Drugi su snivali svoje snove kroz nas. To je bila čitava serija snova: san Balkana kao autentične varvarske zemlje, san autentičnog socijalizma, levičarski san, kao mi smo imali nešto što čak sada mnogi analitičari misle da je šteta što je uništeno, izdato. Ja im kao levičar kažem da ne seru…

Piše: Igor Burić

U Novom Sadu krajem prošle nedelje u organizaciji Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i izdavačke kuće "Akademska knjiga" gostovao je jedan od najprevođenijih i najuticajnijih mislilaca današnjice, filozof i psihoanalitičar Slavoj Žižek. Slovenac kojeg donekle upoređuju s njegovim planetarno čuvenim kolegom Noamom Čomskim, pred prepunim Pozorištem mladih održao je uzbudljivo predavanje za njega uobičajeno provokativnog naslova "Boj se bližnjeg svog kao što se bojiš sebe samog", upriličeno povodom prevoda na srpski zbornika "Ispitivanje realnog" (Akademska knjiga, 2008), koju su kao izbor Žižekovih tekstova priredili Reks Batler i Skot Stivens.

S više od 100 objavljenih knjiga, Slavoj Žižek ne samo kvantitetom kotira visoko u akademskim krugovima, njegova živa reč tražena je na preko 50 univerziteta širom sveta. Nekonvencionalan po stilu mišljenja i pisanja, nailazi i na brojna osporavanja i kritike, čemu se, kako sam priznaje, veoma raduje, jer voli da provocira. U svom iscrpnom i sveobuhvatnom, ali ne sistemskom/ sistematičnom radu, Žižek se bavi analizom umetnosti, klasičnim filozofskim disciplinama, stvarima politike, odnosom filozofije i psihoanalize, analizom subjekta i subjektivnosti…

Kuda ide ovaj svet, hoće li završiti kao "globalno selo" u kojem interesi ekonomije/ kapitala prevazilaze sve ostale?

– Ako se stvari puste da se razvijaju spontano, kako se to kaže, onda će to biti prilično tužno selo, onda će to biti klasno rascepljeno selo s apartnim zajednicama bez osnovnog, suštinskog jedinstva. Za mene je ključni paradoks to da globalizacija znači podele ljudi unutar jedne zemlje na one globalizovane i one koji su isključeni iz toga. Na tome i žive nove desno-populističke stranke. Koji je jedini pravi politički izbor danas? Ili će nam trebati nešto što smo nekad zvali socijalizam, redefinisano, ili ćemo imati ne neki sledeći, globalni, neoliberalno-demokratski kapitalizam, neke nove vrste autoritarnih kapitalizama. U tome je i lekcija Kine danas. Na Zapadu misle da se čim imaš kapitalizam, pre ili kasnije dobije demokratija. Kina poručuje: a šta ako to nije tako?! Ja sam i pesimista i optimista. Pesmimista sam zato što serija signala – "digitalna" kontrola, mučenja, obespravljenost – pokazuje da sistemi idu u autoritarnom pravcu. Skoro 40 godina posle, u maju, bićemo bliži nego ikad zahtevu: "Budimo realni, tražimo nemoguće!" Prava utopija je misliti kako će nešto da traje. Ne, nemiri u Francuskoj, ekološka kriza… Sve su to znaci govoto stalnog građanskog rata. Optimista sam kao stari maoista, jer je nebo kao simbol globalnog poretka u haosu, ništa ne radi, što znači da je situacija odlična! Samo iz haosa možda nešto novo dođe!

Šta je s religijskim razdvajanjem, u vašoj bibliografiji bavili ste se i tim pitanjem?

– Ja nisam religiozan, mene u hrišćanstvu zanima nešto drugo. To je model zajednice verujućih koja nije ni liberalno atomizirana, ni tradicionalno, hijerarhijski zatvorena zejdnica. Mene zanima novi tip kolektivnosti koji više nije legitimiran u Bogu. Finta je što mislim da je na krstu umro Bog sam, a ne njegov predstavnik. Ostao je Sveti Duh koji je, ironično govoreći, poput komunističke partije, zajednica verujućih bez ikakve garancije u Bogu. On je predao štafetu nama, situacija je otvorena. Naravno da ovu baštinu nećemo danas naći u religioznim zajednicama. Crkva je za sebe pronašla ulogu koju ne treba potcenjivati – ona je samu sebe ponovo izumila kao garant smisla, kao granicu u ekskluzivnom razvitku socijalnih odnosa, novih tehnologija, saznanja… "Bez nas vi ste izgubljeni", kaže crkva. U tom smislu religija je apsolutno nužan deo globalnog kapitalizma, iako je na Zapadu popularan trend mišljenja, Ričard Dokins naprimer, da je moguć čisti, ateistički liberalni kapitalizam. Treba imati na umu i to da ono što danas zovemo fundamentalizam nema nikakve veze s tradicionalnom religijom. To je nešto sasvim moderno, čak postmoderno, ultramoderno. Ako pogledate Al Kaidu, talibane, to su moderni, ilegalni, radikalni politički pokreti, to nema nikakve veze sa srednjim vekom. Ako bi da razumemo sve ove fenomene, trebalo bi potpuno odbaciti pojednostavljenu sliku o prosvetljenim liberalima koji znaju kako je religija lepa moralna priča za naivne budale koje zaista veruju.

