optimiste koji veruju da evroatlantske integracije mogu da budu panaceja balkanskih netrpeljivosti.

Otuda je aktuelno pitanje da li posle perioda podnošljive koegzistencije, mimo otvorenih i teških pitanja poput onih oko povratka izgnanih Srba, prisustvujemo otvaranju ere novih svađa koje političari eufemistički nazivaju "kvarovima na vezama"?

Ima razloga za zabrinutost. I Srbija i Hrvatska su pogođene krizom koja pogoduje desnici. Imanentno svojstvo desnice na ovim prostorima je nacionalizam.

Suočavanje s prošlošću, s Dražom i Antom prepustimo istoričarima i povjesničarima. Zar ništa nismo naučili od politizacije Jasenovca u Brozova vremena? Radijacija Jasenovca umnogome je formirala kasnije srpsko-hrvatske odnose, sve do Vukovara ili "Bljeska".

Da li ćemo ponavljati iste greške? Pustimo neka Srbija u istom danu oplakuje "Oluju" a Hrvatska slavi nacionalni praznik. Sve počasti žrtvama, ali više volim da pročitam kako pogranični Hrvati dolaze u Srbiju u šoping jer je "košarica" ovde jeftinija.

Zašto bismo čekali da nas sutra Evropska unija pegla da razvijamo regionalnu saradnju i imamo dobre odnose? Zar ne shvatamo da možemo da imamo koristi od topografije. Ne bratstvo i jedinstvo, već korist.

Zašto rivalstvo ne bismo živeli u borbi za prosperitet koji zna da se preliva preko granica? Zar ulazak Hrvatske u EU ne bio bio od koristi Srbiji? Zašto ne bismo ubrzanije otvarali međusobna tržišta bez ksenofobije od rekonstrukcije jugoslovenske federacije, konfederacije ili neke balkanije. Opet istorija.

Vreme bi bilo da se povučemo sa arhaičnih aukcija na kojima se licitira da li Srbi više mrze Hrvate ili Hrvati Srbe, ko je kulturniji, ko je prvi počeo rat, ko je imao više žrtava, ko je lider u regionu…

Nisu srpstvo i hrvatstvo najskuplje reči u Srba, odnosno Hrvata. Evropska ili kakva god budućnost ne traži da one budu izbrisane iz nacionalnih vokabulara, ali ispred njih postavlja neke druge pojmove. Poput demokratije, prosperiteta, tolerancije, ljudskih i građanskih prava, civilnog društva…

I, da ne zaboravim, topografije. Da li će ona biti zahvala ili usud, to zavisi od političke mudrosti.

Politika