Ovo dno, i ovaj strah koji svaki normalan građanin/ka oseća u odnosu na ono što će biti sutra zapravo je velika šansa koju još jednom propuštamo. Reč je o šansi da se društvo u Srbiji suoči sa svojim zabludama…
Piše: Andrej Nosov i Dragan Popović
Posle proglašenja nezavisnosti Kosova i "spontane" reakcije "besa i sržbe" oličene u premijerovim rečima, razbijenim ambasadama, javnom linču političkih neistomišljenika, te deklarativnom pozivu "na mir i mirne proteste", Srbija je dotakla dno.
Manji je problem što smo nekoliko decenija unazad navikli da gledamo nasilje, da svakodnevno u njemu živimo i da ga spontano činimo drugima oko nas. Veći problem je što se državna politika Slobodana Miloševića, politika nasilja, zvanično vratila kao glavna, pokretačka, ona oko koje postoji konsenzus i demokratskog predsednika Tadića, i zamalo predsednika Nikolića i svih drugih aktera okupljenih oko vođe odbarane Kosova Vojislava Koštunice.
Ovo dno, i ovaj strah koji svaki normalan građanin/ka oseća u odnosu na ono što će biti sutra zapravo je velika šansa koju još jednom propuštamo. Reč je o šansi da se društvo u Srbiji suoči sa svojim zabludama, da preispita politiku vođenu poslednjih decenija, da se osvrne za sobom i podvuče crtu ispod decenije osvajanja, ubijanja, etničkog čišćenja, terora nad sopstvenim stanovništvom i stanovnicima regiona. Kosovo nije pod upravom Srbije od onog dana kada je Slobodan Milošević svoj projekat završio povlačenjem vojske i policije sa Kosova. Politika osvajanja teritorija i devetnaestovekovnog centralističkog nacionalizma je pred slomom. Da li će prilikom pada porušiti još nešto, zavisi od elita u Srbiji. Ili će se na njenom mestu izdići nova politika, primerena savremenom dobu, zasnovana na saradnji i uvažavanju.
Svi su u čudu jer nam se dogodio 17. februar, jer se proslavilo i deklarisalo ono što smo znali da se dogodilo u junu 1999. godine. Svi pravdaju nasilničko postupanje, vekovna prava i druge mitologije "našim" pravom da vladamo "njima". Lomiti po Beogradu malo je, kažu, u odnosu na ono što nam se dogodilo. Govori se o kulturnom nasleđu, o NATO bombardovanju, o stradalim Srbima na Kosovu. Nema reči o Albancima osim kao "separatistima, teroristima, nezrelim ljudima, necivilizovanim otimačima naše zemlje." O Albancima se ćuti. Jer se o zlu valjda ne govori. A zlo koje je iz Beograda učinjeno Albancima za njih je simbolično okončano tog 17. februara.
Državni neprijatelj broj jedan je Nataša Kandić, jer se usudila da u ime drugačijih vrednosti sedi u kosovskom parlamentu. Neki mediji kažu da ne treba da postoji. Drugima smeta Sonja Biserko, Biljana Kovačević Vučo. Treći su zadovoljni zabranom i uništavanjem LDP ili pohodom na stan Čede Jovanovića i vređanjem i linčom politike i građana/ki koje on prestavlja. Ovi koraci su dobro poznati, i njima se služio Milošević. Koštunica sada samo primenjuje matricu koju je nasledio od svog prethodnika. Kao što je preuzeo retoriku, tako je učinio sve da Srbiju ostavi u blatu i da strahom i terorom sprovede finalnu gubernizaciju nove ruske provincije koja mu je očigledni cilj.
Poslednja kolonija u Evropi dobila je svoju nezavisnost 17. februara 2008. godine. Od 1912. godine, Kosovom se upravljalo sabljom i čizmom. Nikada ljudi koji tamo žive ni za šta nisu pitani. Još od okupacije nametnuta im je vojna vlast. U to vreme, proglašeni su za narod nezreo za demokratiju. Umesto građanske države i civilne uprave, dobili su hordu oficira i činovnika, uglavnom onih najgorih, po kazni poslatih na Kosovo.
