Piše: Dragomir Antonić

Najveća opasnost kod stranačke korupcije jeste u tome što političke stranke nerealnim ili lažnim obećanjima podmićuju biračko telo – a ono prema zvaničnim podacima iznosi preko šest miliona punoletnih građana – dodvoravajući mu se i govoreći ono što birači žele da čuju, a sve da bi oni svoj glas dali jednoj, a ne drugoj političkoj stranci.

Stranke znaju da obećanja ne mogu ispuniti (švedski standard, brze pruge, „beli" šengen, evropske perspektive, teritorijalna celovitost, život dostojan čoveka, zelene salate, džaba hleb, velike penzije, pola miliona radnih mesta, besplatne akcije od hiljadu evra….), ali svesno lažu.

Važno je preći cenzus ili pobediti. Posle ćemo lako.

Ova prevara je najopasnija, jer obuhvata veliki broj osoba koje shvativši da su prevarene počinju i same da se ponašaju prema javno proklamovanom obrascu.

Odbacuju tradicionalne norme kao zastarele, a prihvataju hohštaplerske kao „savremene".

„Kad mogu političari i političke stranke zašto ne bih mogao i ja", čuje se u svakodnevnom govoru. Tu je početak kraja. Kad velika većina bude korumpirana ili sklona korupciji nestaće nas, države Srbije, a time i političkih stranaka.

Ovo je, po mom mišljenju, mnogo veći problem nego što su pojedini članovi stranaka korumpirani ili što članovi očekuju od stranke da im uzvrati dogovorenim privilegijama kad bude u mogućnosti ili dođe na vlast. Uostalom i oni su nešto učinili za stranku. Lepili su plakate, agitovali, davali finansijske donacije…

Da bi se odbranili od korupcije moramo znati njene uzroke. Posledice su nam svima znane.

Uzrok korupcije, tome nas uči tradicija, uvek je pohlepa. Pohlepa je individualna karakterna osobina poznata u svim ljudskim zajednicama, bez obzira na njihovu rasnu, versku i političku pripadnost. Mito i podmićivanje uvek egzistiraju, ali postoje uslovi koji pogoduju razvijanju mita i podmićivanja.

Na opštem planu osnovni preduslov za razvijanje mita i podmićivanja sadržan je u jednoj reči: bezakonje.

Kad država i njene institucije počnu da slabe, a vlast pojedinaca da se uzdiže iznad nje, na scenu brzinom svetlosti, stupa korupcija. Najviši državni službenici su u prilici da prvi sagledaju slabosti državnih institucija, kao i da procene da li postoji želja i mogućnost da se otkrivene slabosti otklone. Ako je njihova procena da se to ne može ili ne želi uraditi, disciplina im popušta, strah od posledica se smanjuje ili u potpunosti nestaje, što uslovljava i promenu karaktera samog pojedinca.

Izreka ,,ne dovodi me u iskušenje" slikovito opisuje stanje pojedinca pred mogućnošću da ubere nešto od zabranjenog voća. U takvom stanju se pomno gleda na ponašanje pretpostavljenih i kolega sa ciljem da se otkriju njihove reakcije i postupci. Odnosi u sistemu počinju da funkcionišu po principu spojenih sudova i to u negativnom smislu. Slabosti uprave se otkrivaju i počinju se zloupotrebljavati. Ostalo je stvar tehnike, ili srpski rečeno – počinje otimačina.

To je u narodnoj tradiciji jasno definisano, a izrečeno je jednostavnim rečima „dok jednom ne smrkne, drugom ne svane" ili „nekom rat, nekom brat".

Korupcija menja sve. Od ljudske psihe do moralnih i običajnih normi. Menja čak i smisao reči, odnosno sam jezik. Svakodnevno se može čuti „sredi mi ovo ili ono pa ću te častiti". Reč častiti, upotrebljena u ovakvom kontekstu, predstavlja eufemizam za mito i ima potpuno drugo značenje nego što je imala u izvornom obliku. Reč čast je uvek označavala vrlinu.

Bila sinonim poštenja.

Upotrebljena na ovaj način postaje oznaka za kriminalnu radnju. Vremenom, ukoliko se nastavi njena zloupotreba, stvoriće se situacija u kojoj će potomci govoriti jezikom predaka, ali će smisao njihovih reči biti u suprotnosti sa pravim značenjem.

Časne reči opisivaće nečasne radnje. Nečasne pojave biće opisane časnim pojmovima. Nestaće časnih reči, ali ostaće prljave pojave. Izgubiće se reč. Ostaće nepodopština. Reč čast će zameniti reč mito. Korupcija će se smatrati čašću, a častiti biće sinonim za podmićivanje.

Lopovluk će ostati.

Etnolog

Dragomir Antonić

Politika