Jeste da je Srbija jedina zemlja na kontinentu u kojoj godinama opada broj visokoobrazovanih, ali pri biranju ljudi na najviše državne položaje ipak bi se morala uspostaviti neka pravila.

Piše: Mihal Ramač

Neko je lično vaspitanje stekao na ulici. Kada to posle sednice vlade kaže jedan ministar i kada se čuje da su neke njegove kolege napustile sednicu uz reči koje se u pristojnim kućama ne upotrebljavaju, građanin mora da se zabrine ne samo za one koji vode državne poslove već i za državu. Ružne vesti iz Nemanjine u najboljem slučaju stizaće još nekoliko nedelja. U najgorem – još nekoliko meseci. Da ne bi bile još ružnije, možda bi između suprotstavljenih strana trebalo postaviti pregrade od neprobojnog stakla. Ili održavati samo telefonske sednice vlade. Jeste da je Srbija jedina zemlja na kontinentu u kojoj godinama opada broj visokoobrazovanih, ali pri biranju ljudi na najviše državne položaje ipak bi se morala uspostaviti neka pravila. Jeste da Srbija ni s ovom ni s narednom vladom neće ući u Evropu, ali jednom će ipak ući. Ko će vaspitavati građane za to daleko i, čini se, sve dalje vreme, ako nisu vaspitani oni koji ih vode?

Da zlo bude gore, mnogi od onih koji od države prave cirkus sedeće i u budućim vladama. Šta ako birači kazne sami sebe pa partijama odlazeće koalicije daju približno onoliko glasova koliko imaju sada? Nije nemoguće da posleizborna matematika ponovo uputi Tadića na Koštunicu. Mada se njih dvojica zasad javno nisu svađali, zastrašujuće deluje i pomisao da bi njihove koalicije jednog letnjeg dana mogle ponovo pregovarati o budućoj vladi. Doduše, češće se pominje ortakluk Nikolića i Koštunice. Radikali ne kriju da u sadašnjem prvom ministru vide prirodnog saveznika. Da li mu time odmažu ili pomažu? Koštunica se do 12. maja neće izjašnjavati. Oni koji tvrde da ga poznaju kažu da on ne bi pristao da mu ministre imenuje haški optuženik. Oni koji poznaju Šešelja, pak, vele da taj ne razmišlja ni o kakvoj sanaderizaciji svoje partije. Ni dok je u Hagu, ni ako se vrati. Nikolić bi mogao i voleo s Koštunicom. Da li bi Koštunica mogao sa Šešeljem?

Kafanski i ostali sastavljači budućih vlada imaju samo jedan problem: sabiraju brojke kojih zasad nema. Sabiranje bi bilo lakše kad bi se znalo kome odakle pritiče novac za kampanju. Mada niko ne odvaja od svojih usta ono što deli partijama, svako ko daje želi da zna šta zauzvrat dobija. Ako se od nekih partija bude čula neka loša reč o nekim tajkunima, potvrdiće se glasine o tome da pucaju neke stare ljubavi. Po tim glasinama, najviše novca iz najdublje kase ulaže se u slabljenje Tadićeve koalicije. Pošto u srpskoj politici neprijatelj mog neprijatelja postaje moj najveći prijatelj – biće svašta i do izbora i posle prebrojavanja glasova. Biračima za utehu, spajanje Uskrsa i Prvog maja primoraće partije da malo snize ton. Čak i kad bi galamili, od Velikog petka do 5. maja neće imati puno gledalaca i slušalaca. Kom je do roštilja i ostalih đakonija, baš ga briga za televizijsku debatu i radikalske stanove od sto-dvesta kvadrata. Ko god stajao iza radikalske kampanje, omanuo je u proceni da će im najviše glasova doneti obećanje da će svuda graditi zabavišta. Srbiji su potrebniji starački domovi. Zato što u njoj ima više nezbrinutih preko sedamdeset nego onih ispod sedam godina. Promašeno je i obećanje da će njihove kancelarije, ako dođu na vlast, biti sve vreme otvorene za građane. U Srbiji se bez teških veza ne može doći ni do opštinskog činovnika, kamoli do gradonačelnika ili ministra.

Najneškolovanije biračko telo na kontinentu nije krivo što ima ponudu kakvu ima i što svaki put naseda na slične priče. Za obrazovanje je nadležna država, a ona zna da je lakše vladati ljudima koji manje znaju i manje razumeju. Prosečni birač više se plaši Evrope nego siromaštva. Više ga brinu svetske nego domaće nepravde. Strepi od promena bilo da ih obećava vlast ili opozicija, jer lakše podnosi poznato loše nego nepoznato bolje. Samovlašće i strahote devedesetih polako se zaboravljaju. Zato ni radikali ni socijalisti ne osećaju potrebu da se bilo kome zbog bilo čega izvinjavaju i da se odriču tadašnje politike. Izgubili bi sigurne birače, a ne bi privukli nikog novog.

Ima li neko pravo da potpiše taj slavni sporazum sa Evropom? Svađe oko toga sve su žešće. Nevolja je u tome što on još nije ponuđen. Ne stigne li ponuda pre izbora, možda neće ni posle njih.

Ako ministri o ministrima govore sve najgore, divljanje na fudbalskim utakmicama i posle njih je prirodna pojava. Niko od nadležnih nije se zgranuo posle međunavijačkog ubistva u Futogu. Nisu najavljene nikakve državne mere, ni hitne ni sporovozne. Možda partije polaze od toga da se u bici do poslednjeg glasa ne treba zameriti nijednom glasaču. Čim se igra neki derbi, čovek ne može proći ulicom od policije. Ishod – uvek isti. Deca koja su od malih nogu bila zasuta samo lošim vestima te kljukana Arkanom i sličnim veličinama izrasla su u nasilnike. Kakvi su u dvadesetoj, takvi će biti i u tridesetoj. Ako ne biju jedni druge, biju nedužne ljude. Takvima je kasno i za obrazovanje i za vaspitanje. Ko jednom odluči da prevaspita ovdašnje navijače, moraće se prisetiti kako je to sa tamošnjima uradila gvozdena Margaret Tačer.

Danas