Brojna svedočanstva iz tog vremena govore o nasilju, diskriminaciji i kolonijalnom ponašanju novih gospodara prema tamošnjem albanskom stanovništvu. Dok je Kosovom vladala vojska, inteligencija u Beogradu je kovala planove za promenu nacionalnog sastava stanovništva. Dokumenti Srpskog kulturnog kluba na čelu sa Slobodanom Jovanovićem svedoče o strašnoj i okrutnoj zabavi srpske nacionalne elite. O ljudima se raspravlja kao o robi, o nečemu neživom, prave se kalkulacije koliko gde treba naseliti i iseliti. Potpuno isti aršini i modeli biće mnogo efikasnije primenjeni krajem 20. veka od strane akademika, pisaca, pesnika, vladika… „Humano preseljenje" postaće zvanična politika koja će kao krajnji rezultat proizvesti Republiku Srpsku. Zato je danas moguće da se govori o teritoriji, ali ne i o ljudima, da se zaklinje u Kosovo, ali da se ne daju penzije Albancima, da se čitava populacija izbaci iz biračkih spiskova ili iz podele besplatnih akcija.
Partije su menjale imena, od Narodne radikalne do Saveza komunista, od Socijalističke partije Srbije do Srpske radikalne ili Demokratske stranke Srbije. Kontinuitet kolonijalne vladavine nastavljen je posle Drugog svetskog rata vojnom upravom. Iako je nekadašnjim kolonistima zabranjen povratak na Kosovo, ubrzo su došli novi. Vlast je uspostavljana krvavim masakrima u Drenici i na celom Kosovu. Opet nije bilo „uslova" za civilnu vlast. UDBA je suvereno vladala Kosovom sve do 1966. godine. Mnogi, danas bogati ljudi, svoj porodični imetak duguju zlatu otetom od kosovskih Albanaca. Posle Brionskog plenuma dolazi do popuštanja, ali čim su vladajući krugovi videli da na Kosovu žive ljudi koji traže svoja prava i koji se ne mire sa postojećim stanjem, opet je krenulo po starom. Godinu dana nakon Titove smrti JNA "zavodi red" na ulicama Prištine, Peći, Prizrena… Broj mrtvih Albanaca nikada nije objavljen. Na kraju, 1989. godine „olako obećana brzina" potpuno zauzima mesto legitimne politike. Tenkovima se poništava kosovski suverenitet, zavodi se vanredno stanje i uspostavlja sistem vrlo sličan aparthejdu.
Tokom devedesetih, ako ste bili Albanac, niste mogli bez straha da živite, a kamoli da radite u školi, bolnici, policiji ili vladinim institucijama. Ni kada su Albanci nasiljem odgovorili na ovakvo stanje, elite se u Srbiji nisu zapitale zašto, već su krenuli pohodi na sela, na civile, na decu i žene. Biti Albanac ili Albanka značilo je osudu na smrt. Mnoge je spasilo malo zlata ili novca. Za neke druge nije bilo izlaza.
