Milka Canić: Sred­stvo ma­ni­pu­la­ci­je. – Sonja Nektarijević: Dra­go­ce­no sred­stvo ko­mu­ni­ka­ci­je

Piše: Du­šan Te­le­sko­vić

Ne­dav­no su ob­ja­vlje­ni re­zul­ta­ti an­ke­te po ko­joj čak 50 od­sto lju­di sma­tra da po­pu­lar­na dru­štve­na za­jed­ni­ca Fej­sbuk ubi­ja ko­mu­ni­ka­ci­ju me­đu lju­di­ma. Sva­ko­dnev­no se su­sre­će­mo s raz­li­či­tim mi­šlje­nji­ma o to­me da li ta so­ci­jal­na mre­ža, ali i ge­ne­ral­no In­ter­net, otu­đu­ju lju­de jed­ne od dru­gih. Raz­li­či­ta mi­šlje­nja o to­me uglav­nom ima­ju sta­ri­ji gra­đa­ni od onih mla­đih. Za­to za „Po­li­ti­ku" go­vo­re Mil­ka Ca­nić, pro­fe­sor srp­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti i po­pu­lar­ni su­per­vi­zor TV kvi­za „Sla­ga­li­ca", ko­ja je po­sta­la jed­na od naj­po­pu­lar­ni­jih lič­no­sti me­đu mla­di­ma, iz­go­va­ra­ju­ći ha­ri­zma­tič­no „Do­bro ve­če", i So­nja Nek­ta­ri­je­vić, stu­dent-pro­rek­tor Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du.

Po­li­ti­ka: Da li In­ter­net otu­đu­je lju­de ili ih pak zbli­ža­va?

Ca­nić: In­ter­net je naj­e­po­hal­ni­ji i naj­o­tu­đe­ni­ji izum čo­ve­čan­stva. Ko­ri­stan je, a šte­tan. Neo­p­ho­dan je, a ne­po­že­ljan. Pru­ža mo­guć­nost za raz­ne in­for­ma­ci­je, mi­šlje­nja, no­va sa­zna­nja, za skla­pa­nje i br­že oba­vlja­nje po­slo­va, ali i otu­đu­je čo­ve­ka od čo­ve­ka. Od­u­zi­ma nje­go­vo dra­go­ce­no slo­bod­no vre­me. Li­ša­va lju­de ne­po­sred­nih kon­tak­ta i sa­mim tim ose­ća­nja. Od­lič­no je sred­stvo za zlo­u­po­tre­be. Od kri­mi­nal­nih, pre­ko po­li­tič­kih do sek­su­al­no-pa­to­lo­ških.

 

Sonja Nektarijević

Nek­ta­ri­je­vić: In­ter­net je na­stao kao po­tre­ba aka­dem­ske za­jed­ni­ce za in­ter­nom ko­mu­ni­ka­ci­jom i raz­me­nom in­for­ma­ci­ja, a slo­ži­će­mo se da je in­for­ma­ci­ja da­nas ono naj­vred­ni­je jer ži­vi­mo u dru­štvu in­for­ma­ci­o­nih teh­no­lo­gi­ja. Sa­mim tim, In­ter­net je dra­go­ce­no sred­stvo ko­mu­ni­ka­ci­je. Isti­na je da za­pra­vo otu­đa­va lju­de i to u onom smi­slu da čo­vek pro­vo­di vre­me s kom­pju­te­rom, a ne sa ži­vim lju­di­ma. S dru­ge stra­ne, pru­ža broj­ne mo­guć­no­sti da na je­dan efi­ka­sni­ji i br­ži na­čin re­a­li­zu­je­te svo­je po­slo­ve ili po­tre­be. To je je­dan ge­ne­ral­ni aspekt. Kao stu­dent, sma­tram da je In­ter­net ne­za­men­lji­vo sred­stvo, neo­p­hod­no za br­ži pri­stup in­for­ma­ci­ja­ma, pre­da­va­nji­ma, tek­sto­vi­ma ko­ji su po­treb­ni da bi se sa­vla­da­lo gra­di­vo iz ne­kog pred­me­ta. In­ter­ak­tiv­ne ra­di­o­ni­ce, uz ko­ri­šće­nje In­ter­ne­ta, ne­što su što se re­al­no da­nas de­ša­va na fa­kul­te­ti­ma. Po­sled­nji, a ne naj­ma­nje bi­tan aspekt je­ste me­đu­ljud­ska ko­mu­ni­ka­ci­ja, ko­ja omo­gu­ća­va ne sa­mo br­že us­po­sta­vlja­nje kon­tak­ta sa že­lje­nim oso­ba­ma, već i pra­vo­vre­me­nu raz­me­nu in­for­ma­ci­ja ko­je že­li­te da pla­si­ra­te ili da do­bi­je­te.

