Piše: Vukan Martinović

Nema Ambasadora, a kad mačke nema, miševi kolo vode. Kako i na koji način, mislim da je pitanje koje zashtijeva detaljnu analizu

Zadnje četiri godine (od maja 2005) poslovno i privatno sam često u Beogradu i centralnoj Srbiji. Pratim i pokušavam da shvatim šta se dešava u našoj emigraciji u Srbiji. Posebno je interesantan aktuelni trenutak u Ambasadi Crne Gore u Beogradu.

Nema Ambasadora, a kad mačke nema, miševi kolo vode. Kako i na koji način, mislim da je pitanje koje zashtijeva detaljnu analizu.

Nekolicina mojih rođaka i prijatelja koji žive u Beogradu i unutrašnjosti su kontaktirali Ambasadu tražeći da im se pomogne da uđu u kontakt sa pojedincima i organizacijama koje se bave zaštitom interesa Crnogoraca u Srbiji. Izvjesni službenik Zečević, bez ikakvog diplomatskog manira, veoma drzak i neuobičajeno glasan, ne samo da nije pomogao nego je i pokušao da demorališe svoje sagovornike. Veoma negativno sa posebnim izlivima bijesa je reagovao pri spominjanju jedine dvije aktivne crnogorske organizacije, Krstaš i Crnogorska partija. Za Udruženje Crnogoraca Vojvodine je izjavio da je ono fiktivno, samo na papiru, i da je dobro što je tako.

Postavlja se logično pitanje: da li je stav ovog službenika zvaničan stav države Crne Gore? Da li je interes zvanične crnogorske politike da se njena dijaspora u Srbiji ne organizuje? Ako nije, onda čije interese zastupa i promoviše ovaj  operativac MIP-a čudnih manira?

Odgovore na ova pitanja bi trebali da dobijemo što prije. Zbog crnogorskih patriota iz Srbije i poštovanja prema njihovoj iskrenoj borbi i zbog države Crne Gore koja mora jasno definisati svoju politiku prema dijaspori ma gdje ona bila.