Ko to tamo peva o energetskoj bezbednosti Srbije? Dobro je što je Tadić najavio da će se preispitati kako smo dospeli u ovu situaciju. Samo da i preispitivanje ne traje narednih 25 godina.

Piše: Boško Jakšić

Svi su izgledi da se novo, četvrto, poglavlje gasnog trilera između Rusije i Ukrajine završava istim epilogom kao i rat u Gruziji prošlog leta: trijumfom Kremlja i porazom američkih miljenika.

Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili olako se primio na obećanja Vašingtona da će ga na svaki način podržati u naporu da svoju zemlju uvede u NATO i da, pre toga, sačuva Abhaziju i Južnu Osetiju. Kada je krenuo oružjem, Rusi su žestoko uzvratili dajući do znanja da postoje granice njihovih sfera uticaja preko kojih Zapad može da napreduje samo tenkovima.

Ukrajinski predsednik Viktor Juščenko, i on darling Amerike, takođe je povukao potez koji bi njegovu zemlju trebalo da približi NATO-u: poželeo je da diskredituje Moskvu kao pouzdanog trgovinskog partnera Evropske unije. Kada je krenuo sa energetskim malverzacijama, Rusi su žestoko uzvratili na „krađu" gasa što je dobar deo Evrope ostavilo da se mrzne.

Ventili su zatvoreni, pregovori zapinjali, kompromisa nije bilo. Ruski predsednik Dmitrij Medvedev je Juščenku u telefonskom razgovoru postavio jasne uslove: Ukrajina mora da plaća tržišnu cenu gasa, mora da isplati dve milijarde dolara duga i mora da prihvati „kontrolne mehanizme", uključujući energetske zvaničnike dve zemlje i posmatrače EU koji će verifikovati tok gasa kroz Ukrajinu.

Kako je Ukrajina nedavno od MMF-a dobila zajam od 16,5 milijardi dolara za prevazilaženje globalne krize, Medvedev je još precizirao da dugovi moraju da se vrate „do poslednje rublje", može i budućim prihodom od tranzita.

Šta je sporno što Rusi traže da Ukrajinci plaćaju tržišnu cenu? Zašto bi gas prodavali po „bratskim cenama"? Neplaćeni računi? Svaki protestant sa Zapada bi stao u odbranu onoga kome se ne plaća dug. Kontrolni mehanizmi? Zar oko toga ima nečeg spornog. Problem je što se sve umnogome tiče visoke politike.

Hladni rat, ili rat hlađenjem?

Iz Vašingtona su odmah stigle kritike da Moskva „preti svojim susedima i manipuliše njihovim pristupima energiji". Gotovo dirljivo i baš neobično od administracije koja zarad sopstvene bezbednosti, uključujući i energetske, šalje vojnike hiljadama kilometara daleko. SAD bi svakako volele da Ukrajina bude u NATO-u, između ostalog da bi bili bliži rezervoarima nafte i gasa Kavkaza i centralne Azije.

Juščenko je tu da pomogne. Ulazeći u rat sa Rusima oko gasa, Ukrajinac je zaigrao samo na jednu kartu, računajući da će biti dobitnička kada se sledeće godine na predsedničkim izborima suoči sa premijerom Julijom Timošenko, koju krase mnogo umereniji stavovi prema Moskvi.

Ne bih se kladio na Viktora. Kao što je Sakašvili Rusima omogućio da pokažu čvrstinu, tako i Juščenko. Kao što je tokom rata u Gruziji Kremlj jasno dao do znanja da je odredio granice preko kojih ne može da se pređe, sem uz rizik sukoba, tako je i sada iskazao da je spreman da na sve načine brani svoju bezbednost, uključujući i izvore i puteve energije.

Rusija se odavno protivi ideji Džordža V. Buša da Ukrajina što pre bude primljena u NATO. Biće da se Juščenko preračunao. Rusi mu neće dopustiti da im srozava kredibilitet kao pouzdanog energetskog partnera Evropske unije. Nemci, Francuzi ili Italijani ne žele da ulaze u konflikt sa Rusima ostavljajući novim članicama, mahom onima iz sastava bivše sovjetske imperije, da privrženost demokratiji mere odanošću Americi i podrškom Ukrajini u sporu oko gasa.

Juščenku preti da prođe kao Sakašvili koji se zaneo mišlju da će ga NATO braniti po svaku cenu. Ukrajinac uvaljuje Evropsku uniju u istu neprijatnu situacija u koju je Gruzin prošlog leta uveo NATO.

Ne delim mišljenje komentatora „Ukrajinske pravde" da su i Rusi i Ukrajinci rizikovali da se diskredituju po formuli „imidž ništa, gas sve". Ne sumnjam da će gas nesmetano teći uz verifikatore EU i da više neće misteriozno nestajati na putu kroz Ukrajinu. Juščenko je rizikovao, i izgubio.

To što je gasna kriza pogodila 14 evropskih država, što je Balkan najveća kolateralna šteta, samo je deo velike igre.

Evropa je nervozna. Nastaviće da traga za alternativnim putevima energije, kako ne bi u ovolikoj meri zavisila od Rusije, ali ne razume kako neko ne plaća ispostavljene račune i svakako neće dopustiti da joj posao kvare u Kijevu, pa ni Vašingtonu.

Nervozna je i Srbija. Koliko do pre neki dan izgledalo je da smo, po cenu oštrih debata i podela u Vladi, obezbedili gasnu budućnost. Onda -bum. Rusi svoju srpsku pravoslavnu braću nisu čak ni obavestili o tome šta ih čeka za badnje veče. Informaciju o potpunom prekidu snabdevanja dobili smo preko Mađara.

Narod kaže da nikada ne treba sva jaja stavljati u jednu košaru. Pod uslovom da imate najmanje dve. Sa gasom to nije slučaj pa su mnogi ovdašnji promrznuti kupci ruskog gasa bili osuđeni da, zamotani u ćebad, slušaju vesti koje su stizale sa pregovora u Moskvi ili Briselu.

Nije to ipak čitava priča. Kakva je to država čije rezerve pokrivaju jedan dan? Svako iole ozbiljnije domaćinstvo opremljenije je od Srbije, države bez zimnice. Bolna je, a po vlasti optužujuća činjenica, da 25 godina – slovima dvadeset pet – čekamo da završimo jedini rezervoar gasa u Banatskom Dvoru.

Ko da veruje u vizije? Ko to tamo peva o energetskoj bezbednosti Srbije? Dobro je što je Tadić najavio da će se preispitati kako smo dospeli u ovu situaciju. Samo da i preispitivanje ne traje narednih 25 godina.

Politika