Na 90. godišnjicu prve Jugoslavije – Smirena rasprava o onome što nam se dogodilo u XX veku delovala bi lekovito

Piše: Miodrag Nikolić

U 2008. godini navršava se devedeset godina od stvaranja Jugoslavije kao zajedničke države Južnih Slovena. U XX veku izvršena su još dva takva pokušaja. O tim neuspesima kruže različita mišljenja i ona u Srbiji i danas imaju političku težinu. Pisac ovih redova smatra da mu pozvani stručnjaci, kao građaninu, nisu pružili uverljiva objašnjenja o sudbini te zemlje. Ne izgledaju mi osnovane tvrdnje da je u prvoj Jugoslaviji sve bilo loše, da je u drugoj, Titovoj, sve bilo dobro i da je za stvaranje treće Jugoslavije bilo stvarnih izgleda. Razloge za odbacivanje stavova doskorašnje službene propagande lako bi bilo navesti, ali bi javnosti dobro došao sud profesionalnih istoričara, pravnika i dr.

Oklevetana Kraljevina

O prvoj Jugoslaviji, onoj od 1. 12. 1918. do aprila 1941. godine, političari i istoričari izrekli su mnogo osuda. Pošto se pregledaju podaci objavljeni u publikaciji Saveznog zavoda za statistiku Jugoslavija 1918-1988. ocene ne izgledaju uverljivo. Naprotiv, građansko društvo prve Jugoslavije ostvarilo je znatan i svestran napredak.

Prvo, stanovništvo se od 1920. do 1940. godine povećalo za 33%. Pri tom, poljoprivredno stanovništvo se uvećalo za 27%, a ostalo za 53%. U većim gradovima je 1920. godine živelo milion, a 1940. godine 1,8 miliona stanovnika. Broj učenika osnovnih škola povećao se za 53%, broj srednjoškolaca za 75%, a broj studenata 2,3 puta. Pored povećanja ukupnog broja stanovnika, tekuće su i povoljne promene u njegovom sastavu.

Drugo, od 1920. do 1940. godine postignut je znatan privredni napredak. Narodni dohodak, procenjen u stalnim cenama, povećan je za 77%. Poljoprivreda je povećala ukupnu proizvodnju za 59%, a industrija više nego dvostruko. To je ostvareno u vreme velikih privrednih teškoća u svetu, naročito uprkos velikoj krizi od 1929. do 1933. godine. Izvoz Jugoslavije bio je veći od uvoza. Nacionalna valuta, dinar, imala je 1939. godine veću kupovnu moć nego 1920. godine. Pred Drugi svetski rat privreda Jugoslavije bila je veća i jača nego odmah po ujedinjenju.

Treće, povećao se životni standard celokupnog stanovništva. Za dvadeset godina, radničke nadnice su porasle nominalno za 52%, a realno 2,2 puta. Ipak, zaostajao je standard poljoprivrednog stanovništva. Dohodak po poljoprivredniku u stalnim cenama povećao se za 25%, ali je nepovoljno kretanje cena umanjilo to povećanje na oko 14%. I na selu je bilo izvesnog napretka, ali je zaostajao za poboljšanjem položaja gradskog stanovništva. U celini je, ipak, životni standard poboljšan.

Sigurno je to da je Jugoslavija i 1940. godine bila nedovoljno razvijena i siromašna zemlja. Samo, pri kraju prve Jugoslavije bila je zaostalost nešto manja nego u godinama njenog nastanka. Građansko društvo Kraljevine uspešno je obavljalo svoj zadatak razvoja.

Slika o građanskom društvu koje napreduje protivreči nalazima levičarske propagande o tri trula stuba na kojima se ljuljala prva Jugoslavija. Kao truli stubovi navedeni su: bezmerna eksploatacija radnog naroda, politička bespravnost građana i nacionalna neravnopravnost.

Stav o bezmernoj eksploataciji otpada kao uzrok propasti Kraljevine, na osnovu dokaza da se poboljšao životni standard stanovništva.

