Dva su ogledala u kojima se Srbija ogleda – jedno pokazuje da imamo tehničku vladu a drugo i neki tehnički Sinod

Piše: Mirko Đorđević

Stari mehovi i novo vino

Nedavno je ruski stručnjak za geopolitičke studije Leonid Ivašov, koji se na međunarodnim simpozijumima pojavljuje u uniformi generala – sa srpom i čekićem kao amblemima uz uniformu – izjavio kako su danas u Evropi katolici učinili da se Rusiji i svim pravoslavnima »otme duhovni pravoslavni centar u Konstantinopolju«. Neki su primetili da je to sintagma iz arsenala političke mitologije slovenofila, koju je nebrojeno puta varirao i F. M. Dostojevski i da tome ne treba pridavati veliki značaj – ali ozbiljni analitičari su ipak upozorili da stari političko-mitološki obrasci nisu samo to i da se oni neprekidno »popunjavaju«. I u Crkvi su davno zaboravili – a to je najčudnije – onu sjajnu metaforu – iz Mateja 9.17. – o starim obrascima koje treba ispuniti uvek novim sadržajem – »Također se ne ljeva vino novo u mjehove stare; inače se prodru mjehovi, vino se prolije i mjehovi se pokvare«. I E. Betica je u pravu kada često naglašava kako živimo »pod ruševinama ideološko-mitoloških obrazaca«. Da nevolja bude veća političari najčešće iz starih obrazaca izvode svoju politiku, a to je kod nas uzelo toliko maha da je i u ovoj prilici nužno osvrnuti se makar na neke. Bosanski politički lider M. Dodik iz RS govori o »velikoj Srbiji« kao cilju koji bi trebalo realizovati nekim novim sredstvima, ali se ne vidi na koja to sredstva misli. Ne zna se zbog čega čak i ozbiljni pisci, kako u nas tako i u svetu, samo Srbima pripisuju taj obrazac a zna se da i Bugari decenijama sanjaju svoj sanstefanski san koji se bukvalno katastrofalno istorijski inkarnirao poslednji put tokom poslednjeg svetskog rata. Od Vuka i njegovog članka »Srblji svi i svuda« do naših dana traje ta polemika koja je pokazala da svi mali narodi u balkanskoj sferi posebno imaju svoj »projekat« velike Hrvatske, Albanije ili Mađarske. Odgovarao je A. Starčević Vuku da hrvatski prostor seže ne samo do Drine nego preko Timoka do bugarske granice i dalje. Uvek je projekat kod svih isti, isti je diskurs kojim se obrazlaže, ostvarivan je uz pomoć velikih sila i ratovima, ali su ga razni narodi na različite načine doživljavali – nema u sintagmama te vrste ničeg spornog ako one podrazumevaju kulturno i versko jedinstvo na jezičko-kulturnoj osnovi jednog naroda. Nevolje počinju kada se ideja kulturnog jedinstva pretvori u državnu ideju. Tu se suočavamo sa činjenicom da imperijalizmi malih naroda nisu ništa manje pogubni od imperijalizama velikih naroda i država. Balkanski prostor poslednjih decenija je školski primer za to. To se najbolje vidi po političkim idejama koje se bukvalno izvode iz mita i predanja iz legendi posebno. To se podjednako uporno forsira kod nas i u državi i u Crkvi te su stoga nužne još neke napomene. Za vladiku raško-prizrenskog Artemija nema zapravo ničeg problematičnog u mitovima i legendama. On ih ne vidi u smislu kulturnih činjenica, već kao realije na kojima se može utemeljiti konkretna savremena politika. U jednom objašnjenju – Danas, 2. 07. 2007. – on doslovce kaže: »Oni govore o Evropi, o zemaljskom carstvu, o kosovskoj i vidovdanskoj mitologiji«. Po njemu, kosovska legenda je neki apsolutni izvor i putokaz za aktuelnu politiku. To za njim ponavljaju politički lideri iz takozvane »narodnjačke« koalicije i to u najbukvalnijem smislu reči. Svakodnevno u svakoj prilici bez uvida u naučna saznanja o mitu i predanju.

