Da li teme od nacionalnog značaja definiše vlada ili mediji? Polemika je dobila na intenzitetu devedesetih godina prošlog veka sa takozvanim "Si-En-En faktorom"

Piše: Dejvid Bajnder

Šta je nacionalnost u ovo vreme nacionalizma i, ako baš hoćete, savremenog imperijalizma – posebno američkog? Predlažem da nacionalnost bude stvar izbora prema tome sa čim se čovek poistovećuje. Nacionalnost nije obavezno isto što i državljanstvo.

Po kategoriji državljanstva ja sam Amerikanac. Zahvalan sam na tome, jer to državljanstvo je ogromna privilegija koja mi je pružila slobode, bezbednost i povlastice kao retko koja druga zemlja.

Rođen sam u Londonu od roditelja Amerikanaca, oca nemačkog i majke engleskog porekla – verovatno usput zakačenog i nešto malo irskog, malo crvene kose i pegica. Nekoliko godina pred smrt majka mi je rekla da sam začet 1930. dok su ona i otac bili na putu po Balkanu. Tog leta me je u utrobi nosila kroz Jugoslaviju, Grčku i Albaniju. Pa, ako verujete u argumente aktivista za pravo na život, matične ćelije i protiv abortusa, možda je moje poreklo negde na Balkanu.

Ceo radni vek sam proveo u novinama. Počeo sam honorarno kao srednjoškolac, pre šezdesetak godina. Za to vreme sam radio u kraćim i dužim periodima u trideset zemalja na pet kontinenata

Na osnovu ličnih interesovanja usredsredio sam se na nekoliko zemalja istočne i centralne Evrope. U stvari, dve zemlje koje sam dosta dobro upoznao nestale su sa mape: Nemačka Demokratska Republika i Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Pretpostavljam da bih na svoju listu 30 zemalja mogao da dodam i šest jugoslovenskih republika koje su postale nezavisne države, ali ne želim. Isto važi i za Češku i Slovačku.

Mnogo zanimljivi ljudi

Šta to znači? Ako posmatramo širu sliku, to znači da su zemlje, ili države, ili nacionalnost, nepostojane tvorevine. Šta je, onda, trajno?

U Čikagu pre 70 godina živeo je jedan veliki novinar po imenu Robert DŽ. Kejsi koji mi je ispričao izmišljenu priču o novinaru koji je prisustvovao zabavi jedne bogatašice. Ona ga je pitala „Čime se bavite?", a on je odgovorio „Ja sam novinar".

"O, mora da srećete mnogo zanimljive ljude!", oduševila se.

"Da", rekao je gost, "i SVI su oni novinari".

To je postao naslov Kejsijevih poluautobiografskih memoara "Mnogo zanimljivi ljudi".

Moj pasoš je moja novinarska legitimacija na kojoj piše "novinar", "reporter", "dopisnik" – sve je to isto.

A čemu sam u toj nacionalnosti odan? Odan sam svojoj profesiji, svojim kolegama novinarima.

To znači da sam odan jednoj ideji, jednom idealu – ideji objektivnosti, idealu integriteta. To znači da, ako pogrešim, ispravim grešku u novinama. Priznajem da sam grešio, nekad iz neznanja, nekad zbog nepažnje, nekad zbog ubeđenja da se nešto desilo, a ništa se nije desilo. Moje greške nisu uzdrmale svet – kao kada je izveštač agencije UPI napisao da je Čerčil umro, a ovaj je srećom slikao na francuskoj rivijeri. Ali i moje greške su bile greške i morale su da se ispravljaju.

Novinar je, kako je rekao drugi veliki čikaški novinar Ed Lejhi, osoba koja stoji nasred ulice i puca u prozore na obe strane.

U ratu u Bosni situacija je bila složena, jer su postojale najmanje tri strane (ili četiri, ili pet, ako računate Srbe u Beogradu i Hrvate u Zagrebu). Po mom mišljenju, tokom četiri godine tog sukoba i sve vreme od tada, američki i severnoevropski mediji su uglavnom bili jednostrani, pristrasni, odnosno nisu objektivno izveštavali o tom sukobu.

Dan D i "neprijateljski izvori"

Dozvolite mi da navedem istorijski primer objektivnosti. Na "Dan D", dan kada su se savezničke snage iskrcale na severnu obalu Francuske 1944, "Njujork tajms" je na prvoj strani objavio izveštaj iz Londona sa podužim pasusom u kom se citira DNB, nacistička novinska agencija Adolfa Hitlera, koja je o događaju izveštavala iz nemačke perspektive. U stvari, DNB je prvo medijsko glasilo koje je objavilo da je invazija u toku – mediji u savezničkim zemljama su bili uskraćeni za tu "ekskluzivu" zbog ratne cenzure.