Stav o političkoj obespravljenosti građana je neodmeren. Do 1929. godine Kraljevina SHS je bila demokratska, parlamentarna država. Posle ubistva u Narodnoj skupštini svakom je postalo jasno da Hrvatska seljačka stranka ne pristaje ni na kakvu zajedničku državu. Nametao se sudbinski izbor: ili demokratski poredak koji vodi u rascep države ili čuvanje državne celine uz sužavanje demokratskih prava. Razume se da je kralj Aleksandar pogrešio kada se odlučio da spasava državnu celinu. Građanska prava su sužena, ali nisu ukinuta. Na osnovu Oktroisanog ustava i dalje je postojalo opšte pravo glasa, obnovljene su političke partije, sprovođeni izbori, radio je parlament, stvorena je snažna opozicija poretku šestojanuarske diktature. Politička prava građana jesu bila

ograničena, ali to nije bilo obespravljenje kao u Nemačkoj ili u SSSR, na primer. Umanjena politička prava građana nisu bila uzrok poraza Jugoslavije u aprilskom ratu. U Drugom svetskom ratu žestoko su se tukli obespravljeni građani Nemačke i SSSR-a i nejednako se držali građani demokratskih zemalja: Čehoslovačke, Francuske i Velike Britanije. U stavu o obespravljenosti ima nečeg nerazjašnjenog.

Najzad, u prvoj Jugoslaviji nije postojala nacionalna neravnopravnost. Građani svih narodnosti imali su ista prava i pod diktaturom trpeli ista ograničenja. Slovenci, Hrvati, bosanski muslimani imali su svoje partije kao i Srbi. Nijedna vlada nije sastavljena bez učešća predstavnika te četiri grupe. Izrazom »neravnopravnost« netačno je označen krupan problem nacionalne nesloge. Veći deo stanovništva nije želeo zajedničku državu Srba, Hrvata i Slovenaca. Nisu je želele ni velike nacionalne manjine: nemačka, mađarska i albanska. Protiv zajedničke države bili su i separatisti iz Crne Gore i Makedonije (tzv. bugaraši). Kad je Jugoslavija napadnuta, 1941. godine, nesloga je otežavala odbranu, ali nije bila uzrok izbijanja rata ni poraza u aprilu.

Teze o tri trula stuba prve Jugoslavije ne izdržavaju ni proveru činjenicama, ni proveru na osnovu logičnosti iznetih tvrdnji. Jugoslavija nije poražena 1941. godine zato što je građansko društvo bilo loše već zato što je zemlju napao i raskomadao nadmoćniji neprijatelj. O prvoj Jugoslaviji građani još čekaju istinitiji prikaz i pravedniji sud.

Druga Jugoslavija

Dok se propagandno nasleđe sastoji iz mnoštva nepovoljnih ocena prve Jugoslavije, o drugoj je ostalo obilje neumesnih pohvala. Takve hvale mogle bi da se odbace jednostavnim opštim stavom: da je SFRJ bila tako dobra kako je sama o sebi mislila ne bi tako sramno propala! Ipak, to ne bi bilo dovoljno. Nije malo građana koji se sećaju »kako se lepo živelo pod Titom«. Stoga je korisno da se razmotre činioci koji su razarali drugu Jugoslaviju. Kompetentni stručnjaci morali bi da odgovore građanima na mnogo nejasnih pitanja od kojih je ovde navedeno nekoliko.

Prvo, da li je precenjen doprinos partizana pobedi nad fašizmom u Drugom svetskom ratu? Partizani nisu bili jedni antifašistički pokret u okupiranoj Jugoslaviji. Srbija i Beograd bili su oslobođeni 1944. godine uz odlučujuću snagu Crvene armije. Sremski front je probijen u aprilu 1945. godine, kad se već vodila bitka za Berlin. Ne bi bili umesni prekori da je partizanska vojska mogla da učini više. I za to što je postignuto suviše se ginulo. Ali, to što je postignuto nije mnogo značilo ni za pobedu nad fašizmom, ni za povoljnu ocenu udela Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.

Drugo, koliko može da ostane od teze o »narodnoj revoluciji« u Jugoslaviji? Narod nije ustajao da se bori protiv građanskog poretka prve Jugoslavije već da se brani od ustaškog noža i da ratuje protiv okupatora. Tito je obećavao saveznicima da neće uvoditi komunizam, a politički komesari su objašnjavali svojoj seljačkoj vojsci: »Nećemo povratak na staro!« Kad se partizansko vođstvo učvrstilo na vlasti, silom vojske i policije srušen je građanski poredak i uvedena jednopartijska diktatura. Sve je to malo ličilo na neku »narodnu revoluciju«, a mnogo više na izvoz revolucije iz SSSR-a, na osnovu kretanja velikih savezničkih armija. Izvršeni prevrat gurnuo je Jugoslaviju na istorijsku stranputicu ukidajući izglede za demokratski razvoj i uništavajući privatno preduzetništvo.

