Nekadašnji visoki oficir ruske obaveštajne službe – KGB, koji za sebe kaže da je to radio iz patriotizma, Sergej Tretjakov, navodi da je prebegao 2000. godine u SAD jer je izgubio veru u postsovjetsku Rusiju i da je sada spreman da po prvi put ispriča svoju priču.

U svojstvu zamenika šefa obaveštajne službe u ruskoj misiji pri Ujedinjenim Nacijama od 1995. do 2000. Tretjakov je rukovodio špijunskim operacijama u Njujorku i u UN.

On tvrdi da je među njegovim agentima bio jedan ambasador iz bivšeg sovjetskog bloka kao i visoki ruski zvaničnik u iračkom programu "nafta za hranu".

Prebeg Tretjakova sa suprugom i ćerkom 2000. godine izazvao je tek malu pometnju i obavijen je velom tajnosti.

Nova knjiga, čiji je autor nekadašnji novinar "Vašington Posta" Pit Erli, otkriva da je on jedan on najviših ruskih agenata koji su prebegli u SAD, a da je pre 2000. bio dupli agent koji je odavao tajne Vašingtonu tokom čitave tri godine.

"Moj prebeg je bio najveći neuspeh ruske obaveštajne službe u SAD", rekao je Tretjakov u zajedničkom intervjuu sa Erlijem, čija je knjiga "Drug Dž: Nespričane tajne najpoznatijeg ruskog špijuna u Americi posle kraja hladnog rata" izašla iz štampe prošle nedelje.

Tretjakov (51) nije nikada do sada govorio u javnosti. Smestio se na tajnoj lokaciji gde živi povučeno sa, kako Erli kaže, verovatno najvećim finansijskim sredstvima ikada datim jednom stranom prebegu.

Iz bezbednosnih razloga on izbegava da govori o privatnom životu posle prebega. Njegova supruga Helen kaže da voli da slika, a on je priznao da voli da gleda neke američke televizijske emisije i serije kao na primer "Sajnfeld".

Tretjakov ne daje detalje o onome što je radio za američku vladu ili o prebegu i kaže da ne želi da pomaže svoje bivše gazde. Umesto toga knjiga se bavi njegovim životom kao visoko kotiranom ruskom agentu od ranih 80-tih do 2000. godine.

On je taj koji je tražio da se sretne sa Erlijem pre nekoliko godina zbog njegove dve ranije objavljene knjige o dva Amerikanca koja su špijunirala za račun Rusa – Džonu Vokeru Džunioru i Aldrihu Ejmsu.

Tretjakov i Erli su se dogovorili da Erli ima punu izdavačku nezavisnost i obojica kažu da američka vlada nije na njih vršila pritisak ni na koji način uprkos činjenici što su američki zvaničnici pomogli ugovaranje prvog susreta.

Erli je razgovarao sa brojnim izvorima među kojima i sa zvaničnicima američke obaveštajne službe koji su mu ispričali da je Tretjakov radio za njih mnogo pre 2000. godine i da im je predao gotovo 5.000 tajnih ruskih dokumenata – tvrdnje koje Tretjakov nikada nije niti potvrdio niti demantovao.

Erli podvlači "mogu da vam kažem da ga Ef-Bi-Aj i američka vlada i dalje šalju u inostranstvo da razgovara sa drugim obaveštajnim agencijama, a "on je sa saveznicima veoma tih u zahtevima".

Među onima koje Erli pominje kao špijune ili kontakte su jedan kanadski parlamentarac, jedan ambasador u UN države bivšeg sovjetskog bloka i jedan ruski zvaničnik imenovan na mesto u UN u okviru iračkog programa "nafta za hranu" 90-tih godina.

Prema upravo objavljenoj knjizi, zvaničnici su koristili njegovu funkciju da bi manipulisali sa cenom iračke nafte prodate u okviru programa, namenjene humanitarnim dobrima u vreme međunarodnih sankcija, a u korist ruskih interesa.

Erli navodi da je proverio sve što je mogao od onoga što mu je ispričao Tretjakov i da ne primećuje da je ikada preterivao. Međutim, većina onih koji se pominju u knjizi i koje je Erli kontaktirao negiraju tvrdnje Tretjakova, što njega uopšte ne čudi.

On daje i kratak pregled načina na koji ruski špijuni dejstvuju u Njujorku – na primer javne govornice u robnoj kući Blumingdejl su najviše korišćene za zvanje kontakata jer nisu prisluškivane.

Među najalarmantnije priče spada tvrdnja ruskog biznismena koji tokom posete Otavi početkom 90-tih priča da ima nuklearnu bombu u dači bližu Moskve, ali Tretjakov ponavlja da ne zna da li je to istina ili ne.

Prema njegovim rečima, ruska obaveštajna služba je sada aktivna kao u sovjetskom periodu, "hladni rat se nikada nije završio već je samo mutirao kao neki virus", nada se da će ova knjiga biti "poziv na buđenje" Amerikancima.

Tretjakov napominje da činjenica što je ruski predsednik Vladimir Putin bio pri kancelariji KGB-a u Lenjingradu, a ne u štabu u Moskvi pokazuje da je bio "KGB-ovac gubitnik".

On komentariše Putinovog "naslednika" Dmitrija Medvedeva rečju "marioneta" i misli da martovski izbori neće doneti nikakvu promenu, a da on lično "ne vidi nikakvu svetlost na kraju tunela".

Tretjakov se odlučio da prebegne tek nakon smrti majke 1997. koja je bila njegov poslednji bliski rođak u Rusiji.

On ne očekuje da doživi istu sudbinu kao nekadašnji ruski bezbednosni zvaničnik Aleksandar Litvinjenko koji je ubijen 2006. u Londonu u napadu koji kritičari Putina povezuju sa ruskom vladom i zaključuje "ne mislimo da je u interesu ruske vlade da nas traži".

Rojters