Da li smo već fosili a toga nismo svesni, da li umiremo, ili će novina, Gutenbergovo novinsko čedo rođeno 1605, preživeti zahvaljujući savezima sa novim komunikacijama?

Piše: Boško Jakšić

Pre godinu dana, bio sam zadivljen kako je bivša Krupova čeličana u obližnjem Colverajnu pretvorena u centar umetnosti, dizajna i turizma, a čitava rurska oblast u oazu spokojnog zelenila.

Ovoga puta držala me je misao da lokalna ekološka čišćenja nisu dovoljna jer globalne klimatske promene ne štede ni bogate – koji su se oslobodili prljavih industrija, ni siromašne – gde su te industrije preseljene.

Da li neka druga vrsta međuzavisnosti određuje budućnost industrije štampe, pitao sam se sve vreme na sastanku koji su organizovali Evropska federacija novinara iz Brisela i nemačka medijska grupacija VAC, suvlasnik ovih novina.

Štampa je u krizi: smanjeni prihodi od oglasa, izmenjene navike mladih pa onda i globalni finansijski krah guraju novine prema ambisu. Da li smo već fosili a toga nismo svesni, da li umiremo, ili će novina, Gutenbergovo novinsko čedo rođeno 1605, preživeti zahvaljujući savezima sa novim komunikacijama?

Promene nisu novost na prostoru štampe. Otkako je prvo predstavljena televizija a potom stigli vord-procesing i grafički softveri, novine su se uklapale u život s novim tehnologijama. Ali, promene su, kao i klimatske, sada dramatično brže.

Najugroženiji su dnevni listovi. Mnogo ljudi ne žele da se odreknu novine kao forme, ali činjenica je da su u vreme kada dobijete vaš omiljen list sve vesti – bajate vesti. Ne samo to. Ukoliko se nešto važno dogodi po zaključenju broja, informacija i ne ulazi u štampu.

Svet se u traganju za realnim vremenom sve više okreće prema najbržem, Internetu, što podrazumeva da se i oglasi sele u ovaj novi medij.

Novine su reagovale svojim elektronskim izdanjima – koja su najčešće besplatna. Ali, kako se kriza pojačava, menadžeri medija menjaju stav. Anketa agencije AP među 351 američkih izdavača i glavnih urednika pokazuje da svaki četvrti priznaje da razmišlja o naplaćivanju online sadržaja.

Kada je svojevremeno kupio „Volstrit džornal", medijski mag Rupert Mardok je rekao da razmišlja da eliminiše pretplatu za VEB izdanje. Sada je siguran da će za godinu dana morati da se plaća za sva njegova online izdanja.

Ispostavlja se, međutim, da je naplata E-novine nepopularna. Španski „El pais" pokušao je da prodaje svoje internet-izdanje. Čitaoci su masovno prešli na besplatnu verziju rivalskog „El munda" pa je „El pais" reterirao.

Traga se za srednjim rešenjem. Recimo samo o naplati ekskluzive, tekstova ili informacija „velike vrednosti", dok svi ostali sadržaji ostaju dostupni bez plaćanja.

Napor da se uspostavi saživot sa Internetom, koji je mnogo jeftinija platforma za razvoj nego što su novine ili TV, često pokazuje da su mediji u panici. Industrija štampe pokušava da se prilagodi eksperimentišući bez mnogo planiranja.

Odgovor na izazov ume da bude pogrešan, dugoročno gledano i opasan. Recimo Si-En-En. Važio je za jednog od najvećih svetskih distributera informacija. Istaknute ličnosti, važni intervjui, geopolitičke i ekonomske analize. A danas?

„Oktopod povukao polugu, akvarijum poplavljen", slušam ovih dana glavnu vest, MAIN headline. Medijski saobraćaj postaje važniji od medijske misije. Vratiće se kao bumerang medijima koji na taj način pokušavaju da se „sažive".

Zašto onda mediji žure sa eksperimentima ugrožavajući sopstvene brendove? Zato što pojedinci uskaču u nekada snažno koncentrisanu medijsku industriju. Mislim na blogere i „civilno novinarstvo".

Mnogi i ne znaju šta je zapravo blogerstvo, kakvu važnost dati blogovima, koliko su kredibilni. Uprkos tome, nije rizično tvrditi da broj svakodnevno postavljenih blogova daleko nadmašuje broj svakodnevno postavljenih novinskih tekstova.

U SAD je broj onih koji žive kao blogeri dostigao broj advokata ili kompjuterskih programera – oko 20 miliona. The Huffington Post, verovatno najpopularniji politički blog na svetu, dobacuje do istog broja ljudi kao i sajtovi najuglednijih listova. Evropski blog Treehugger ima veći domašaj od svih zvaničnih publikacija EU zajedno. Ako je štampa sedma sila, blog je već osma.

Posle razmene poruka, čitanje novina je najčešća delatnost na Internetu. I dok je tamo, u svetu, Internet najveća pretnja tiražima, rekao bih da je ovde to opšta besparica.

Ruše se tiraži: pre nekih godinu dana tiraži srpskih novina bili su oko 900.000 a danas 600.000. Četiri puta manja Slovenija ima prodate tiraže kao Srbija, iako su novine ovde tri puta jeftinije nego u Sloveniji ili Hrvatskoj.

Kako opada marketinški prihod od oglasa, novine beže u smanjenje troškova. Otpuštaju zaposlene, izbegavaju honorarce. Smanjuje se broj strana i putovanja. Što je delimično i privremeno rešenje. Ne možete da pravite picu ako jedino štedite na mocareli.

U svetu se mnogi već žale da racionalizacija utiče na kvalitet ponuđenih informacija. Pomenuta anketa AP pokazuje da 71 odsto izdavača i glavnih urednika misli da takvi rezovi teško udaraju na kvalitet novinarstva.

Upravo to, kvalitet, jedino može da spase novine od izazova. Dobri će preživeti, pa nema sumnje da će kriza desetkovati ovdašnje novinsko tržište – što i nije loše jer je u zemlji u kojoj trećina stanovnika NIŠTA ne čita ponuda predimenzionirana.

Drugo je pitanje da li će država nešto učiniti da pomogne izdavače, olakša distribuciju, smanji poreze, da pospeši kulturu čitanja dnevne štampe? Teško. Država nema nikakav plan.

Kakve su onda novine koje mogu da odole? Dnevnici sa istraživačkim novinarstvom, ekskluzivnim sadržajima, dobro odrađenim tematskim stranama, analizama i komentarima, specijalizovanim izdanjima, sa većim prostorom posvećenim lokalnim vestima, onima koje TV i Internet zaobilaze.

Kako stvari sada stoje, u nedostatku valjanog odgovora nastaviće se sa eksperimentisanjem. Uspeće i preživeće oni koji su uspostavili svoje brendove na medijskom tržištu. Uostalom, decenijski brend je jedina stvar koje novi mediji ne mogu da kupe ili proizvedu.

A može biti da kriza industrije štampe i nije otvorena Internetom i blogom. Pitam se da problem nije počeo ranije, kada su velike korporacije počele da kupuju novine posmatrajući ih samo kao robu. Iz novina su isisavale profite a sada, kada toga više nema, hoće da ih bace.

Novine treba vratiti onima koji imaju manja finansijska očekivanja, onima koji su spremniji da razmišljaju o novom multimedijalnom biznis-modelu nego isključivo o izvlačenju profita. Kao što su to nekoć radili Sulcbergeri, vlasnici „Njujork tajmsa", koji su najveći deo zarađenog novca vraćali u novine.

Politika