Piše: Nebojša Grabež

Intervju Radovana Karadžića agenciji Rojters, u kojem kaže da mu je žao žrtava tog rata, ali da mu je savest čista, pokrenuo je nekoliko pitanja, od nedoumice – da li Karadžić zaista žali za žrtvama rata, ili, pak, pokusava da popravi svoju poziciju pred početak sudjenja, do pitanja etičkog tipa – zbog čega ugledna agencija, na takav način, daje publicitet osobi optuženoj za najstrasnije zločine u novijoj istoriji?

"Žalim zbog onoga što se dogodilo tokom rata u Bosni – izgubljeno je mnogo života, patnji ljudi pripadnika svih naroda i razaranja porodica i imovine", naveo je Karadžić u pisanom intervjuu za Rojters.

Kome Radovan Karadžić poručuje da žali za žrtvama? Oni koji su podržavali njegovu ratnu politiku, verovatno, tako nesto ne žele da čuju, a oni koji su bili žrtve takve politike – jos manje, jer prosto ne veruju!

Hajra Ćatić iz Udruženja "Žene Srebrenice":

"Mene, zaista, izjave Radovana Karadžića, zločinca, uopšte ne iznenadjuju. On nema sta ne govori, i nema čime se ne služi. Kada ga vidim na teveiziji, ja prebacim na neki drugi kanal. Ne mogu da slusam njegove izjave i njegove laži."

Munira Subašić iz Udruženja "Majki enklave Srebrenica i Žepa":

"Njegovo pokajanje je lažno pokajanje, kako bi sebi iznudio manju kaznu."

Iako tvrdi da mu je žao svih izgubljenih života tokom sukoba od 1992 – 1995. , Karadžić, istovremeno, napominje da mu je savest potpuno čista:

"Ne žalim zbog sopstvene uloge, ja nisam tražio javnu funkciju, ali kad sam je dobio obavljao sam svoje dužnosti u najboljem interesu ljudi koji su mi u srcu".

Bolje da je rekao gde su grobnice

„Pogledajte, kako je moguće!? Znači, zna sta se sve tamo desilo, zna da je on jedan od organizatora genocida u Srebrenici, a čuj – savjest mu čista. Savjest mu je čista zasto sto je toliko, vjerovatno, pobio, a ono ostalo je protjerao. Nema gdje nas nema, na kojem kontinentu!", kaže Hajra Ćatić.

Munira SubašićMunira Subašić smatra da bi bilo bolje da je Karadžićeva poruka imala drugačiji karakter:

„Da je kazao javno – tu i tu se nalazi ta grobnica, tu i tu se nalazi ta grobnica. Neka majke pronadju kosti svoje djece, pa možda će im, na neki način, biti lakse bar u dusi, a onaj teret i onaj zločin i genocid koji sam ja napravio i planirao sa mojim kolegama, mislim da će biti olasan za one majke koje, ipak, četrnaest godina tragaju za kostima svojih najmilijih. I onda bih pomislila da se pokajao za sve to."

Ono sto se, takodje, postavlja kao problem u ovom slučaju je i pitanje opravdanosti i etičnosti tog intervjua.

Svetlana Slapšak, antropolog i publicista, je duboko uverena da je ovaj intervju neetičan, nemoralan, uvredljiv za žrtve i, konačno, dobra opomena da, nakon toliko godina, proces odgovornosti i suočavanja sa prošlošću u Srbiji nikad nije obavljen.

„Ja se, zaista, čudim jednoj takvoj agenciji, medjunarodno poznatoj agenciji, jednoj od najstarijih, na kraju krajeva, da sebi dozvoli takav gaf da intervjuise Radovana Karadžića. To mogu da objasnim jedinom ignorancijom i neznanjem toga da će im Karadžić, sasvim sigurno, dati stereotipske odgovore koje bismo svi mi koji poznajemo situaciju, koji smo „native" – sto bi se reklo domoroci, koju mi jako dobro prepoznajemo i tačno znamo sta bi on hteo da kaže i sta bi on rekao. I to je on upravo i uradio. On je rekao ono sto je potpuno predvidljivo."

Besmisao intervjua

Misljenje Svetlane Slapsak deli i Petar Luković, glavni urednik portala E-novine:

Petar Luković: „Ako ovo Rojters, ili ne znam ko, smatra intervjuom koji zaslužuje pažnju, onda mislim da vise nismo u istom poslu. Ne vidim nikakvu novinarsku znatiželju da razgovaramo sa psihopatom kao sto je Karadžić, niti vidim, uopste, nekakvu potrebu da komentarisem reči psihopate i zločinca kao sto je Radovan Karadžić."

Na čemu Svetlana Slapsak temelji svoju argumentaciju protiv intervjua sa Karadžićem?

„Element koji odredjuje, ako hoćete, kontekst sudjenja u Hagu jeste da nema smrtne kazne i u tome smislu je argument protiv intervjuisanja zatvorenika skoro apsolutan. Oni nemaju sta da traže. Oni ne traže spasenje svog života pa da im se odobri mogućnost dopiranja do javnosti i u ovome smislu, koji je, inače, po mom uverenju duboko nekorektan. Tako da, sa tim da nema smrtne kazne, otpada svaki razlog da se tim ljudima daje bilo kakva pažnja u javnosti i da im se da mogućnost da jos nesto kažu, sto vise nije spasavanje njihovog života, nego zapravo, da sasvim otvoreno kažemo, vodjenje politike."

Besmisao intervjua sa Karadžićem Petar Luković vidi u samom polazistu – činjenici da će svi bitni elementi biti duboko sakriveni:

„Neće reći da je kriv. Neće reći da je rat vodio iz svojih ludačkih, zločinačkih, ili već ne znam kakvih gerontoloskih potreba. Neće reći da je bio naredbodavac najstrašnijeg zločina. Neće reći da je bio ideolog koji je to sve radio u saradnji sa Srbijom, da je učestvovao u ratu kao jedan deo zločinačke formacije u kojoj su učestvovali i Milošević i kniževnici i UDBA i SANU… i više ne znam ko. Dakle, to neće reći!"

RSE