Po­li­ti­ka: Šta mi­sli­te o zlo­u­po­tre­ba­ma o ko­ji­ma go­vo­ri go­spo­đa Ca­nić?

Ca­nić: To je je­dan vešt na­čin da ono što je pa­to­lo­ško iz­bi­je na po­vr­ši­nu. Da se ne­ko sa­kri­je iza moć­ne ma­ši­ne i da ka­že sve ono što ni­je u sta­nju da ka­že u če­ti­ri oka dru­gom čo­ve­ku.

Po­li­ti­ka:Mi­sli­te li da se ne­ko kri­ju­ći iza kom­pju­te­ra ose­ća si­gur­ni­je?

Nek­ta­ri­je­vić: I po­red evi­dent­nih nus­pro­duk­ta ko­ji pro­iz­la­ze iz otva­ra­nja pre­ma dru­gim lju­di­ma, be­ne­fi­ti ko­ri­šće­nja In­ter­ne­ta su evi­dent­ni i neo­spo­ri­vi i u pri­log to­me ide da se da­nas ne mo­že za­mi­sli­ti mo­de­ran čo­vek ko­ji ne ko­ri­sti In­ter­net. Mi­slim da ta­kav pro­sto ne po­sto­ji. Mo­že­mo da uđe­mo u raz­go­vor o to­me šta zna­či mo­de­ran, ali pre sve­ga mi­slim na jed­nu pri­sut­nost u sa­vre­me­nom dru­štvu, na jed­nu so­ci­jal­nu di­men­zi­ju sva­kog od nas.

Ca­nić: Kad pri­ča­mo o zlo­u­po­tre­ba­ma, In­ter­net ima mo­guć­nost da jed­ne vi­ne u zve­zde, a dru­ge da ba­ci u bla­to. To­li­ko ne­i­sti­na, pr­ljav­šti­na, ru­žnih ljud­skih po­stu­pa­ka je iza­šlo na sve­tlo da­na uprav­no zbog to­gašto je in­ter­net pre­tra­ži­vač vešt ma­ni­pu­la­tor.

Nek­ta­ri­je­vić: Zar ne mi­sli­te da me­di­ji ge­ne­ral­no pru­ža­ju ta­kvu mo­guć­nost?

Ca­nić: Na­rav­no, ali ovo je sred­stvo ko­je je po­slu­ži­lo lju­di­ma da ve­što ma­ni­pu­li­šu na sva­kom ko­ra­ku, po­zi­tiv­no ili ne­ga­tiv­no. Je­ste sred­stvo za lak­še i br­že spo­ra­zu­me­va­nje, ali i ve­što sred­stvo za ma­ni­pu­la­ci­ju. Naj­vi­še mi je žaode­ce. Ma­li ha­ke­ri pre­tra­žu­ju da­to­te­ke dr­ža­va, vla­da, mi­ni­star­sta­va, ba­na­ka, ali ne zna­ju da pi­ka­ju lop­tu, ni da igra­ju žmur­ke. Pritom, svi su za­do­volj­ni. Ro­di­te­lji, jer ima­ju de­cu na oku, bez ob­zi­ra na to što su buc­ka­sta, de­be­lju­ška­sta, tro­ma i ne­ak­tiv­na i sa­mim tim otu­đe­na. Za­do­volj­ni su i pro­fe­so­ri in­for­ma­ti­ke ko­ji su­tra do­bi­ja­ju jed­nog čo­ve­ka ko­ji je go­tov i oni ne mo­ra­ju da se tru­de da ga uče ka­ko će on da uđe u taj­ne ru­ko­va­nja ra­ču­na­ra. Za­do­volj­no je i dru­štvo jer kad tra­ži­te po­sao, pr­vi uslov da ga na­đe­te je­ste da zna­te rad na ra­ču­na­ru. To je ono što mi­slim da In­ter­net, po­red svih po­god­no­sti ko­je nu­di, ima mno­go i ma­na. Ali, kao što je re­kla go­spo­đi­ca So­nja, mi ži­vi­mo u vre­me­nu br­zi­ne. Sve se sme­nju­je to­li­ko da ne mo­že­te ni da sa­gle­da­te. I ovo je­ste do­bro jer In­ter­net po­ve­zu­je svet, ali ga i raz­dva­ja. Upra­vo sam u toj su­prot­no­sti – za nje­go­ve po­zi­tiv­ne stra­ne, ali i ne­ga­tiv­ne. Po­ve­zu­je, ali i raz­dva­ja.

