Profesor historije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član predsjedništva Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića za Dane govori o Srbiji danas, Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću, putinizaciji njegove zemlje, Crne Gore i BiH, Miloradu Dodiku, Tomislavu Nikoliću, svome ocu Radovanu Samardžiću, rođaci Biljani Plavšić…

Piše: Tamara Nikčević

"Bio sam te sreće da mi otac bude najveći srpski istoričar i, po Andrićevom priznanju, jedan od naših najvećih stilista. Imao sam i tu sreću da mi Zoran Đinđić podari tri najuspešnije godine, koje su podsećale na neko davno prošlo vreme" – napisao je prije četiri godine Nikola Samardžić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član predsjedništva Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića. Otac Nikole Samardžića bio je Radovan Samardžić, rođeni Sarajlija, dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu, akademik SANU-a, pisac trilogije o Mehmedu Sokoloviću, sultanu Sulejmanu i Osmanu II.

Druga ličnost koja je obilježila život ovog mladog i, naročito kod studentica, veoma omiljenog profesora bio je Zoran Đinđić, doktor filozofije, predsjednik Demokratske stranke i prvi demokratski izabrani predsjednik srpske vlade, ubijen u atentatu 12. marta 2003. godine.

"Đinđićeva smrt me jako pogodila. Bio sam u Njujorku kada je ubijen. Bio sam sam i setio sam se da me je, negde 1991, sa njim upoznao Vojislav Koštunica. Sećam se i da je Zoran, videvši me, Koštunicu pitao: ‘Ko ti je ovaj?’ Da, imao sam sreću da mi dosadašnji život obeleže ova dva velika čoveka, ali ne možete biti srećni ako to isto nisu ljudi oko vas. A kako danas da budem srećan? Vi, ja, bilo ko od nas!" – pita se profesor Nikola Samardžić.

DANI: Ako je završnicu predsjedničke kampanje obilježila odluka Republičke izborne komisije da ne dozvoli američkim i britanskim posmatračima da 20. januara prate glasanje za prvog predsjednika nezavisne Srbije i ako je to odluka kakva se ne pamti još od doba Slobodana Miloševića, šta se to ovdje zapravo događa?! Kako razumijete ovakvu odluku?

SAMARDŽIĆ: Razumem je kao vrlo jasnu poruku građanima Srbije da se ovde ukidaju demokratski standardi. Za odluku RIK-a glasali su predstavnici Koštuničine Demokratske stranke Srbije, kao i nekadašnja partija Slobodana Miloševića, dok su radikali bili uzdržani. Kosovo je ovde samo izgovor, sredstvo kojim se vlast bori protiv demokratizacije, kojim zaustavlja put Srbije prema Evropi i usmerava ga prema Moskvi. Uveren sam da će Koštunica učestvovati u krađi izbora, kao što je to radio u vreme referenduma o Ustavu Srbije i da mu zato ne odgovara prisustvo američkih i britanskih posmatrača.

DANI: Zašto mislite da će Koštunica učestvovati u krađi izbora? Za koga, ako Liberalno demokratska partija tvrdi da su svi kandidati, izuzev Čedomira Jovanovića, Koštuničini?

SAMARDŽIĆ: Za Borisa Tadića. Koštunici odgovara pozicija u kojoj se trenutno nalazi: vlada pomoću Tadića, a Nikolić mu je prijateljska opozicija.

DANI: Očekujete Nikolića i Tadića u drugom krugu?

SAMARDŽIĆ: Očekujem.

DANI: Plaši li Vas mogućnost pobjede Tomislava Nikolića? Šta bi to značilo za Srbiju?

SAMARDŽIĆ: Plaši, jer Srbija ne raspolaže ekonomskim, političkim ili kulturnim potencijalima da bi mogla da izdrži još jedan težak udarac. Mislim da bi se u tom slučaju Srbija raspala, nestala kao verodostojna zajednica. Međutim, pobeda Nikolića bi duboko polarizovala Srbiju i primorala Demokratsku stranku da se vrati na politiku koju je napustila nakon ubistva Zorana Đinđića. Kataklizma koju bi takav događaj ovde proizveo dugoročno gledano bi bila dobra, jer bi našem društvu donela otrežnjenje. Da bi Srbija danas podnela takav udarac, potreban je određeni oslonac i, u tom smislu, moj jedini strah je sadržan u pitanju da li će SAD i Evropa biti u stanju da adekvatno odgovore na taj izazov i podrže demokratiju u Srbiji.

