Pošto su godinama gurane pod tepih, tamne strane istorije nikada nisu raščišćene, pa se stalno vraćaju. Zarad pitanja bremenite prošlosti spremni smo za zapaljene dijaloge. Možda se zato prema budućnosti odnosimo kao da nas se ona ne tiče

Piše: Boško Jakšić

Košmarna prošlost ne prestaje da se useljava u naše živote donoseći politizovane rasprave pune eksplozivnog nadvikivanja, verskih, ideoloških i nacionalističkih jauka koji pojačavaju spoljne omraze i unutrašnje podele i cepaju još nezarasle rane unoseći isključivost koje se teško oslobađa.

Srbi, kao i Hrvati, muku muče ne samo sa putem ka Evropskoj uniji ili velikom nezaposlenošću već nastavljaju da tumaraju kroz skoriju istoriju nikako ne uspevajući da se od nje izleče. Tumačenja događaja jasnije razlikuju stranke levice i desnice od brzine pristupa NATO ili EU.

Sporna pitanja prošlosti vade se iz konteksta, uzima se samo ono što nekome odgovara. Preko medija i po udžbenicima dokazuje se ideološka ili politička poželjnost. Mnogo toga je, i ovde i tamo, u funkciji potrebe da se što više odvojimo od suseda sa zapada, odnosno istoka. Tako istorijski sporovi očas stvaraju unutrašnje ili međudržavne trzavice.

Novi povod vraćanju u prošlost je odluka hrvatskog Sabora da za komemoraciju žrtvama Blajburga dodeli pet puta više novca nego za komemoraciju žrtvama Jasenovca.

Na granici Slovenije i Austrije partizani su maja 1945. pobili ustaše, belogardejce, ljotićevce i nedićevce koji su pokušali da pobegnu i predaju se zapadnim saveznicima. Koliko, to je već pitanje polemike i licitiranja. Baš kao i politizovano stvaranje mita da se radilo o sukobu „demokrata" i komunista.

Nisam istoričar da bih poredio zločine ustaša i četnika sa osvetništvom partizana nad poraženom vojskom u Hrvatskoj i civilima po Srbiji. Ako je Blajburg bio zločin koji su počinili pobednici u borbi protiv fašizma, u Jasenovcu znamo šta je bilo.

Odavano mi je misterija zašto čimbenici u Zagrebu obeležavaju Blajburg kao protivhrvatsko stratište, kada su tamo sem ustaša likvidirani i drugi. Biće da bi to trebalo da bude neopoziv dokaz da su kvislinški antifašisti izdali cvijeće hrvatskog naroda i da bi sve bilo drukčije da su pobedili oni koji su uveli rasne zakone i služili Hitleru i posle njegove smrti.

Kardinal Josip Božanić je prošle godine, predvodeći euharistijsko slavlje, podsećao na „blajburšku tragediju". „Od trenutka kada je počinjeno sramotno izručenje razoružane hrvatske vojske i nevinih civila u ruke krvnika, upravo su zločinci zabranjivali svaki spomen na ovo mjesto".

Kardinal je onda dodao da s „grozom misli i na jasenovački ustaški logor". Otkud onda mnogo više novca za obeležavanje Blajburga nego Jasenovca, gde je stradalo neuporedivo više ljudi? Zašto su žrtve ustaškog terora svrstane u nižu kategoriju od onih poginulih na blajburškom polju?

Odgovor se krije u politici. U tumačenju istorije za domaću i spoljnu upotrebu.

Partizani i ustaše su deo hrvatske povjesti, kao što su partizani i četnici deo srpske istorije. Umesto da ih prepuste sudu vremena koji će jednog dana tačno odrediti njihovo mesto, novi nacional-političari su u obe zemlje užagreno – sve plašeći se da ne budu identifikovani sa komunistima – koketirali sa istorijom.

Stidljivi konsenzus da je antifašizam nešto što treba slaviti uselio se u Hrvatsku iz sveta politike da bi nadoknadio ono što je upropašćeno u vreme kada se, manje ili više prećutno, rehabilitovalo ustaštvo. Među upućenima blede deformisana shvatanja o Drugom ratu. Zarazni ekstremizam se polako rasplinjava što ne znači da je pobeđen. Manipulisanje istorijom učinilo je da čak 73 odsto od nekih 26.000 gledalaca jedne HRT-ove emisije prošle godine smatra da će partizanski pokret ostati upamćen po zlu, dok samo 27 odsto to misli za ustaški pokret.