Devedesete godine su sramota srpske istorije, i to se mora jasno reći kada se o Kosovu govori. Danas na Kosovu, kao i u Srbiji ili drugim zemljama regiona veliki broj ljudi čeka odgovor na pitanje gde su im najmiliji, šta im se dogodilo, ko ih je ubio. Odgovor na to pitanje krije Vojislav Koštunica i njegova služba bezbednosti. Odgovor na to pitanje prećutkuje Boris Tadić zarad "stabilnosti i budućnosti" i tajkunskih interesa. Nema pravde ni za Srbe, ako drugima ne kažemo šta smo im uradili. Nema drugačije budućnosti, ako prećutkujemo činjenice. I džaba vikali o zločinima nad Srbima, svetskoj nepravdi, nejednakim aršinima… Ivica Dačič nam je jasno poručio sa skupštinske govornice da je politika iz devedesetih dobila svoju potvrdu još jednom. Kada je 1999. godine zavladala osveta i odmazda nad Srbima na Kosovu, nije bilo akademika ili naučnika da potraži uzrok u ponašanju države Srbije. Ili da se makar odredi prema proterivanju 800.000 ljudi, prema masovnim ubistvima u Mejama, Đakovici, Suvoj Reci, Podujevu, Izbici, Vučitrnu… Možda bi to sačuvalo više Srba nego bilo koja knjiga napisana u ime odbrane Kosova i takve politike. Ili bilo koja novinarska paškvila sa najavom linča, kojih su ovih dana pune novine.
Celokupan državni aparat učestvovao je u prikrivanju tragova masovnih zločina. Tela su pokopavana širom Srbije, spaljivana u fabrikama i elektranama, potapana u Dunav ili Perućac. Učestvovali su policajci, oficiri, pripadnici DB-a, političari, lokalni moćnici i privrednici, sudije i tužioci, Vlada i političke stranke. I posle svega u Srbiji vlada začuđenost. Nigde ni zrno pokajanja, osećaj odgovornosti, spremnost da se promeni ponašanje. Ljudi koji su direktno odgovorni zato što je Srbija zauvek izgubila pravo da upravlja životima Kosovara danas odlučuju o našoj sudbini. Oni svoju grešku neće priznati. Umesto toga, pokušavaju da međunarodno pravo skroje po sopstvenim snovima. Da ga pretvore u okamenjenu ljušturu koja ne može da se prilagodi novim situacijama. Zato što se tako vlada Srbijom. Tako se ovde prave ustavi i zakoni. Puni jakih reči i fraza, ali neprimenljivi. Legitimno i legalno, demokratski i slobodni deo sveta procenio je da ne možemo zauvek terorisati svoje stanovništvo. Možda to još uvek može Rusija ili Kina, ali i to će vreme proći. Pa će i ljudi u Čečeniji ili Tibetu dobiti zasluženo mesto u zajednici slobodnih naroda. Odluka sveta (bar onog boljeg dela) da prizna Kosovo, Srbija ne sme da shvati kao kaznu. To nije kazna, to je prilika. Ne samo za Srbiju, već za ceo svet da ojača mehanizme zaštite ljudskih prava i odlučnije se suprotstavi teroru lokalnih diktatora. Od Pekinga do Havane, od Teherana do Moskve.
Srbija je dužna da prizna Republiku Kosovo. Da pruži ruku tamošnjim legalno izabranim predstavnicima, da im pomogne da uspostave savremeno, demokratsko društvo. Ne zato što smo napredniji ili kulturniji, već zato što bar toliko dugujemo kosovskom društvu. A preko Kosova, da otvorimo i pitanje društva u Srbiji. Da preispitamo sve zablude i lažne vrednosti, da reformišemo institucije, da počnemo da stvaramo kritičku svest kod mladih, da obrnemo sistem vrednosti i postavimo stvari na svoje mesto. Srbija mora na greškama iz prošlosti naučiti lekcije koje će nas odvesti do izgradnje novog društva i drugačije budućnosti.
Legitimisanjem nasilja i napadima na političke neistomišljenike vlasti samo nastavljaju staru i već viđenu praksu. Oni koji misle da će ovako uništiti kritičko razmišljanje i potrebu za drugačijim odnosima sa komšijama grdno se vraraju. Masovnim „događanjima naroda" samo idemo nazad i stvaramo nove greške koje će nas skupo koštati.
*Andrej Nosov je predsednik i osnivač Inicijative mladih za ljudska prava. Dragan Popović je koordinator programa Međunarodne pravde u Inicijativi
0 Comments