"Nasledna jedinica", stručno nazvanu DARPP-32, delimično odgovorna za to što se jedni i na najmanje zadirkivanje i izazivanje razbesne, a drugi ostanu potpuno mirni

Nasledni koreni srdžbe Ljudi koji se očas naljute sada su stekli ubedljivo opravdanje za svoje postupke: na to ih, hteli ne hteli, nateraju vlastiti geni. Potvrda je stigla sa Univerziteta u Bonu (Nemačka), na kojem su izdvojili "naslednu jedinicu", stručno nazvanu DARPP-32, delimično odgovornu za to što se jedni i na najmanje zadirkivanje i izazivanje razbesne, a drugi ostanu potpuno mirni.

Rečeni gen usmerava lučenje hormona dopamina, hemikalije u čovečjem telu koja je povezana sa provalama ljutnje i srdžbe. Ispitanici sa izmenjenim izdanjem TT ("te-te") ili TC ("te-ce") ispoljili su priličnu sklonost ka besu, za razliku od onih sa CC ("ce-ce", nije muva) verzijom. Istrraživanje je, istovremeno, obelodanilo da ti pojedinci imaju manje sive tvari u amigdali, delu mozga koji nadzire i upravlja našim osećajima.

Iako je društveno nepoželjan, bes u malim izlivima potpomaže uspinjanje na lestvici uspeha, podvlače naučnici. Jedan od istraživača, Martin Rojter, objašnjava da "ljudi s dotičnom mutacijom nisu u stanju da vladaju svojim osećanjima, kao oni što je nemaju".

Polovina ga ima

Više od 800 dobrovoljaca podvrgnuto je proveravanju kako podnose ljutnju, a kasnije je ispitano koji od tri oblika gena DARPP-32 nose. Članak koji opisuje ovo istraživanje objavljen je u naučnom časopisu "Bihejviral brejn riserč", uz tumačenje da nasleđe (genetika) razjašnjava samo polovinu sklonosti ljudi da se začas rasrde, a pomenuta "nasledna jedinica" jedna je od nekoliko koje utiču na takvo ponašanje.

U istoj visokoobrazovnoj ustanovi su u drugoj polovini prošle godine ustanovili da žene (u ogledu ih je učestvovalo 96, u proseku starih 22 godine), sa alelima gena COMT, prozvanim Val158 i Met158, sklonije ispoljavanju teskobe i zebnje. (Aleli su različiti oblici jednog istog gena. Geni koji obrazuju alele nazivaju se polimorfni, za razliku od monomorfnih koji imaju samo jedan alelni oblik. Aleli jednog gena mogu biti u različitim međusobnim odnosima – interakcijama). Zavisno od (etničkog) porekla, manje ili više od polovine pripadnika obdareno je jednim umnoškom (kopijom) svakog; preostali su, otprilike, podeljeni na nosioce dve kopije Val158i dve kopijeMet158.

Naučnci su koristili provereni psihofiziološki postupak: svakoj učesnici su pričvrstili elektrode za očne mišiće i merili nehotičan odziv (odgovor) na rastuća osećanja koja su izazivala skupljanje i žmirkanje očiju. Svima su pokazane ugodne (bebe ili životinje), neodređene (fen za kosu) i odvratne (prizori ubistva i ozleđene žrtve) slike – po 12 od svake vrste u trajanju po šest sekundi. Istovremeno su puštali glasne nasumične zvuke po 35 milisekundi. Šta su uočili?

Učesnice s dve kopije alela Met158 imale su znatno jači odziv na neugodne snimke od onih s dve kopije Val58 ili po jednom od svakog. Ispoljile su, dakle, veće uznemirenje. A ovaj nalaz ukazuje da odstupanja u genu koji nadzire izlučivanje dopamina utiču na loše raspoloženje. U evolucionom smislu alel Met158 nastao je u skorašnjim promenama, i to u toku menjanja ljudi. Ostali primati, kao što su šimpanze, nemaju ga u svojoj naslednoj zbirci.

Ali, ne lezi vraže, nešto slično imaju miševi!

Drugi za miševe

Istraživači sa Rokfeler univerziteta obelodanili su u martu da drugi gen, Lynx2, preinačuje način na koji se moždane ćelije sporazumevaju (komuniciraju) i da je ista pojava, možda, u osnovi preterane uznemirenosti kod čoveka, naglašava rukovodilac Laboratorije za molekularnu biologiju Nataniel Hajnc koji kaže: "Bio bih iznenađen ukoliko naše otkriće ne važi za ljude".

Pomenuti gen, naime, stvara molekule koji uplivišu na čavrljanje nerava u mozgu u područjima povezanim sa uznemirenjem, a životinjice koje su oskudevale brzo su se uzbuđivale.

Naučnici nagađaju da su neki oblik istog gena nasledili ljudi i da je on upleten u – nastajanje jakog uznemirenja.

Pre godinu dana istraživači sa Jevrejskog univerziteta u Jurusalimu (Izrael) razotkrili su tajnu vezu između "nasledne jedinice" čija je oznaka AVPR1 i nemilosrdnog ponašanja. Poslužili su se poznatom ekonomskom vežbom, zvanom "diktatorska igra", da ustanove da li je neko darežljiv ili gramziv. Naučnici ne znaju kako geni deluju na nečije ponašanje. Ispostavlja se da za pojedince ne važi pradavna izreka "Bolje je davati nego dobijati", objašnjava rukovodilac neobičnog proučavanja Ričard Ebštajn. U središtu za nagrađivanje u mozgovima takvih nastaje, možda, manje zadovoljstvo zbog čovekoljubivog činjenja, što ih navodi da budu samoživi.

Da li će novi nalazi olakšati da se rastumači sklonost ka gomilanju blaga, svojevrsna makijavelistička crta takvih pojedinaca – od nacionalnih diktatora do "malih Hitlera" na radnom mestu?

Politika