Kada bi filozofska pitanja u ovom intervjuu saželi na Kantova pitanja o znanju, činenju i nadanju, kako biste odgovorili?

– Megapitanje! Problem je što znamo suviše, što ne znamo šta da uradimo sa svim ovim što znamo. Pogledajmo ekologiju: zašto ništa ne radimo?! Duboko smo u đubretu, a ovaj naučnik kaže to, ovaj ono i nikako da se organizuje promena. Što se tiče nadanja i to je problem, jer ima toliko konkurencije. Šta uopšte želimo, šta je naš objekt nadanja? Šta definišemo kao optimizam ili pesimizam. Kako danas deluje ideologija? Moja stara teza je da nije to više ona stara ideologija koja ima velika gesla: domovina, komunizam, demokratija, žrtvuj se, što god… Kako nas danas, da upotrebim izraz Luja Altisera, interpelira (proziva) ideologija? Ne – ti si komunist, hrišćanin, demokrata, nego nekakve mutne konstelacije "budi to što jesi", "realizuj svoje potencijale", što je zapravo pomalo spiritualizovani hedonizam. S druge strane, slika realnosti me zaista fascinira i zato iz svoje amaterske perspektive s entuzijazmom pratim nove diskusije u kvantnoj fizici, kosmologiji… Tu se ocrtava nešto jedinstveno, neki novi vid materijalizma koji nije više onaj stari naivni materijalizam da realnost zaista postoji, nego neki materijalizam ontološki nedovršene realnosti, jer šta je osnovna ontološka lekcija kvantne fizike – ne da mi ne možemo upoznati realnost, nego da je realnost već sama po sebi sa rupama, nepotpuna, s crnom materijom. Ova ideja nam govori da živimo u zanimljivom vremenu, a to "zanimljivom" naravno da podrazumeva i užasne stvari koje se dešavaju.

Srbija ima nezgodnu tradiciju da bude u žiži svetske javnosti. Poznavajući savremenu medijsku kulturu to retko znači nešto dobro.

– Ovde ima toliko stvari… Počeo bih rečima mog prijatelja Vladana Dolara koji je referišući na Lakana da je nesvesno strukturirano kao jezik rekao da je evropsko nesvesno strukturirano kao Balkan. Još da citiram Deleza koji je negde lepo kazao da ako ste uhvaćeni u senku nekog drugog, s vama je gotovo, sjebani ste. Drugi su snivali svoje snove kroz nas. To je bila čitava serija snova: san Balkana kao autentične varvarske zemlje, san autentičnog socijalizma, levičarski san, kao mi smo imali nešto što čak sada mnogi analitičari misle da je šteta što je uništeno, izdato. Ja im kao levičar kažem da ne seru, jer lako je biti za "autentični socijalizam" ako si plaćeni profesor na Prinstonu ili Oksfordu. Kao stari marksista mislim da ključ jugoslovenske krize nije bio nacionalizam već problem komunističke nomenklature koja nije znala kako da se legitimiše u uslovima ekonomskog kraha i propasti socijalizma. Na početku, SAD su igrali svoju tradicionalnu igru u kojoj vole nekog "mišićavog", koji će da kontroliše situaciju. Srbe su percipirali kao najsnažnije i mislili da nema mira bez zadovoljenog Miloševića. A onda su se okrenuli, a vaša politika je i posle Miloševića ostala loša. Zar nije sad malo hipokritski eksplodirati: "Jao, Kosovo!?" Albanci su samo čekali, a umesto da nešto promenite, kroz patriotske fraze ste u osnovi i vi čekali isto. Mada sam pre više bio proalbanski orijentisan, danas sam protiv nezavisnog Kosova. Ono što su Srbi radili Albancima, sad Albanci rade Srbima. Kao što je Milošević zamenio srpskog člana u predsedništvu Kosova i pronašao poštenog Albanca, sad Tači deli bonbone poštenim Srbima. Mislim da bi principijelno pragmatična politika u smislu svesti o greškama iz prošlosti i definisanja šta se hoće, uzimanja u obzir da se pozicije (ne)prijatelja dobro poznaju, dala rezultate. U Vojvodini i pored manjih tenzija stvari funkcionišu, to je ključ. Ne budalaštine tipa da Balkan ima hiljadugodišnju istoriju potrebnu za razumevanje prilika… Ne može se više verovati starim traumama, mi Južni Slaveni smo u veoma dobrom smislu plastični.

I pored nezavidnog položaja filozofije danas, vi se prilično dobro snalazite?

– Ne mislim da filozofija rešava probleme, ekološku krizu, biogentske manipulacije… Važnije je da pokušava problematizovati stvari, da pokazuje kako način na koji percipiramo problem već blokira njegovo rešenje. Uzmimo pitanja digitalnih medija, pokušaje da se neuroni direktno vežu s kompjuterima. Tu pada razlika između unutra i spolja, menja se definicija čoveka, svesti, slobode, mišljenja… Filozofija ne može direktno pokazati put, nego nas može suočiti s pravim značenjem pozicije. Abortusi i "gej" brakovi su sad glavna tema na Zapadu i ako, na primer, u izbornoj kampanji hoće da se odgovori na nju, implicitno se zauzima filozofski stav. Stari moral i etičke tradicije nisu dovoljne, horizonti se menjaju i, paradoksalno, svi smo suočeni s filozofskim problemima. Neće biti love do krova, ali biće posla!

Dnevnik