DANI: Šta bi se u tom slučaju podrazumijevalo pod "demokratskim snagama u Srbiji"? Liberalno demokratska partija? Zbog ovakvih stavova, LDP optužuju da vodi politiku – što gore, to bolje – i da zapravo priželjkuje pobjedu Tome Nikolića kako bi se svijetu predstavili kao jedina demokratska alternativa.

SAMARDŽIĆ: Ta stvar nije lična. Opet vam kažem: pobeda Nikolića bi možda bila korisna za LDP, možda dugoročno i za Srbiju, ali pod uslovom da EU i Srbija budu zrele za takvu situaciju. O tome razmišljam. Slično je bilo sa bombardovanjem Srbije 1999: zato što je suviše rano prekinuto, ono je i nama i regionu donelo samo štetu.

DANI: Kada je trebalo da bude prekinuto?

SAMARDŽIĆ: Ako je već počelo, bombardovanje je moralo da ima jasan politički ishod, a to je nezavisnost Kosova i pad Miloševićevog režima. Možda bi pobeda Nikolića, uz podršku međunarodne zajednice, otvorila proces koji bi za posledicu imao poraz tradicionalne politike u Srbiji i njenu ubrzanu evropeizaciju. Postoje velike dileme i ogromna odgovornost ali, ukoliko ne napravimo zajedničku platformu koja se tiče odnosa Srbije prema EU, Tadić neće moći više da računa na podršku LDP-a.

DANI: Hoće li Boris Tadić prihvatiti takvu platformu?

SAMARDŽIĆ: Čim ste postavili takvo pitanje, verovatno je vaš odgovor negativan.

DANI: Gledam Tadićevu kampanju i slušam šta priča. Da ne pominjem šta govori i kako se ponaša njegov ministar inostranih poslova.

SAMARDŽIĆ: Očigledno je da Tadić nikada nije imao čvrsta politička uverenja. Njegov izbor Vuka Jeremića za ministra inostranih poslova je uvreda za građane Srbije i onog dela međunarodne zajednice koji ovu zemlju još uvek smatra demokratskim društvom. Srpski šef diplomatije je vrsta političke dvorske budale koja svojim ponašanjem, izgledom, govorom, sadržinom svojih poruka vređa naše evropske i američke partnere. Da je Tadić bio iskren u svom evropskom opredelenju, za ministra spoljnjih poslova bi izabrao čoveka koji je u stanju da komunicira sa svetom i sa njim deli sistem vrednosti. Umesto toga, kao još jedna u nizu pojava uvredljivih za našu javnost – na isti način na koji je svojevremeno Milošević građane Srbije vređao Šešeljem i Lilićem – ovde se pojavljuje Vuk Jeremić.

DANI: OK. Želi li Srbija uopšte u Evropu?

SAMARDŽIĆ: Videli ste da Koštunica šalje Evropi ultimatum u kome kaže da će Srbija potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju ako EU odustane od slanja svojih snaga na Kosovo! Apsurdno je da Evropa ne odgovara konkretnim merama na tu Koštuničinu besmislenu ucenu.

DANI: Na koje mjere mislite? Kako da odgovori?

SAMARDŽIĆ: To su mere koje bi mogle da budu veoma korisne i za učvršćivanje zajedničke spoljne politike EU-a i za interese nas i naših građana u regionu. Ali, šta se dešava sa EU-om?! Oni ne mogu da se izbore sa jednim prosečnim, primitivnim KGB-ovcem kakav je Vladimir Putin! Italija daje agreman srpskoj ambasadorki u Rimu Sandi Rašković-Ivić, ženi koja propoveda rasizam! Ona je druga generacija u porodici Rašković koja sprovodi zločinačku politiku! To su neverovatne stvari! Žao mi je, ali moram da kažem da je međunarodna zajednica saučesnik mnogih stvari koje su se ovde događale.