Nek­ta­ri­je­vić: Kad pri­ča­mo o po­zi­tiv­nom i ne­ga­tiv­nom, što se ti­če kon­kret­no vas­pi­ta­nja de­ce i nji­ho­vog od­ra­sta­nja uz ra­ču­nar, to ne­gde je­ste pred­nost što se oni od ma­lih no­gu uče onom što će im su­tra bi­ti sred­stvo za rad. To je već da­nas, uz po­zna­va­nje stra­nog je­zi­ka, uslov, con­di­tio si­ne qua non, za do­bi­ja­nje po­sla. S dru­ge stra­ne, to pro­vo­đe­nje vre­me­na uz ra­ču­nar mo­že se po­sma­tra­ti kao po­zi­tiv­na stvar ko­ja ih od­vla­či od uli­ce. Po­sto­ji još je­dan aspekt, a to je me­ra pre­ven­ci­je na­stan­ka de­lin­kven­ci­je. Ume­sto da su na uli­ci gde po­sto­ji opa­snost da se na­đu me­đu ne­kim lo­šim na­vi­ka­ma, de­ca se ova­ko prak­tič­no uklju­ču­ju u dru­štvo na na­čin ko­ji je nji­ma in­te­re­san­tan.

Ca­nić: Ali se otu­đu­ju od čo­ve­ka.

Nek­ta­ri­je­vić: To je­ste, ali re­kla bih da ne­ga­tiv­ni­je od In­ter­ne­ta, a od­no­si se na ra­ču­nar, je­su igri­ce. Do pre ne­ko­li­ko go­di­na smo vi­še o to­me raz­go­va­ra­li. Glav­ni raz­log za­što de­ca pro­vo­de ne­bro­je­no sa­ti uz ra­ču­nar je­ste ne­ka stra­te­gi­ju ko­ju igra­ju ne­ko­li­ko da­na bez pre­ki­da.

Ca­nić: Te igri­ce su opa­sne. I njih pra­vi ne­ko smi­šlje­no i cilj­no.

Nek­ta­ri­je­vić:To je in­du­stri­ja, kao i film.

Ca­nić: Vi­di­te sa­mo ko­li­ko na­si­lja ima u tim igri­ca­ma.

Nek­ta­ri­je­vić: Ima i u fil­mo­vi­ma

Ca­nić: U to­me i je­ste opa­snost na­ša. Za­to što smo mi pla­si­ra­ju­ći fil­mo­ve, igri­ce, sve gde ima pre­vi­še na­si­lja, kri­mi­na­la, do­šli u si­tu­a­ci­ju da se de­ca u ško­la­ma ubi­ja­ju, po­te­žu no­že­ve jed­ni na dru­ge, mr­ze se me­đu­sob­no… To­ga ni­je bi­lo ra­ni­je.

Nek­ta­ri­je­vić:To je sve isti­na, ali ne mo­že­te okri­vi­ti In­ter­net zbog to­ga.

