U Beogradu to nikako ne ide – čak i u predavanju ex cathedra svima smeta neki ozbiljniji razgovor o odnosima Crkve i države.

Piše: Mirko Đorđević

Važna je politika partije

U Beogradu to nikako ne ide – čak i u predavanju ex cathedra svima smeta neki ozbiljniji razgovor o odnosima Crkve i države. Kada pomenete da je Isus lično – i pravno precizno – odvojio Crkvu i državu i navedete Mateja (u 22.21) ili Marka (u 12.17) – nekakvi partijski »sociolozi« i agitatori dižu dreku do neba. To je, kažu, parabola. Ne, nije parabola jer je rimski pravnik Poncije Pilat uredno uneo u zapisnik Isusove reči – »Moje carstvo nije od ovoga sveta« i klevetu su smislile tajne službe izvesnog Levi Mateja. Niko neće ni da čuje jer navodno to je urađeno 1789. ili 1905. i danas je to ne samo model nego i priznata civilizacijska tekovina. I u državi i u Crkvi isto. Ima Srbija primerno dobar Ustav koji to reguliše a ima i SPC svoj Ustav koji stanje odvojenosti prihvata. U državi su sasvim zaboravili šta je carevo-državno a u Crkvi odavno niko ne haje za ono božje. Malo ko hoće da čuje da je Crkva spasenjska ustanova a ne politička organizacija. I sve je moguće, pa i neka sednica Vlade u patrijaršiji.

Tako smo dobili »cirkus« – reč se ne može izbeći – u vezi sa Zakonom o zabrani diskriminacije.

Nema smisla govoriti o tome, ali se jedan dokument ne može zaobići. Dugujemo ga poznatom piscu D. Ćosiću koji ga donosi u knjizi Vreme zmija (Beograd 2009) i on pokazuje da ono što poglavar SPC zna, i to jasno, nikog ne zanima u Sinodu jer se i tamo ravnaju prema politici nekih političkih partija. Kazuje patrijarh Pavle kako je prestolonaslednik Aleksandar od njega tražio da se u SPC moli za njega i kraljevski dom. Patrijarh Pavle je odgovorio – »Mi živimo u državi koja je republika, i ne možemo u molitvama da pominjemo Vas jer u srpskim crkvama se nije molilo ni za Vašeg dedu kada je bio kralj« – ne, u Sinodu neće ni da čuju i molili su mimo kanona za koga sve ne. Niti je Crkvi stalo do svog Ustava i kanonskog reda niti država mnogo mari za svoj Ustav. Ne zna se šta piše na prvoj strani monete a šta imamo na naličju, a to su učenici pitali Isusa. Važna je politika određene partije i tu počinju nevolje, jer Crkva se oglasila – na to ona ima pravo – o Statutu Vojvodine i sada o ovom zakonu koji sankcioniše diskriminaciju i nasilje na svakoj pa i na verskoj osnovi. Samo to i ništa više kako je to u svim evropskim zemljama i to već više od dvesta godina.

Dimna zavesa episkopa Irineja

A diskriminacije ima na svakoj osnovi, na verskoj posebno. Muslimani Srbije, podeljeni u dve IZ, potežu oružje, ima i ranjenih, a u Kragujevcu i još nekoliko gradova Srbije jaki policijski efektivi jedva izlaze na kraj sa pravoslavcima koji se tuku oko liturgije i tu ima ozbiljno povređenih. U programima brojnih paracrkvenih organizacija piše da recimo Rome i Jevreje te posebno homoseksualce »treba istrebiti iz države srpske«. Nije reč samo o programima, na ulicama se događaju krvavi incidenti. Da bi se problem prikrio Irinej, episkop bački, koristi jednu vrstu dimnih zavesa u ovoj borbi. Sve se prebacuje na problem homoseksualnosti koji od pamtiveka prati ljudsku vrstu – ima toga i u vojsci i u policiju a posebno u Crkvi. Tako je bilo i tako će i biti. Nikada to nije rešeno nekim zakonom, ali se diskriminacija mora sankcionisati. U tome je i smisao ovog ataka na principe sekularne države i njenih zakonodavnih tela. No i onaj ko nije čitao Clausewitza zna da dimne zavese u borbi imaju dvostruku funkciju. Ili se iza njih neko skriva da bi se neopaženo povukao i odstupio, ili se pak iza dimne zavese vrši pregrupisavanje snaga i priprema za novi nastup i juriš. U Srbiji danas u pitanju je ovo drugo. Zakon će stoga u Narodnoj skupštini jednom proći, ali će biti mnogo natezanja, odugovlačenja i svi će koristiti ovu priliku za svođenje političkih računa. Učesnici su se za to dobro pripremili i dobro su uigrali ono što nazivaju simfonija ili sinergija u odnosima između države i Crkve. Tako se ponašaju ministri iz kabineta M. Cvetkovića i vladike iz Sinoda a iza svega stoji borba za moć i ekonomsku poziciju u društvu. U tom smislu su pripremili neka lukavstva kakva se u borbama koriste – smislili su da postoje neke tradicionalne crkve i druge koje to nisu. Sada se iz ovih drugih čuje da su diskriminisani. Toga nigde u svetu nema niti je nauci poznato nešto slično. Tu nije kraj – sve su se crkve i verske organizacije – koje se inače tradicionalno ne trpe – složile da je SPC najtradicionalnija i ona sada i prima udarce iz laičke javnosti. Država je to primila kao normalno i donet je i Zakon o crkvama i verskim zajednicama koji je apsolutno suprotan Ustavu Srbije a neke dublje veze nema ni sa Ustavom SPC. Ova igra je prosto dijabolična i ništa se ne krije. Radi se o imovini i političkoj moći – ni o čemu drugom. Još nema zakona o denacionalizaciji a nekakve vrbove komisije za restituciju crkvene imovine vraćaju kapom i šakom i sve to »po zakonu«. Niko ne zna koji je to zakon. Crkvama je data politička moć i sada se svi pitaju gde će se to zaustaviti. Onaj ko ne vidi da je ovo politička borba ne zna mnogo o odnosima Crkve i države u Evropi. U Srbiji se Vlada boji Crkve, ugađa joj zarad birača na izborima, a Crkva se svuda nameće kao realna sila. Trenutno je to klasična ravnoteža straha i niko ne zna kako bi se to moglo urediti – važni su partijski interesi i ćar od imovine. Stoga će ova borba potrajati i svaka će se prilika koristiti za odmeravanje snaga.