Treće, da li su rezultati socijalističke izgradnje zaista bili tako veliki kao što se o tome decenijama govorilo? Industrijalizacija je zahvatila čitavu zemlju. Po udelu u narodnom dohotku i raspodeli radne snage SFRJ je već sedamdesetih godina bila pred pragom više industrijske razvijenosti. Ali, to su bila ostvarenja jedne zatvorene, visoko zaštićene domaće privrede. Njena izgradnja počivala je na zaostalijoj uvoznoj tehnologiji. Kada je oskudica sirovina nametnula nuždu većeg izvoza da bi se platio uvoz, pokazalo se da veliki deo jugoslovenske privrede ne može da izdrži konkurenciju na svetskom tržištu. Troškovi proizvodnje u jugoslovenskoj industriji bili su visoki, a kvalitet izrađevina slab. Uvoz je stalno bio veći od izvoza. Već 1979. godine se pokazalo da Jugoslavija nije u stanju da vraća svoje dugove. Privredni razvoj je stao. Društvena preduzeća nisu pokazala sposobnost da savladaju nastale teškoće. I privreda zemlje, i socijalistički poredak, i jugoslovenska državna zajednica tonuli su pod teretom dužničkih obaveza. Veliki deo privrede se od 1980. do 1989. godine gušio u stanju neobjavljenog i nesprovedenog bankrotstva. Onda je došao slom.

Četvrto, koliki je bio uticaj nesavladanih nacionalnih netrpeljivosti na dugotrajnu krizu države i konačni raspad Jugoslavije? SFRJ se hvalila da je rešila nacionalno pitanje bolje nego iko drugi na svetu. Po svemu, nije bilo tako. Iza brojnih »decentralizacija« odigravala se drama nacionalnih podvajanja. Već je uvođenje samoupravljanja u privredi 1950. godine značilo da o sudbini »našeg« preduzeća neće odlučivati birokratija u Beogradu. Komunalni sistem je od opština načinio male države, njih 500, koje su postale odgovorne za svoj celokupan razvoj. Istovremeno su brojne funkcije centralne vlasti prenošene u nadležnost republika. Republike su svoju vlast branile kao najviši nacionalni interes. Svaki uspeh pripisivan je opštinskom i republičkom rukovodstvu, a svaka nevolja dolazila je od nerazumevanja i zle volje drugih republika. Što su teškoće bile veće bila je veća i međurepublička otuđenost. Odsustvo demokratskih procedura ostavljalo je sudbinu zemlje u rukama komiteta »nepogrešive« Komunističke partije. Upravljači su imali samo jedan odgovor: sve teškoće potiču odatle što nisu sprovedene njihove velike ideje o socijalističkom samoupravljanju. Državne ustanove su decenijama preuređivane tako kao da im je cilj bio raspad SFRJ. Ali, nacionalna netrpeljivost, dugo podsticana, kriva je za divljački način na koji se raspala jugoslovenska državna zajednica.

Uzroci sloma druge Jugoslavije mogu da se traže u bankrotstvu socijalističke privrede i raspadu sistema narodne vlasti. U svim socijalističkim zemljama, pa i u SFRJ, društvena privreda nije izdržala takmičenje sa kapitalističkom. Nijedan vid »diktature proletarijata« nije svojim građanima uspešno nadoknadio gubitak građanskih sloboda i demokratskih ustanova. Prinudni socijalizam se prosto istrošio. Decentralizacije u SFRJ su prividno slabile poredak diktature, a stvarno su išle naruku separatistima. Čim je diktatura centra popustila raspali su se i Jugoslavija i njen poredak.

Treća Jugoslavija

Srbija i Crna Gora združile su se 1992. godine u treću Jugoslaviju, pošto su se četiri republike otcepile od SFRJ i proglasile nezavisnost. Ta smanjena Jugoslavija nije izabrala dobar put. Motiv za njeno osnivanje bio je protivljenje politici velikih sila, a zatim je i ponašanje SRJ bilo suprotno onom što su činile zemlje propalog prinudnog socijalizma. Mada je bila kratkog veka, treća Jugoslavija još traje u sećanjima građana i utiče na političko ponašanje. Pitanje je da li je treća Jugoslavija ostavila za sobom išta vredno što bi bilo oslonac za pametniju politiku Srbije i Crne Gore.

Prvo, da li je politika Slobodana Miloševića usmerena protiv namera Ujedinjenih nacija, SAD i Evropske unije mogla da obezbedi budućnost trećoj Jugoslaviji? Bračni par Milošević-Marković predlagao je savez Jugoslavije, Belorusije, Rusije, Kine i Indije za borbu protiv američkog i evropskog imperijalizma. Samo, pozvanim saveznicima tako nešto nije padalo ni na pamet. Treća Jugoslavija nije umela da nađe svoje mesto u svetu.