Arhaični obrasci imaju još neke karakteristike od kojih su najvažnije barem dve. Oni se »popunjavaju« po potrebi i vrlo slobodno, a ono što bi se moglo označiti kao njihova poruka je u tome što predstavljaju opšta mesta kakvih ima u neograničenom broju. Ono što je u tome važno moglo je jednostavnije: ta su opšta mesta ideolozima i političarima uvek »pri ruci«. To ne govori o njihovoj vrednosti, ali mnogo govori o njihovoj upotrebljivosti. Nije ništa neobično da u govoru nekog političkog prvaka imamo čitavu sumu koja – barem na prvi pogled – zaista zbunjuje čoveka i građanina. Politički i ideološki učinak takvih mesta je nesrazmeran onom što ona zapravo znače – tome se više veruje nego proverenoj naučnoj istini.

Izgubljeni Jerusalim

Ovogodišnja uskršnja poslanica kojom se stari patrijarh Pavle obratio vernicima i građanima uopšte – Pravoslavlje, 1. 05. 2008. – sadrži mnogo elemenata koji su podstakli na različita tumačenja njene poruke. Naravno, osnovni ton je u poruci nade koja se ovde podstiče sasvim jasno istinom i smislom koju podrazumeva Isusova objava čoveku i svetu. Energija te nade uistinu nije potrošena ni nakon dva milenijuma od kada je ponuđena svetu, i ona je nužna jednako i danas u krilu naše zahuktale potrošačke civilizacije kada biva sve jasnije da će se priroda i okruženje u kojima živimo zaista braniti od nas a odgovor će biti pretnja uništenjem, koje mnogi još nisu sasvim svesni.

Opet se Kosovo i kosovski problem vide kao »zavet« i to je ono što će mnoge zbuniti – a mnoge i neće jer su politički motivi korišćenja ovog obrasca sasvim vidljivi. Uostalom, u samoj poslanici stoji i jedna ideja i ona se tiče Hristovog Novog zaveta koji je ugaoni kamen hrišćanstva – »Drugog kamena niko drugi ne postavi, niti može postaviti«. To je sasvim tačno, ali u daljem tekstu se Kosovo vidi kao zavet u punom teološkom smislu reči – »Mi smo živeli i umirali sa kosovskim zavetom«. U Briselu negde sedi Pilat Pontijski i spreman je da opere ruke dok raspinju pravednika koji jedini zna gde započinju i gde se završavaju zemaljsko i nebesko carstvo. Tu sledi jedna poduža tužbalica za Kosovom koju valja navesti – »Ako zaboravim tebe, Kosovo, ako zaboravim tebe, Metohijo, neka me zaboravi Desnica Gospodnja! Neka se prilepi jezik moj uz nepca moja ako se tebe ne setim, ako ne istaknem Kosovo i Metohiju kao početak veselja moga«. Ne treba sumnjati u iskrene želje saborskih otaca bez obzira na patetiku ali – i tu je problem s obrascem: ovo nije samo parafraza poznate biblijske tužbalice ili plača nad Jerusalimom nego bukvalno citat s uklonjenim znacima navoda. Sve je tu ali to nema stvarne veze sa Kosovom i stvarnim prilikama na njemu, pa ni sa nevoljama koje imaju tamošnji Srbi između čekića jedne loše politike koja im se diktira iz Beograda i nakovnja albanske uglavnom šovinistički nastrojene većine koja se politički ponaša opet prema nekom svom osveštanom političko-mitološkom obrascu. Ni reči u poslanici nema o tome da su se neki evropski narodi pomirili i našli formulu mogućeg zajedničkog života. Olako korišćeni obrasci ubijaju nadu.

I u državi i u Crkvi su siročad »velike« Srbije zaista ostala bez reči i osim floskula nemaju šta da ponude.