Ca­nić: Ni­je sa­mo In­ter­net, ima to­li­ko to­ga. Fil­mo­vi su ta­ko­đe opa­snost. Mi ne uvo­zi­mo fil­mo­ve ko­ji pla­si­ra­ju pra­ve ljud­ske vred­no­sti, re­ci­mo da go­vo­re o le­po­ti, dru­že­nji­ma, od­no­si­ma me­đu lju­di­ma, lju­ba­vi… Za­drh­tim ka­da gle­dam ne­ki film zbog na­či­na na ko­ji ne­ko ne­kog ubi­ja. To vi­še ne mo­že ni da se pre­pri­ča.

Po­li­ti­ka: Svi gle­da­mo fil­mo­ve, ali ne či­ni­mo zbog to­ga ne­ke lo­še stva­ri, ne ubi­ja­mo itd. Da li je mo­žda ne­što dru­go raz­log za ta­kvo po­na­ša­nje de­ce?

Ca­nić: Vas­pi­ta­nje ko­je po­ti­če iz po­ro­di­ce, pre­ko ško­le, pa na­da­lje i na fa­kul­te­ti­ma je­dan je od uslo­va za pra­vi­lan raz­voj jed­ne lič­no­sti. Lič­nost ne mo­že da ži­vi sa­ma za se­be, mo­ra da bu­de deo dru­štva.

Nek­ta­ri­je­vić:U tom smi­slu In­ter­net je neo­p­ho­dan.

Ca­nić: Do­bro je­ste, re­kla sam da je ko­ri­stan, ali i šte­tan.

Po­li­ti­ka: Zar ne mi­sli­te,go­spo­đo Ca­nić,da In­ter­net ne zbli­ža­va lju­de, ko­li­ko je njih na­šlo svo­je dav­no za­bo­ra­vlje­ne pri­ja­te­lje, ko­li­ko je njih upo­zna­lo no­ve lju­de…

Ca­nić: Tač­no je. To su do­bre stra­ne. Ko­li­ko ma­ni­pu­li­še, to­li­ko i zbli­ža­va.

Po­li­ti­ka: Re­kli ste da ne­kog mo­že da vi­ne u zve­zde, a ne­kog ba­ci u bla­to, da li mi­sli­te da je upra­vo Vas In­ter­net vi­nuo u zve­zde?

Ca­nić: Bi­lo bi pre­ten­ci­o­zno kad bih re­kla da me vi­nuo u zve­zde, ali je­ste In­ter­net po­mo­gao da ja, prak­tič­no pre­ko no­ći, po­sta­nem po­pu­lar­na. To je isti­na. Mla­di su se na ne­ki na­čin po­če­li da se utr­ku­ju u te­ma­ma po­put: ko me je sreo, ko me pre­po­znao, ko me po­zdra­vio, šta sam ko­me re­kla…

Nek­ta­ri­je­vić: Po­pu­lar­nost ste ste­kli na ne­kom dru­gom me­di­ju, te­le­vi­zi­ji, a In­ter­net je sa­mo kvan­ti­fi­ko­vao tu po­pu­lar­nost, u smi­slu uči­nio je vi­dlji­vom. To je ono što je le­po, gde je ne­ka za­jed­nič­ka ini­ci­ja­ti­va mla­dih je pre­po­zna­ta u vi­du, re­ci­mo, fan gru­pe po Va­šem li­ku na Fej­sbu­ku. Ta­ko se pre­to­či­lo u ne­što što je svi­ma do­stup­no i mla­di su se opet, pu­tem In­ter­ne­ta, udru­ži­li u ini­ci­ja­ti­vu da po­dr­že ono što ra­di­te. To je ši­ri aspekt ko­ji u ovom kon­kret­nom, ali i dru­gim slu­ča­je­vi­ma, re­zul­ti­ra umre­ža­va­njem ini­ci­ja­ti­va za­rad za­jed­nič­kog ci­lja.

Ca­nić: To se sla­žem s Va­ma. Sa­mo se bri­nem da je mno­go vre­me­na po­red ra­ču­na­ra po­tro­še­no. Vo­le­la bih kad bi se na­šla me­ra iz­me­đu ne­po­sred­nog kon­tak­ta i dru­že­nja pre­ko In­ter­ne­ta.

