Mnogorbojne nacije Evropske unije vole da se zabavljaju pričajući viceve jedni o drugima. Vicevi su najčešće bezazleni, ali ima i vrlo surovih, poput onoga u kojem se Englezi "šale" na račun Iraca

Francuski planinar koji je, nedavno na Pirinejima, sreo grupu belgijskih alpinista, poslužio se neobičnim trikom da bi ih naterao da se nasmeju za zajedničku fotografiju.

"Šta Belgijanci pišu na dnu bazena? Nema pušenja!", trijumfalno je rekao Francuz i uspeo da fotografiše celu grupu nasmejanu.

Ova istinita epizoda svedoči o tome da se, bez obzira na sve priče o harmoniji, koja navodno vlada među svim članicama Evropske unije, njene mnogorbojne nacije najbolje zabavljaju kad pričaju viceve jedni o drugima.

O Belgijancima, kako onima koji govore francuski, tako i o onima čiji maternji jezik je holandski, ispričano je na tone viceva u neposrednom susedstvu, jer ih Francuzi i Holanđani smatraju glupim, naivnim, proždrljivim i sklonim piću.

Belgijanci im ne ostaju dužni pa pričaju viceve o Holanđanima kao "stipsama", a o Francuzima i Nemcima kao izuzetno arogantnim ljudima.

"Koja je razlika između Boga i Francuza? Bog ne misli da je Francuz" – glasi jedan od omiljenih viceva Belgijanaca.

Slična "ljubav" prema susedima vlada i među baltičkim državama, gde Letonci i Litvanci smatraju Estonce veoma sporim osobama.

"Šta je definicija valcera? To je estonski hip hop", šale se Litvanci na račun Estonaca.

U Engleskoj, pak, na meti "napada" su, naravno, Irci – nacija koju su Englezi držali pod okupacijom najmanje hiljadu godina.

"Englez, Irac i Škotlanđanin su pritisnuti uza zid dok se vod vojnika priprema da ih strelja. Englez vikne ‘zemljotres’, pa u nastaloj zbrci preskoči zid i pobegne. Škotlanđanin vikne ‘poplava’ i, takođe, uspe da pobegne, a Irac vikne ‘fire’ (reč koja znači istovremeno ‘vatra’, ‘požar’ i – ‘pucajte’!)", kaže se u vicu.

Teoretičari navode da se vicevi pričaju obično o nacijama koje dobro poznajemo, te da su oni često bezazleni poput estonskog vica o susednim Fincima.

"Dvojica Finaca kupe flašu votke. Jedan kaže ‘živeli’, a drugi ga mrko pogleda i kaže: Jesi l’ ti došao ovamo da pričaš ili da piješ?"

Poneki vicevi su, čak, otvoreno neprijateljski poput onih u kojima je opisan odnos letonske većine prema velikoj ruskoj manjini.

"Amerikanac, Rus i Letonac sede u vozu. Amerikanac povuče jedan dim cigarete i baci je kroz prozor dodajući: ‘U mojoj zemlji ih imamo toliko da možemo da se razbacujemo’. Rus uzme gutljaj votke iz flaše i baci flašu kroz prozor ponovivši istu rečenicu. Letonac, pak, stane da razmišlja pa odjednom zgrabi Rusa i baci ga kroz prozor", kaže se u tom nimalo simpatičnom vicu.

Uprkos bliskoj kulturnoj i privrednoj saradnji Austrije i Nemačke, te činjenici da su Austrijance počeli da sebe smatraju nacijom tek od 1955. godine (do tada su i oni bili Nemci), austrijski vicevi o Nemcima (i obrnuto!) su sve drugo samo ne pohvalni.

"Nemački dečak ode sa porodicom u Beč na Prvenstvo Evrope u fidbalu i odluči da navija za Austriju. Tek što je tu odluku saopštio, od sestre je dobio šamar, od majke batine po turu, a od oca pesnicu u lice. Da li si izvukao pouku iz ovoga?, pita ga otac. Da, tata, odgovara sin. Bio sam navijač Austrije samo jedan sat i već mrzim Nemce", kaže vic.

No, ako bismo iz takvih šala stekli utisak da je evropski humor zasnovan na uvredama komšija, onda poslušajmo vic koji kazuje nešto sasvim suprotno. To je vic koji se slobodno može uzeti kao dokaz da pojam ‘evropska integracija’ nije ni besmislen ni prazan:

"U raju su kuvari Francuzi, policajci su Englezi, majstori za mehaniku su Nemci, ljubavnici su Italijani, a bankari su Švajcarci. U paklu, pak, Englezi su kuvari, Nemci su policajci, Francuski su majstori za mehaniku, Švajcarci su ljubavnici, a Italijani bankari".

Tanjug