Drugo, da li je Srbija pogrešila što je pomagala pobune Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini? Srbija se nadala da će na taj način postići povoljno prekrajanje granica bivših republika. Otcepljene republike pomagala je međunarodna zajednica. Tuđman je odmah tu pobunu proglasio za agresiju Srbo-komunista. Pobunjeni Srbi su, na nagovor Beograda, odbili sve projekte za smirenje. Posle trogodišnjeg rata Srbi su svuda potučeni, a Srbija je primila stotine hiljada izbeglica i stekla glas ratnog huškača. Ratni porazi i loš ugled u međunarodnoj zajednici nisu bili dobar početak za treću Jugoslaviju.

Treće, da li je treća Jugoslavija smanjila svoje izglede, prepuštajući, posle prvih višestranačkih izbora, vlast srpskim i crnogorskim socijalistima? Te su vlasti oklevale da likvidiraju društvenu svojinu u privredi. Bile su to vlasti nosilaca prethodnog poretka. Srbija do 2000. godine nije učinila ništa ozbiljno za privatizaciju preduzeća. Kasnila je za drugim zemljama u tranziciji. To je platila padom proizvodnje, sankcijama UN, inflacijom, strahovitim padom životnog standarda, a socijalizam i državnu zajednicu nije mogla da sačuva. Vlade su se pravdale da sve to čine da bi branile ugrožene Srbe. Brzo je postalo jasno da ta politika nije pomogla Srbima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, a trećoj Jugoslaviji je nanela nenadoknadivu štetu.

Četvrto, da li je demokratizam Socijalističke partije bio iskren? Uveden je višestranački sistem, sprovedeni su višepartijski izbori, parlament je postao središte javnog političkog života. Ali, otkrivano je da se izborne pobede socijalista zasnivaju na manipulacijama kosovskim mandatima, na izbornim falsifikatima, na grubom ometanju političkih protivnika, tučama demonstranata, progonima opozicione štampe i sl. U mnogo čemu produžavala se komunistička diktatura. I za to je važilo opravdanje: nije vreme za demokratske igre kad moraju da se brane braća u Bosni i Hercegovini. U očima svetske javnosti ta lažna demokratija je škodila i našoj braći preko Drine i trećoj Jugoslaviji.

Peto, da li se išta moglo postići na Kosovu i Metohiji? Albanci nisu hteli zajednicu sa Srbijom, a Srbija im nije nudila nikakvo prihvatljivo rešenje. Osim toga, Albanci su hteli uključivanje u Evropu i svetski poredak, a Srbija je sve to odlučno odbijala. Pošto je izgubila diplomatsku bitku, Srbija je dobila i bombe na glavu i protektorat UN nad Kosovom i Metohijom. Treća Jugoslavija je potpisala kapitulaciju i gubitak dela svoje teritorije.

Šesto, posle oklevanja da se ispune obaveze proizašle iz svih poraza, treća Jugoslavija postaje neprivlačna i za Crnu Goru. Bez odgovora će ostati pitanje: da li bi se sačuvala zajednica sa Crnom Gorom da je izvršena brža i dublja demokratizacija i da je miroljubiva Jugoslavija ostvarila brzi privredni napredak? Tek, ni treće Jugoslavije više nema, a Srbija se još dvoumi oko osnovnih pitanja svog opstanka.

Mala zemlja kao što je Srbija nema uslova za napredak ako se izoluje od moćnih država i njihovih tržišta. Doskora, mnogi Srbi su u Jugoslaviji videli državu koja omogućava da svi Srbi žive u okviru istih granica, i državu koja obezbeđuje tržište neophodno za privredni napredak. Međutim, pokušaji stvaranja Jugoslavije nisu uspevali, a za savremenu privredu nisu više dovoljni okviri ni prve dve Jugoslavije. Čak su i zemlje sa sto miliona stanovnika prinuđene da veoma mnogo robe izvoze i uvoze. I da je uspela treća Jugoslavija, morala bi da se uključi u ekonomske saveze, od kojih joj je najbliži i najpovoljniji Evropska unija.

Osvrt na tri Jugoslavije pokazuje neostvarene nade, političke pogreške, stradanja i pretrpljene nepravde. Mnogi žitelj ove zemlje još rasuđuje prema sećanjima na događaje iz tek proteklog stoleća. Duboko usađena osećanja raspolutila su građanstvo Srbije. Za jedne je presudno odbacivanje poretka i ideja »diktature proletarijata«, a za druge mržnja prema »imperijalističkim moćnicima« koji su pomagali razaranje Jugoslavije i bombardovali Srbiju. Međutim, za pripremu budućnosti mala i siromašna zemlja mora da zna da u savremenom svetu ništa ne može da postigne ratom i inatom. Smirena rasprava o onome što nam se dogodilo u XX veku delovala bi lekovito.

Republika.co.yu