Pre pola veka, Majk Stepovič je, tek da bi bio siguran, virio preko ramena Dvajta Ajzenhauera dok je predsednik potpisivao proklamaciju kojom je Aljaska postala jedna od država SAD.

Tim činom, januara 1959. godine, Aljaska je postala 49. američka država. Potpisu je prethodilo desetogodišnje lobiranje vodećih ljudi Aljaske da bi američki Kongres tek 1958. dao konačno odobrenje.

"Kongres je šest meseci ranije dao odobrenje koje nije stupilo na snagu sve dok Ajzenhauer nije potpisao. U početku nije bio za to, ali se kasnije predomislio. To je bilo takvo olakšanje," kaže Stepovič, kome je sada 89 godina.

Kada je stigao glas da je Aljaska najzad prihvaćena kao nova američka država u centru Enkoridža zapaljene su vatre radosnice; u Dzunou su ljudi ispred Kapitola zvonili zvonima, dok su u Ferbenksu vatrogasna kola špartala gradom sa upaljenim sirenama.

Samo nekoliko sati pošto je Aljaska postala članica SAD, nova država je zapala u prvu krizu: razboleo se prvi guverner Vilijem Igan, koji je hitno prebačen u bolnicu i operisan.

Tokom sledećih 50 godina Aljaska je postala glavni energetski izvor SAD, teritorija na kojoj su se nalazile široko kritikovane vojne baze tokom hladnog rata, ali i zemlja sa nabojitom, a kasnije i neprijateljskom političkom klimom.

Počela je eksploataciju svojih obilnih prirodnih bogatstava, od kojih je nafta jedno od najzančajnijih i na kojoj se zasniva 90 odsto godišnjih prihoda države. Aljaska godišnje proizvodi 15 milijardi barela nafte.

Aljaska je nedavno došla u žižu, što političku što komedijantsku, zbog neuspešne trke za američkog potpredsednika njene guvernerke Sare Pejlin, ali i zbog korupcijskog skandala koji se iz prestonice Dzunoa proširio sve do Vašingtona, a u koji je bio uvučen njen senator Ted Stivens.

S druge strane, Aljska je piscima i filmskim režiserima pružila mnogobrojne lepote za nezaboravne knjige, filmove i televizijske emisije.

Aljasku su osnovali ribari, rudari, advokati, trgovci i zemljoradnici. Njeni današnji lideri pola godine služe u državnoj administraciji, a drugu polovinu bacaju ribarske mreže ili u idu u lov.

"Ljubav prema Aljasci nas spaja i čini da budemo dobar tim," kaže član Predstavničkog doma Aljaske, republikanac Džon Kogil.

Istoričari kao najveću prednost pominju nepreglednu divljinu Aljaske, koja je mamac za fotografe, umetnike i lovce. Losovi često lutaju parkovima ili ulicama centra Enkoridža, dok orlovi lete iznad najvećeg grada države.

Oni podsećaju i na Iditarod – dugu trku pasa sa saonicama, kao i na izuzetno ukusnu morsku hranu kojom Aljaska snabdeva ostale države SAD. Aljaska obezbeđuje skoro 50 odsto američkih potreba za morskom hranom, uključujući i pravi delikates kao što je losos iz reke Koper.

Vik Fišer (84), jedan od autora ustava države, danas kaže da je najveća prednost Aljaske to što njeni stanovnici žive u prirodnoj sredini. "To je deo Severne Amerike, koji je i dalje ostao velinčanstven i sjajan kao zvezda Severnjača."

Od prvog guvernera Igana, promenilo se štošta. Igan je, upravljajući državom u povoju, radio sa mizernim budžetima.

Današnja deveta guvernerka, i prva žena na toj funkciji, ima na raspolaganju ogroman bužet, koji počiva na velikim prihodima od nafte i drugih prirodnih bogatstava države na krajnjem severu.

Beta