DANI: Kojih?

SAMARDŽIĆ: Ako je početkom devedesetih negde u SFRJ bilo potencijala za očuvanje Jugoslavije i mirno rešenje jugoslovenske krize, bilo je to u Beogradu. Najveći i najaktivniji otpor ratu, najmanji procenat odziva na mobilizaciju bio je upravo ovde. Evropa i Amerika očigledno te stvari nisu razumele. Ovde se greške ponavljaju na isti način.

DANI: Ipak, šta mislite: hoće li Božidar Đelić 28. januara potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU-om?

SAMARDŽIĆ: Taj potpis građanima zapravo neće doneti ništa i zato je on danas najmanje važan. Ovdašnji političari nisu uvereni u evropske vrednosti, jer one nisu u skladu sa njihovim ličnim interesima. Da evropska politika odgovara Božidaru Đeliću, on ne bi došao u Srbiju da se obogati. To bi učinio u Francuskoj.

DANI: Nije došao sam. Pozvao ga je Zoran Đinđić.

SAMARDŽIĆ: Jeste, ali je došao sa kartonskim koferom u ruci. Kasnije se obogatio.

DANI: Je li LDP to znao kada je Božidara Đelića nedavno podržao za mjesto premijera? Ili ste to saznali naknadno?

SAMARDŽIĆ: LDP je bio svestan dometa, sposobnosti i karaktera Božidara Đelića, ali je to učinio kako bi pokazao da iza kandidata DS-a stoji čvršće od samog DS-a. To se izrodilo u farsu i mi smo toga svesni. Đelić će možda 28. januara potpisati taj sporazum, iako se srpska vlada, pa i predsednik Srbije, suštinski tome protive. Morate najpre biti Evropljanin da biste taj sistem vrednosti prenosili drugima.

DANI: U kom smislu Tadić nije Evropljanin?

SAMARDŽIĆ: Biti Evropljanin znači biti odgovoran, ispunjavati obećanja, uvažavati potrebe drugih… To nije samo znanje francuskog ili nemačkog jezika, čitanje Kanta ili Voltera… Mnogi građani Srbije ili BiH su više Evropljani od ljudi koji nas danas zastupaju u svetu. Oni su to svoje evropejstvo poneli od kuće, svojim odgojem, odnosom prema drugima…

DANI: Sada ste političar! Tako zvučite!

SAMARDŽIĆ: Ne govorim o tome koliki je broj Evropejaca u Bosni ili Srbiji. Ustvari, reći ću da je taj broj danas jako mali i pokušati da se izvučem od vaše primedbe da sam političar. Reći danas to nekome u Srbiji je uvreda.

DANI: Nisam imala namjeru da Vas vrijeđam. Opomenula sam Vas… Da li bi Koštunici odgovarao Nikolić kao predsjednik Srbije?

SAMARDŽIĆ: Mislim da je za Koštunicu pobeda Tomislava Nikolića opasna zato što su i suviše blizu. Osim toga, Koštunica priželjkuje drugi krug izbora, jer tako dobija veći ucenjivački potencijal na kome će bazirati koaliciju sa Tadićevim DS-om i to na način koji mu odgovara.

DANI: Koji je to način?

SAMARDŽIĆ: Na način da omekšava DS i primorava je da se povinuje njegovoj politici.

DANI: Ali, zar DS nije već dovoljno "omekšan"?

SAMARDŽIĆ: Usisavanje DS-a od strane Demokratske stranke Srbije deo je projekta čiji je 12. mart bio samo jedna od faza. Cilj tog projekta je da se Slobodan Milošević zameni drugom ličnošću, njegova Socijalistička partija Srbije Koštuničinim DSS-om, nakon čega bi se i DSS na isti način transformisao u prihvatljiviji DS.

DANI: Kada već pominjete 12. mart i ubistvo Zorana Đinđića, vidjeli ste da je bivši šef KOS-a Aca Tomić, koji je tužio državu Srbiju zbog hapšenja tokom akcije Sablja, juče dobio presudu kojom se država obavezuje da mu, kao nadoknadu, isplati 70.000 eura zbog stotinu dana provedenih u zatvoru?