Naveo sam taj primer objektivnosti u jednom razgovoru u Vašingtonu o bosanskom ratu i izneo sam mišljenje da bi američko izveštavanje bilo bolje da su korišćeni Tanjugovi ili Srnini izveštaji o događajima iz tog vremena. Jedan američki kolega mi se vatreno usprotivio, rekavši da ne vidi razlog da citira izveštaje neprijatelja ili "agresora", kako je naveo. Bio je sasvim zadovoljan što je "objektivan".

U našem društvu dugo traje rasprava o tome da li teme od nacionalnog značaja definiše vlada ili mediji. Polemika je dobila na intenzitetu devedesetih godina prošlog veka sa takozvanim „Si-En-En faktorom" – činjenicom da su milioni gledalaca i desetine vlada svakodnevno bili izloženi prizorima i zvucima borbe, smrti i razaranja s bilo kog kraja sveta, a potom zasuti reemitovanjem tih snimaka po ceo dan i često dan za danom. Po toj teoriji, vlade su zbog ovakve poplave slika primorane da preduzmu akcije koje bi inače nastojale da izbegnu.

U ovome, naravno, ima istine. Ipak, na kraju su vlade te koje odlučuju da li će delovati ili ne, a mi u medijima ih pratimo i izveštavamo o onome što urade ili ne urade.

Na primer, ja mislim da je Klintonova administracija posle višegodišnjeg dangubljenja, uprkos obilatoj medijskoj pažnji, odlučila da se angažuje u Bosni i kasnije na Kosovu zbog toga što su ovi sukobi otvorili mogućnost da se NATO transformiše u produženi instrument američke moći. I uspela je. Ali kod krize u Darfuru vidimo da su SAD svesno izabrale da ne budu aktivne, bez obzira na ogromnu medijsku pažnju poslednje tri godine.

Zato ja tvrdim da su vlade te koje utvrđuju dnevni red, a ne obrnuto. Mediji mogu da utiču na vladin izbor načinom na koji predstavljaju probleme. Ali ne možemo da delujemo umesto njih.

Ovo me dovodi do jednog drugog aspekta objektivnosti.

Kada sam počeo da se bavim ovom profesijom, novinari se nisu rangirali visoko kao uticajni članovi društva. Često su nas posmatrali kao gnjaveže, pa čak i kao štetočine.

Od piskarala do zvezda

Kako je pre više od 40 godina napisao ugledni urednik pokojni Džejms Rasel Vigins, „mastiljava redakcijska piskarala počinjala su da se pomaljaju iz niže i srednje klase". Mnogi su imali samo srednju školu. Vigins, koji je u 92. godini i dalje pisao, bio je jedan od onih novinara samo sa srednjom školom i pomogao je da „Vašington post" izraste u odličan list. Kasnije je napisao da su „po skoro svim pokazateljima američkog društva novinari emigrirali u višu klasu". To je elita. Pojedinci na televiziji plaćeni su i do sedam miliona dolara godišnje, kao filmske zvezde.

Kako je do toga došlo?

Ako je ovo zaista, kako mnogi tvrde, „informaciono društvo", onda su dobavljači informacija na vrhu piramide, od suštinske važnosti za političku klasu, jer bez medija njihova poruka ne bi bila preneta; od suštinske važnosti za korporacijske menadžere, jer bi bez medija njihovi proizvodi i procesi ostali praktično nepoznati publici koja ih troši.

Pronicljivo oko     

Još nešto: svakom novinaru je potreban urednik, još jedan par očiju koje nam kontrolišu rad. Otkrio sam, skoro prekasno, da mi je jedan od najboljih urednika bila moja supruga. Nije imala nimalo novinarskog obrazovanja, ali je imala pronicljivo oko.

Rekao sam već da je novinarstvo moja nacionalnost. Kako to mislim?

Mislim da u moju porodicu – moju naciju – spadaju pored mojih američkih kolega i novinari iz zemalja u kojima sam radio. S nekima od njih još pre 40 godina. Oni su mi mnogo pomogli da shvatim njihove zemlje (neki su mi davali priče koje nisu mogli da objave u svojim novinama), a ja sam pokušao da im pomognem da razumeju moju zemlju, odnosno Ameriku. Ne kao patriota, već kao njihov kolega novinar.

Pomenuću nekoliko njih iz moje novinarske nacije – iz Srbije Dragoslav Rančić, Ljiljana Smajlović, Božidar Dikić i pokojni Aleksandar Nenadović; iz Hrvatske Davor Glavaš; iz Slovenije Jurij Gustinčič, Vida Petrovčič i pokojni Jaka Štular; iz Makedonije Biljana Sekulovska. Ostali su iz Albanije, Bugarske, Mađarske, Rumunije, Grčke, Češke Republike i Nemačke. Održavam veze s njima i viđamo se kad možemo.

Svima nam je zajednička izreka „Ne ubijaj glasnika", mudra misao koja se vezuje za Šekspira i Sofokla. Moja omiljena verzija je zapovest iz albanskog „Kanona Leke Dukađinija" koja glasi: „Lajmtari nuk ban faj " – u prevodu „Glasnik nije kriv".

Politika