Ime Meri Anderson danas malo kome nešto znači mada se ljudi s njenim pronalaskom susreću svakodnevno. Meri Anderson iz Alabame izmislila je brisače vetrobrana i to još krajem osamdesetih godina 19. veka.

Meri je već tada bila "uspešna poslovna žena". Imala je vlastito preduzeće za izgradnju stambenih zgrada i naselja. Početkom 1900. u Merinu kuću dolazi njena bolesna tetka sa 17 ogromnih, teških kofera, koje za života nikada nije otvorila.

Posle tetkine smrti, Meri je u koferima otkrila "brdo" nakita i zlata, što je bitno popravilo njenu finansijsku situaciju. Deo novca iskoristila je za posetu Njujorku. Bila je zima 1902. godina.

Vozeći se tramvajem, jednog hladnog, snežnog dana, uočila je da vozač stalno zaustavlja tramvaj i izlazi da bi očistio prednja stakla. Meri je došla na ideju kako da stakla čisti iz unutrašnjosti vozila.

Istog dana napravila je nacrt za gumeni brisač koji je vozač mogao, bez izlaženja iz vozila, da pokreće ručicom, odnosno polugom. Mehanizam opruge držao je brisač uz staklo, čvrsto priljubljen.

Izum Meri Anderson, patentiran 1905. godine, bio je namenjen tramvajima, ne automobilima, jer oni su, prvih godina 20. veka ionako bili otvoreni. Kad je padala kiša ili sneg, ostajali su u garaži.

I izum automatskih električnih brisača vetrobranskog stakla pripisuje se jednoj ženi – Šarloti Bridžvud iz Njujorka. Ona je svoj tip brisača patentirala 1917, ali on nije odmah postigao komercijalni uspeh.

Kadillak je prihvatio električne brisače kao standardnu opremu tek 1922. godine. Vožnja po kiši bila je sigurnija, ali je jedan problem ostao da "nervira" vozače – brisači su radili bez pauze, bez prekida. Pravo rešenje će stići 1963. godine, s Robertom Kernsom, profesorom mašinstva na Univerzitetu u Detroitu.

Njegov put ka izumu brisača s intervalnim radom počeo je deset godina ranije, 1953, na dan njegovog venčanja. Zalutali čep iz boce šampanjca pogodio je Kernsa u levo oko zbog čega mu je vid znatno oslabio.

Vozeći Ford Galaksiju jedne kišne večeri, desetak godina kasnije, Kerns je shvatio da mu užasno smeta, naročito na povređenom oku, neprekidni rad brisača. Počeo je da razmišlja o ljudskom oku, koje ima svoj vlastiti "brisač", kapak, i kako se on automatski zatvara i otvara, spušta i diže, svakih nekoliko sekundi.

Zašto i brisači ne bi mogli na isti način da rade?

Kerns 1963. sastavlja intervalni brisač, od elektronskih komponenti i nudi ga Fordu. Interval brisača bio je regulisan kapacitetom kondenzatora. Kad bi kondenzator dostigao određeni naboj, ispraznio bi se i tako pokrenuo jedan ciklus brisača.

Kerns je izum patentirao 1967, a nakon sveobuhvatnih testova, Ford je 1969. odlučio da ponudi Kernsove brisače kao opciju na svom modelu Merkuri.

Zbog neraščišćenih patentnih prava sa Fordom, Kerns je 1976. doživeo nervni slom i pobegao od kuće, a kad su ga pronašli morao je u psihijatrijsku bolnicu na lečenje. Iz nje je izašao potpuno sed.

Kerns je podigao tužbu protiv Forda, 1978, potom i protiv Krajslera, Dženeral Motorsa i nekih drugih proizvođača, poput Mercedesa.

Dvanaest godina je čekao na pokretanje sudskog postupka protiv Forda. U međuvremenu, napustila ga je supruga, a on morao na pet godina u zatvor zbog neplaćanja alimentacije.

Tek 1990. od Forda je dobio 10,2 miliona dolara a od Krajslera, 1995, 18,7 miliona. Nažalost, bio je u tako velikim dugovima da mu je trebalo više od toga. Odlučio je da bitku dalje vodi sam, bez advokata, protiv GM-a, Mercedesa i dvadesetak drugih kompanija. Tu bitku nije dobio.

Nastojanje da ga priznaju kao pronalazača, opsedalo je Kernsa sve do smrti, 2005. godine.

U međuvremenu je razvoj elektronike koja se danas primenjuje na atomobilima srednje i više klase otišao tako daleko da se sada brisači sami aktiviraju na registrovane kapi kiše ili pahulje na vetrobranskom staklu. Centralni kompjuter određuje i intervale aktiviranja ili brzinu permanttnog rada brisača u skladu sa količinom vode na vetrobranu.

A sve je počelo od promućurne Meri Anderson…

Beta