SAMARDŽIĆ: Video sam. Kao učesnici u Đinđićevom ubistvu, čiji su susreti sa vođama Zemunskog klana utvrđeni tokom akcije Sablja, i Tomić i Rade Bulatović, sadašnji šef BIA-e, su nagrađeni. To je politička poruka. Sud koji sudi Đinđićevim ubicama nije imao snage da na suđenje pozove Koštunicu kao svedoka. Tužilaštvo je, uprkos dokazima, odustalo od procesuiranja Bulatovića i Tomića. Srbija se od 6. oktobra 2000. kuva u ruskom loncu i prilagođava potrebama nomenklature koja njom jako dugo vlada.

DANI: Na koju nomenklaturu mislite?

SAMARDŽIĆ: Nereformisana vojska, policija, crkva, sudovi, institucije kulture – akademija, univerzitet…To je kontinuitet pogrešne politike. U momentima njenog trijumfa vi čak nemate utisak da ovde ljudi na to reaguju oduševljenjem. Izuzev u policijskim stanicama i kafanama u kojima se okupljaju pristalice DSS-a, u Srbiji niko nije slavio 12. mart. Kasnija pobeda Borisa Tadića značila je posthumnu pobedu politike koju je personifikovao Đinđić. Uprkos tome, iako ne uvek na vlasti, ovde je dominantna ona politika čiji je cilj da Srbija trajno ostane van konteksta evropske civilizacije. Danas se ona manifestuje kroz protivljenje osloncu Srbije u EU i o tome smo već govorili. U doba Crne ruke, ta politika se manifestovala kroz protivljenje osloncu Srbije na Austriju; u doba Aleksandra Rankovića, to je bilo protivljenje ekonomskim reformama koje su počele 1965. godine, ali i otpor struji koja je Jugoslaviju 1948. i 1949. odvojila od SSSR-a. Kasnije, 1983, Rankovićeva sahrana je predstavljala prve velike demonstracije u Srbiji.

DANI: Stotinu hiljada ljudi na sahrani šefa zloglasne UDBA-e!

SAMARDŽIĆ: Očigledno u Srbiji postoji jedan broj ljudi koji podržava organizovanu zločinačku politiku. Ne samo prema susedima nego i onim slojevima u Srbiji koji se toj dominantnoj politici protive.

DANI: Zanimljivo je da akademik Dobrica Ćosić, "otac nacije", do današnjeg dana ne može da prežali politički pad policajca Aleksandra Rankovića, dok se njegov glas protesta nije mogao čuti kada je uklonjen Milovan Đilas! Ili je i to logično?

SAMARDŽIĆ:. Naravno, govorimo o kontinuitetu. U našim istorijskim čitankama su o Solunskom procesu iz 1917. godine, koji je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević vodio protiv Apisa, pisane jadikovke, i to nad sudbinom čoveka koji je bio ubica kao i Aleksandar Ranković i koji je mislio da može okrenuti kurs srpske politike nakon majskog prevrata 1903. Govorim o Apisu. Slično je sa Dobricom Ćosićem. Njegovo razilaženje s Titom 1968. je bilo posledica nezadovoljstva zaustavljanja Rankovićeve represije na Kosovu. Ćosić je ubrzo počeo da razara institucije srpskog društva, koje su najpre dale podršku Miloševiću, a onda podržale Koštunicu. Eto, to je kontinuitet o kome vam govorim.

DANI: Dobrica Ćosić je nedavno ponovo "aktiviran", i to pričom da je Đinđić, nekoliko mjeseci prije ubistva, često kod "oca nacije" dolazio po savjet oko rješavanja problema Kosova, iz čega Ćosić izvlači zaključak da Zoran Đinđić nije ubijen kao reformator, već kao Srbin.