Istorija tako deli Hrvate. Dok desnica i kardinal daju svoja tumačenja, Slavko Goldštajn, ugledni izdavač, pisac i jedan od vodećih hrvatskih intelektualaca smatra da prvo treba razgovarati o uzrocima – nastanaku NDH – a tek potom o posledicama. „Mnogo toga što se dogodilo poslije ustaške predaje na Blajburgu i Križnom putu po današnjim, a dijelom i po ondašnjim kriterijima jest zločin. Međutim, zločin iz 1941. godine i zločin iz 1945. godine nisu isti. 1945. je posljedica 1941".

Stari i mladi antifašisti u Zagrebu protestuju zbog načina finansiranja Blajburga i Jasenovca, dok se liberalni političari usrdno trude da Hrvatska dobije mesto u antifašističkoj koaliciji naroda. Spremni su da konačno prihvate činjenicu da su partizani i ustaše bili hrvatska vojska.

"Ustaše su prvenstveno bili dio monstruoznog programa holokausta, genocida i rasnih segregacija, a što su to radili pod našim nacionalnim insignijama nešto je zbog čega nam može biti nelagodno i mučno, ali moramo prihvatiti da je i to naša prošlost", pisao je „Jutarnji list". „Partizani su pak s druge strane izabrali pravu stranu. Borili su se za neke ideale koji se nisu ostvarili. No, bili su saveznici pobjedničke koalicije koja i dalje kroji poslijeratni svijet". Ocena mi se dopada.

Ovde su Miloševićevi socijalisti, poput Tuđmana, obilato zloupotrebljavali istoriju. Demokratska vlast se potom prestrašila podležući koliko sopstvenim kompromisima toliko i strahu od etiketiranja koji je danas više utvaran nego stvaran. Možda i u strahu od sebe samih, pa tako Srbije nije bilo na komemoracijama u Aušvicu ili proslavi pobede nad fašizmom u Moskvi. Istorija 1941-1945. ušla je u koalicionu kombinatoriku. Čitam kako je Ravnogorski sabor, koji se tradicionalno održava svake druge subote u maju, pomeren zbog izbora. Šteta. Baš bih voleo da vidim čelnike DS-a kako se pod šubarama i kokardama, oznojeni od piva, bore za jačanje koalicionog partnerstva sa SPO.

Kako su posle pada komunizma u svim zemljama tranzicije svi naglo postali vernici, ispostavlja se da i u Srbiji i u Hrvatskoj na tumačenje istorije snažno utiče crkva. Katolička, tamo, ne prihvata činjenicu da je Blajburg posledica ustašije. Kardinal Božanić je išao u Blajburg, ali nikada u Jasenovac, gde Hrvatska šalje vodeće političare za razliku od drugog ešelona koji ide u Blajburg.

Slično je i ovde. Zar Pravoslavna crkva svojim delovanjem na zadire u prostore politike onemogućavajući stvaranje savremene sekularne demokratije? Svoje vladike šalje da nad grobovima drže politizovane govore, ali uporno izbegava da se odredi prema zločinima koje su Srbi počinili tokom nedavne istorije. U Srebrenici se žrtvama Srba poklonio predsednik Tadić.

Ustaško-partizanski sukobi prenose se s generacije na generaciju, identično poput četničko-partizanskih. Pošto su godinama gurane pod tepih, tamne strane istorije nikada nisu raščišćene pa se stalno vraćaju. Zarad pitanja bremenite prošlosti spremni smo za zapaljene dijaloge. Možda se zato prema budućnosti odnosimo kao da nas se ona ne tiče.

Lako je zapaliti masu koja ne razume o čemu se govori. O prošlosti treba razgovarati bez njenog remonta ili ulepšavanja. Ako je moguće. Da za 50 godina ne bismo jedni drugima, državnim i lokalnim susedima, skakali u stomak zbog onoga o čemu danas ne želimo da govorimo.

Politika