Nek­ta­ri­je­vić: Ali, to ne is­klju­ču­je jed­no dru­go.

Ca­nić: Sla­žem se, ali me­ne bri­ne još jed­na stvar. In­ter­net ko­mu­ni­ka­ci­ja je na­met­nu­la i od­re­đen pi­sa­ni je­zik. Vi­de­li ste da se ta ko­mu­ni­ka­ci­ja sve­la na ne­ko­li­ko in­ter­na­ci­o­nal­nih ter­mi­na ko­je mo­ra­te da ko­ri­sti­te. Kad otvo­ri­te stra­ni­cu, on­da je to veb stra­ni­ca ili je Fej­sbuk ili ta­ko ne­što. Ne bih mo­gla da ve­ru­jem da ću iz­go­va­ra­ti re­če­ni­ce s tim re­či­ma.

Nek­ta­ri­je­vić:Za­što to mi­sli­te? Mo­žda se ti­me Vaš reč­nik obo­ga­tio?

Ca­nić: Je­ste se obo­ga­tio, ali je je­zik mla­dih osi­ro­ma­šio, za­to što ste za­bo­ra­vi­li mno­ge div­ne na­še re­či ko­je su i da­lje pri­sut­ne u Sr­bi­ji i po­sto­ji opa­snost da se iz­gu­be.

Nek­ta­ri­je­vić: Je­ste to isti­na, ali ne bih to pre­pi­sa­la In­ter­ne­tu, već manj­ku vre­me­na za či­ta­nje. Je­dan od raz­lo­ga za to ne­sum­nji­vo je br­zi­na ži­vo­ta. Ve­o­ma ma­lo lju­di, po­go­to­vo mla­dih, da­nas pro­ve­de tri-če­ti­ri sa­ta či­ta­ju­ći ne­ku knji­gu.

Po­li­ti­ka: Da li me­đu mla­di­ma da­nas va­ži pra­vi­lo: Ako ni­si na Fej­sbu­ku, ne po­sto­jiš?

Nek­ta­ri­je­vić: Ako ni­si, ne­ma te, ta­ko se ka­že. Sa­ma ide­ja Fej­sbu­ka je kod me­ne lič­no pr­vo na­i­šla na ot­por, kao je­dan na­met­nu­ti vid ko­mu­ni­ka­ci­je i tran­spa­rent­no­sti, pro­sto po­tre­be da ne­ko za­vi­ri u tvoj pri­vat­ni ži­vot jer si ono­li­ko in­te­re­san­tan ko­li­ko iz­lo­žiš svog lič­nog ži­vo­ta na tvom pro­fi­lu. Me­đu­tim, za­vi­ri­va­nja u tu­đe ži­vo­te ni­kad do­sta, pa da­nas na fa­kul­te­ti­ma ima­mo pro­blem da su In­ter­net cen­tri, ko­ji slu­že da stu­den­ti mo­gu da pri­stu­pe ma­te­ri­ja­li­ma po­treb­nim za na­sta­vu i is­pi­te, za­pra­vo pre­bu­ki­ra­ni stu­den­ti­ma ko­ji pro­vo­de vre­me da Fej­sbu­ku.

Ca­nić: Ka­ko pre­ve­sti Fej­sbuk na srp­ski je­zik? Fejs je li­ce, buk je knji­ga. Ka­ko? Lič­ni opis? Lič­na knji­ga?

Po­li­ti­ka: Go­spo­đo Ca­nić, da li ima­te pro­fil na tom saj­tu?

Ca­nić: Fej­sbuk ne ko­ri­stim. Ono što vi­di­te ta­mo, to su sve na­pi­sa­li dru­gi o me­ni i to mi je dra­že. Ne­ki se lju­di ubi­še da se na­đu u cen­tru pa­žnje, a dru­gi su to ura­di­li za me­ne. In­ter­net je uči­nio svo­je.

Po­li­ti­ka: Da li pla­ni­ra­te mo­žda da otvo­ri­te svoj pro­fil na Fej­sbu­ku?

Ca­nić: Ne. Ne­ka ide to ova­ko ka­ko ide.

Politika