Generacija ‘68. bila je generacija nade i kritike, dakle, i revolucije

Piše: Đorđije Uskoković

Sa stanovišta "šezdesetosmaša", studenata i profesora, koji su se iskreno borili za ostvarenje "studentske ideje", pre svega za ostvarenje Rezolucije i Akcionopolitičkog programa studenata Beogradskog univerziteta, jedino je realno da obeležavanje velikog studentskog procesa od pre četiri decenije bude – parastos! Jer, ništa od njih nije ostvareno, čak su i same "studentske" ideje odavno mrtve. Nema više ni studentske organizacije, ni radničke klase, ni Jugoslavije, ni socijalizma, kao ni socijalne jednakosti i pravde… ni brojnih drugih ideja iz programa studentske 68.

Koliko god se trudili da se "ti događaji bolje osvetle" mnoga pitanja će ostati i dalje otvorena, bez definitivnog odgovora, pa i onog osnovnog – da li su, i kome, ti odgovori uopšte potrebni. Tako, recimo, još uvek nije rešeno pitanje da li je 68. počela 2. juna uveče u Studentskom Gradu, kad su studenti dobili prve batine ili sutradan, na Podvožnjaku kad su im se pridružili političari? Zatim, da li je 68. okončana 9. odnosno 10. juna 1968. Titovim govorom i Kozaračkim kolom, i da li je Tito izmanipulisao studente ili političari Tita.

***

Studentski pokret, odnosno studentske akcije ‘68, ili "lipanjska gibanja", a naročito ono što se i u svetu i u nas događalo tada i neposredno nakon ‘68, pa i kasnije, sedamdesetih godina, najbolja je i najveća praktična škola marksizma, filozofije, politike, i to škola sa tzv. očiglednom nastavom. Mi, učesnici, naučili smo o tadašnjem, a naročito o današnjem društvu mnogo više iz tih događaja nego iz naučnih, čak i klasičnih dela. Naročito smo naučili kako ideje postaju stvarnost i kako se stvarnost pretvara u ideologiju, kako se skriva u njoj i kako se ideologija kvari i krivotvori u stvarnosti; naučili smo dosta o društvenim interesima, onim "istorijskim", a naročito onim trenutnim i pojedinačnim, o njihovim nosiocima, "otvorenim i skrivenim sukobima". Posebno smo u toj "praktičnoj" nastavi dobro izučili karakter, moć i "duh" birokratije. Takođe – i to je možda najvažnije – naučili smo nešto o sebi samima.

Protivrečnosti i raskorak očekivanog i stvarnog na jednoj, i sve šira nezadovoljstva na drugoj strani, stalno su rasla, sredinom i krajem šezdesetih godina, pa je fitilj konfliktnosti, iako bezdimno, sve brže dogorevao i primicao se detonatoru, a ovaj eksplozivu. Politizacija studenata vidno je rasla iz dana u dan, tokom 1966/67, naročito tokom cele 1968. Ono što se u Evropi već događalo moglo je ovde studente samo "stilski da inspiriše", a podsticaja je, dakle, bilo "unutra" dovoljno. Jun ‘68. u Jugoslaviji, iako spontan, nije bio iznenadni "eksces", a još manje "diverzija spoljnog neprijatelja".

Studentski pokret ‘68. bio je intelektualni politički pokret. Kao takav, on je u Jugoslaviji imao više pojedinačne simpatije (mahom pojedinih intelektualaca i njihovih udruženja), a mnogo manje opštu društvenu i političku podršku (radničke klase).

Kao intelektualni politički pokret, studentska šezdeset osma u nas imala je onolike domašaje kolike je mogla da ima u jednoj sredini sa skromnim političkim (naročito demokratskim) i prilično dugim i jakim antiintelektualnim tradicijama. Dakle, skromne i ograničene – za one koji su od nje mnogo očekivali, koji su se previše nadali, šezdeset osma je završila porazom. Erozija socijalističkih vrednosti protiv koje su studenti ustali ‘68. nije zaustavljena. Njoj se priključuje još jedna, možda i najopasnija – nacionalizam. Nacionalizam, kao oslonac i izraz desnice, ne samo da se kuražio, nego je i jačao s porazom "levice".

