Kako bi svijet izgledao kada bi čovječanstvo iz nekog razloga bilo izbrisano sa planete Zemlje? Koliko bi potrajalo dok ostaci naše civilizacije ne iščeznu? Šta bismo ostavili za sobom?

Šta bi posetilac iz svemira o nama mogao da sazna ako bi se ne našu planetu spustio sto ili više godina nakon što smo mi sa nje nesatli?

Zapanjujuči odgovor glasi: gotovo ništa.

U roku od sto godina većinu tragova našeg savremenog života toliko bi uništile vremenske nepogode, korozija, zemljotresi, divlje životinje, insekti i bakterije, da bi spomenici i hijeroglifi drevnih civilizacija bili bolje očuvani od naših zgrada i od milijardi naših knjiga i elektronskih zapisa.

Vanzemaljac koji poseti Zemlju mogao bi da pomisli da je poslednja civilizacija na našoj planeti bila ona drevnog Egipta. To nije samo puko nagadjanje.

Uz pomoć naučne ekpertize i razumevanja istorije radi predvidjanja budućnosti, ekipa koja je istraživala za dokumentarac "Život posle ljudi" došla je do sledećih zaključaka: svetla bi širom planete gotovo odmah počela da se gase.

Poslednju struju proizvele bi turbine na vetar, ali nakon nekoliko nedelja planeta bi utonula u dubok mrak, kakav nije doživela još od kako su primitivni ljudi čučali oko svojih vatri.

Posle samo šest meseci gradske oblasti bi ponovo počele da stiču stanovnike – divlje i podivljale domaće životinje. Kroz 20 godina glavne vrste bi bile vukovi i medvedi, koji bi krstarili ulicama.

Sve gradjevine od drveta počele bi da se ruše, naročito tamo gde ima puno termita.. ali ni betonske i čelične konstrukcije ne bi ostale poštedjene. Kroz 40 ili 50 godina, korozija čelika, prodor korenja biljaka i klimatski efekti učinili bi da savremene zgrade počnu da se ruše.

Za oko sto godina gotovo svi automobili bi istrulili od rdje. Ne kraju bi se staklene zgrade strovalile, kamene zgrade bi se urušile; naizmenično smrzavanje i otopljavanje pretvorilo bi ulice u gomile šuta.

Nivo podzemnih voda bi narastao, tuneli podzermnih železnica bili bi poplavljeni, kanalizacija bi popucala, a munje bi palile visoku travu, tako da bi gradove gutao plamen. Bez grejanja u zgradama "neuništive" bubašvabe bi uginule od hladnoće, a pacovi bi pomrli od gladi ili bi postali plen ptica grabljivica.

Naposletku, zemljom bi ponovo zavladale velike životinje.

U medjuvremenu bi iščezla i većina dragocenih zapisa o našoj idtoriji i kulturi, koji su sada pohra njeni u arhivama sa kontrlisanom temperaturom i vlažnošću. Knjige, fotografije, elektronski podaci – sve bi to poalko nestalo, ne ostavljajući nikakvog traga o našem postojanju.

Svaka civilizacija je imala svoje priče o armagedonu, odnsno apokalipsi, ali mi smo prva generacija koja bi mogla da izazove svoju propast sopstvenom namernom aktivnošću", kaže o ovoj apokaliptičnoj prognozi astrofizičar i književnik Dejvid Brin.

Blic