Privlačne patetične fraze i parafraze – a sve ih je više – ne mogu biti polazište za realnu politiku mogućeg. Dobar deo vladika u episkopatu opsednut je vizijom jednog sveta u kojem nade mnogo nema jer se stvara »čudovišna globalistička civilizacija po meri izopačenog morala«. Ima neke istine u tome, ali nada mora biti čovekova saputnica ako se zaista hoće svet i red i poredak u njemu koji nisu »bez kvasca večnog smisla ljudskog života«. Sva ova muka ojađene i zbunjene dece mitske velike Srbije izvire iz frustracije i kao rezultat ima upadljivu nelagodnost u evropskoj civilizaciji – o tome govore i arhaični obrasci bez novih sadržaja. Evropa hoće – poručuju oci i učitelji SPC – da nas »pretvori u bezobličnu masu« među narodima. Ako se to ne događa pravoslavnim Grcima i Bugarima koji su u EU, nema potrebe nešto slično ovako dramatično naglašavati. Ostaće Kosovo u mapi mitske svesti kao neki i zemaljski i nebeski Jerusalim jer to je priroda mita i predanja, ali ljudima koji tamo žive to sigurno neće biti dovoljno. Tako se nudi uteha koja zapravo i nije uteha: navodno se treba samo naoružati strpljenjem, kako je u istoriji pokazao jevrejski narod koji je posle dve hiljade godina dočekao da mu Jerusalim bude »vraćen«. Jedva da je potrebno ponavljati istoriju Jerusalima u kojem je Hristos objavio Novi zavet – srpski politički prvak V. Koštunica mirno ponavlja da se patnje Srba i Jevreja u istoriji mogu porediti jer su to »dva stradalnička i paćenička naroda«. Izgleda da pomenuta »deca« ipak znaju da nisu dorasla »velikom cilju« i odatle frustracija koja povremeno dobija groteskne vidove. Mirno izvodi zaključak vladika Artemije da su aktuelni državni poglavar B. Tadić i njegovi ministri »izdajnici« i da im ne treba dozvoliti da upravljaju Srbijom, jer arhaični obrasci u tom slučaju dozvoljavaju i takvu logiku. Jedva da treba govoriti o tome da tu logike nema. Sabornost može da bude pokriće za jednu politiku koja se uglavnom pokazala kao loša politika.

Mali zapis o patrijarhu Pavlu

Na bolesničkom odru patrijarhu Pavlu ovaj zapis neće mnogo značiti – ali nama je nužan u ovom momentu.

Sabrani na epiklezi u dvorskoj kapeli, arhijereji SPC pristupili su dnevnom redu majskog Sabora SPC dosta zbunjeni prilikama u kojima se našla zemlja. Sinod je preuzeo na sebe »sva patrijarhova ovlašćenja i svu vlast«. Sam patrijarh nije podneo ostavku niti je kome dao blagoslov. Ustav SPC je jasan: imamo patrijarha i to je oboleli patrijarh Pavle, to priznaju i »državne vlasti« koje su po slovu propisa uredno obaveštene, to priznaju i pomesne pravoslavne crkve – ruska se već oglasila – ali je učinjeno kako je učinjeno. U panici su se začule i krupne reči. To je puč, kažu neki, no nije puč ali ima pučista i u Saboru i oni čekaju svoj trenutak. Nikom nije jasno kako će Sinod kolektivno upravljati Crkvom, jer primera za to nema. Sinod može vršiti tehničke poslove ali se o svemu mora obavestiti patrijarh.

Dva su ogledala u kojima se Srbija ogleda – jedno pokazuje da imamo tehničku vladu a drugo i neki tehnički Sinod. Za to što je tako i kako je sada stari i bolesni patrijarh Pavle nije kriv, ali su krivi i u državi i u Crkvi oni koji su mogli učiniti – a učinili nisu da tako ne bude.

Ostalo je pred nama i pred Srbijom koja dugo čeka. 

Republika