Mahinacije i kombinacije partijske oligarhije

Ni u strukturama državne moći ni u episkopatu niko i ne krije namere. Neki veseli – bivši ministar – S. Samardžić ne boji se da ponovi svoju devizu – »Crkva mora da bude deo sistema odlučivanja«. Njemu sekundiraju neki partijski sociolozi po zadatku, koji ne kriju da ne mogu da zamisle, recimo, lustraciju u Crkvi. Istini za volju, ministar R. Ljajić dobro vidi u čemu je problem i to jasno i kaže – »Crkva ima podršku nekih vladajućih i nekih opozicionih stranaka« i to je to i tu smo gde smo. Ljajić jasno dodaje da se Crkva protivi »duhu zakona«. Ova muka nije od juče. Slavni srpski zakonopisac Boža Grujović je to osetio još pod Karađorđem. Verovao je on da i crkve moraju »pod zakon koji je volja vilajetska«, odnosno narodna, no ovog umnog čoveka smo ionako zaboravili. Mirno se bratstvu od nekolicine kaluđera vraća 1.762,5 hektara zemlje i šume i niko ne sme ni da pita kako je to »po zakonu«. Imaju puno prava oni koji podsećaju da Srbija u tranziciji mora, između ostalog, da vrati crkve u ustavno stanje. To će biti dugotrajan i složen proces jer se u smeru klerikalizacije otišlo daleko. To bi bilo bolje i za Crkvu jer bi bez stege države mogla da vrši svoju misiju. O tome se ćuti danas jer nije lako zameriti se partijskim oligarsima. Ni svemoćnim mitronosnim glavama i bradama u Sinodu. Svi sve znaju i svi složno ćute a u SPC je pošteno o svemu progovorio episkop Grigorije – ućutkali su ga. Crkva ima svoj tradicionalno strukturalni školski sistem i kada u ovom momentu veronauka »ne ide« u državnim školama svi ćute iako dobro znaju zašto ne ide. Kakve će izmene i kompromisi biti ugovoreni, o tome mnogo ne znamo, ali znamo drugo – muka ova nije od juče i neće se danas okončati. Ne znamo koliko će još sednica Vlade biti sazvano signalom mobilnog telefona nekog vladike, ali znamo da se sličnim pozivima načelnik žandarmerije u Novom Sadu javljao pod opasačem.

Sve ovo je doslovce potvrdila rasprava u visokom domu Republike – a bilo je tužno sve to gledati i slušati. U crkvama se godišnje raščini stotine sveštenika zbog homoseksualnih uznemiravanja ili pedofilije, a kod nas se – u slozi između države i Crkve – o tome ne sme ni govoriti. A ovaj se zakon uopšte time i ne bavi – taj fenomen u ljudskoj vrsti postoji i ni zakon ni nauka ne mogu da ga »reše«. Svi bi ipak da diskriminišu svakog – i toga ima na svakom koraku. Ono o čemu su govorili poslanici bilo je tuga golema i da nije bilo gospođe Suzane Grubješić jedva da bi se znalo o čemu se radi – pomenuta gospođa S. Grubješić je trezveno, bez okolišenja i odlično upućena u sve dimenzije problema govorila i o tipovima klerikalizacije. O nepotrebnom strahu od Crkve, ali i o ataku crkava na sekularnu državu i njene vrednosti. Ona se nije bojala da udari i na legendu koju zasnivaju na nekakvim »istraživanjima« o nekakvih 95% građana Srbije koji se deklarišu kao vernici. Svaki parohijski sveštenik će vam jasno reći da broj građana koji su vernici ne seže ni do 10% u svakom mestu. Uostalom i uzalud – bezmalo polovina građana Srbije i ne pripada Srbima ili pravoslavcima.

I Crkva i država će morati da »progutaju« ovaj zakon ali će godinama još imati problema sa duhom zakona kao takvog.

Republika