Valter Toskanini, stariji sin čuvenog italijanskog dirigenta Artura Toskaninija (1867-1957), tajno je pune tri godine snimao razgovore svog oca, što je pretočeno u vrlo zanimljiv dokumentarac, prikazan u nedelju na francusko-nemačkoj televiziji Arte.

Dokumentarac je sačinjen na osnovu neverovatnih 150 sati "sirovog" materijala, snimljenog na magnetofonskoj traci.

Teško je dokučiti razloge zbog kojih je Valter Toskanini tajno beležio očeve razgovore na magnetofonskoj traci. Razgovori su snimani od 1954. do 1957. godine u kući u Riverdejlu, u SAD, gde se maestro povukao u 87. godini života.

Toskanini je muzičku karijeru započeo kao violončelista. Za dirigentski pult je prvi put stao sasvim slučajno i tom prilikom precizno izveo Verdijevu Aidu.

Uspeh, koji je tom prilikom postigao, pratio ga je tokom cele, sedam decenija duge dirigentske karijere – od milanske Skale, gde je dospeo sa samo 31. godinom do Simfonijskog orkestra NBC iz Njujorka, sa kojim je radio do kraja karijere.

"Nikada ne ostavljaju velike ljude na miru, čak ni u grobu!" – napisao je 1938. Toskanini svojoj ljubavnici Adi Majnardi povodom objavljivanja Verdijevih pisama.

"Zašto bi me interesovali tako nevažni detalji iz njegovog života? Imajte milosti, ne prelazite prag njegove spavaće sobe!", dodao je on.

Njegov sin Valter je bez problema prešao taj prag. Toskanini nije nikada pristao na intervju niti je napisao memoare. Taj princip se očigledno nije dopadao njegovom sinu Valteru koji je našao načina da zabeleži deo očevih razgovora, tajni i anegdota.

Pedesetak godina kasnije, Valterov sin Valfredo je odlučio da snimljeni materijal poveri Harviju Saksu, Toskaninijevom biografu. Ubrzo se rodila ideja o snimanju dokumentarnog filma.

Budući da su razgovori vođeni na nekoliko jezika i da su gotovo nerazgovetni, odlučeno je da ih u filmu čitaju glumci. Ono što su gledaoci Artea čuli tokom emitovanja dokumentarca "Toskanini o samom sebi" Larija Vajnštajna, bile su izvorno Toskaninijeve reči koje izgovaraju glumci.

Film nam pruža mogućnost da "kroz ključaonicu" posmatramo, možda, najslavnijeg dirigenta svih vremena koji je bio uzor generacijama potonjih dirigenata, poput Herberta fon Karajana, na primer.

Film nam, takođe, otkriva elemente koji su doprineli njegovom mitu kao magičnoj ličnosti, ženskarošu, čoveku koji je prkosio Musoliniju i Hitleru i koji je bio u večitoj potrazi za savršenstvom u muzici.

Iz tajno snimljenih razgovora saznajemo za njegov prvi susret sa Verdijem i za divljenje koje je gajio prema Vagneru, muzičaju zbog koga je sam digao ruke od ambicije da postane kompozitor.

Toskanini govori i o ljubavi prema Betovenu koji je za njega bio iznad svih stalih kompozitora i o napetim odnosima sa Pučinijem.

"Godinama nismo govorili. Jednoga dana sam, za Božić, dobio od njega panetone (panettone – tradicionalni italijanski božićni kolač). Odmah potom je od Pučinija stigao telegram u kojem je pisalo: panetone poslat greškom. Stop. Pučini. Ja sam mu brže bolje odgovorio: panetone pojeden greškom. Stop. Toskanini", ispričao je jednom prilikom Toskanini.

Veliki maestro se u svojim ispovestima osvrće i na Musolinija, "monstruma" koji mu je oduzeo pasoš i čiji su ga žbiri javno išamarali kada je 1931. odbio da svira državnu himnu.

Sa puno emocija govori i o povratku u Italiju 1946. godine, u milansku Skalu, gde je dirigovao na koncertu povodom ponovnog otvaranja te čuvene operske kuće.

Tokom celog filma, međutim, ni reči o Vladimiru Horovicu, velikom pijanisti koji se 1933. oženio Toskaninijevom kćeri Vandom.

Horovic i Vanda se nijednom ne spominju. Postoji, ipak, mogućnost da je Toskanini o njima govorio, ali da je porodice odlučila da se taj deo razgovora ne pojavi u filmu.

Da li to znači da i porodica Toskanini, kao i svaka druga, ima "prljav veš" koji ne želi da iznese u javnost, to će ostati tajna – bar do nekog sledećeg dokumentarca.

Tanjug