Istorijska tekovina studentske šezdeset osme jeste što je razbila iluzije i zablude o apsolutnoj i večnoj revolucionarnosti "revolucionara" i apsolutnoj i večnoj poslušnosti (i pokornosti) mladih". Pokazala je da ideja socijalizma nije isto što i socijalizam, da put u socijalizam nije prav.

Ostajući ipak u granicama intelektualnog, studentska šezdeset osma je odigrala i ulogu svojevrsne vakcinacije birokratije od opasnosti "sleva". Naime, i sama oslobođena iluzije da vlada u društvu apsolutne harmonije i sveopšte poslušnosti, vlast (politokratija i birokratija) izgradila je mnogo suptilnije metode borbe protiv tzv. opozicije.

Neposredno nakon ‘68. (preciznije, 1972) postaje trajno ili barem stalno aktuelan "proces" (i pojam) "diferencijacije": od "neprijatelja svih boja", a naročito od "levice". Tako, glavni orijentir te diferencijacije postaje (ne)učešće u događajima ‘68, odnosno negiranje i odbacivanje ideja šezdesetosmaša. Lojalnost i poslušnost mladih se više cene od borbenosti i kritičnosti, makar se javno govorilo drukčije. Takozvani princip "moralno-političke podobnosti", koji je jugoslovenska "istorijska tekovina" ranih sedamdesetih, svodi se na političku lojalnost i oportunizam. Taj princip u praksi, a naročito u kadrovskoj politici, svodi se na (ne)učešće u studentskoj šezdeset osmoj i odbacivanje njenih ideja, a potom na formalno članstvo u vladajućoj, odnosno jedinoj partiji, tj. SKJ.

Što se tiče posledica za pojedince, učesnike u junskim akcijama ‘68, tzv. šezdesetosmaše, one su bile različite, zavisno od toga kakvu je ko stvarnu ulogu imao, kakvog je društvenog, a naročito porodičnog porekla bio, tj. da li je ili nije imao dobra "leđa" i, posebno, kako se kasnije vladao, odnosno ponašao. Uglavnom, niko nije streljan, niti je dobio medalju; neko je malo bio na "prevaspitanju", neki su profitirali od konstruktivne saradnje, ili od blagovremene "diferencijacije", a većina uživa u svojim uspomenama na šezdeset osmu. Treba imati u vidu da su se u studentske akcije, pa čak i u akcione odbore, već tih prvih dana juna ‘68. bili "infiltrirani" studenti-saradnici UDBE, tj. tajne policije, "provokatori", "doktori s ušnog odeljenja", dostavljači informacija i "analitičari" tuđih misli i ideja, i sl. Oni su najviše profitirali, što je i normalno.

Generacija mladih ‘68. bila je prva posleratna generacija koja se ozbiljno suočila s društvenom krizom i dekadencijom, a istovremeno i poslednja koja je iskreno verovala u mogućnost socijalizma.

Sasvim dovoljno da se, uz određenu već stečenu političnost, unutar i izvan svoje političke organizacije Saveza studenata, krene u akciju. Generacija ‘68. bila je generacija nade i kritike, dakle, i revolucije.

Danas više nema, srećom, genocidnog rata u Vijetnamu, invazije na Kubu, ali odavno nema ni Sartra i Markuzea, idejnih vođa levice koji su u inteligenciji videli avangardu i detonatora eventualnih revolucija, a i Marksove ideje samo inspirišu ponekog profesora da napiše disertaciji, ali ne i studente za akcije.

Liberalni kapitalizam je vaskrsnuo i zamenio socijalizam, kako "boljševički", tako i "samoupravni". Globalizam je svuda na delu. Svi smo jedno ili ćemo to biti. Čemu, onda, borba za parcijalne interese, dakle i interese mladih?! Da li je nekome danas stalo do socijalizma, barem onakvog kakvog su hteli studenti svojim Akciono-političkim programom? Odgovor na ovo krucijalno pitanje, ako uopšte i postoji i ako je moguć, jeste izvan mojih znanja i mogućnosti da ga saznam.

Danas