SAMARDŽIĆ: To nije slučajno. Već 6. oktobra tadašnji ruski šef diplomatije Igor Ivanov na tajnom sastanku u rezidenciji bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije objasnio je Miloševiću da je Koštunica njegov alter ego. Tvrdnjama koje navodite, Ćosić pokušava da ospori svedočenje Bebe Popovića o tome da je u pripremi ubistva Zorana Đinđića učestvovala jedna strana država i da ga okrene na taj način da ispadne da "strana država" nije Rusija, nego EU i SAD. To prljavo "svedočanstvo" je bilo jedna u nizu priprema aktuelne putinizacije Srbije, ali i putinizacije dela BiH.

DANI: Da li je jedan od koraka ka putinizaciji o kojoj govorite najava prodaje Naftne industrije Srbije Rusima? Spekuliše se da je u toj skandaloznoj transakciji svoju ulogu imao i bivši ambasador – ako se uopšte tako zove posao koji je on tamo obavljao – SRJ u Moskvi, Bora Milošević, brat Slobodana Miloševića.

SAMARDŽIĆ: Rusija štiti kriminalce iz Miloševićevog vremena, a to su, pre svih, Miloševićev sin i brat, kao i Mira Marković. Samo na toj tački Rusija se izuzela iz međunarodnog pravnog poretka i tako obesmislila postojanje SB-a UN-a. Način na koji se Vlada Srbije opredelila na prodaju NIS-a Rusima za samo 400 miliona eura, osim što je skandalozna, je i otvoreno kršenje zakona, koje otkriva poverenje Koštuničine vlade u pravni sistem koji tu vladu neće teretiti za to krivično delo. Kao i Đinđićevo ubistvo, Koštuničino očekivanje se mora naslanjati na neku spoljnopolitičku podršku. Ko mu tu podršku može dati? Rusija! Na taj način, građani Srbije plaćaju ogromnu cenu politike koju je već platila Crna Gora.

DANI: Na koji način je Crna Gora to platila?

SAMARDŽIĆ: Trenutni odnosi Srbije i Crne Gore prema Rusiji posledica su nepostojanja zajedničke i čvrste politike EU-a u celom regionu. To je prazan prostor u koji se ubacuje Rusija i njen prljavi kapital. Međutim, najmanji je problem taj prljavi kapital u Crnoj Gori. Veći problem je njen politički zaokret. Nažalost, ogromnu odgovornost za to snosi EU. Kao što, kada je to bilo neophodno, nije zaštitila reforme Zorana Đinđića, EU pravi istu grešku: ne štiti Mila Đukanovića od italijanskog suda zbog poslova koje je morao da vodi da bi Crna Gora preživela u jednom vrlo teškom periodu. Posledice te politike neće osetiti samo Crna Gora, već i EU.

DANI: Vratimo se Srbiji. Vjerujete li u trgovinu o kojoj se ovdje govori: NIS za podršku Rusije u procesu rješavanja statusa Kosova?

SAMARDŽIĆ: To je suludo! Čak je i Mlađan Dinkić, Koštuničin ministar, prodaju NIS-a Rusima nazvao ponižavajućom za Srbiju. Osim toga, sve se odvija tajno i van institucija. Istovremeno, u zamenu za monopol koji otvoreno traže, Rusija će u SB-u navodno sprečavati nezavisnost Kosova, ali onoliko dugo koliko to bude odgovaralo njenim interesima. Nju će priznati Amerika i EU, čime će Kosovo dobiti međunarodno pravni legitimitet. Međunarodno pravo se sastoji ne samo od odluka međunarodnih pravnih institucija nego i od presedana. Dalji demokratski legitimitet Kosova zavisi od karaktera odnosa albanske prema srpskoj zajednici. To će biti osnovni parametar na osnovu koga će se procenjivati stepen demokratizacije kosovskog društva.

DANI: Koji je, u ovom momentu, na veoma niskom nivou.

SAMARDŽIĆ: Tačno, ali sva ta pitanja moraju da se reše. EU pokazuje nedovoljnu čvrstinu i zrelost svoje zajedničke spoljne politike. U procesu rešavanja statusa Kosova, ona dopušta da njenu politiku opstruiraju Grčka i Kipar, zemlje koje su bile najspornije u procesu evropskog ujedinjenja. Istovremeno, umesto da, na način što bi sama prva priznala nezavisnost Kosova, Srbija konačno krene u proces evropskih integracija zaklanjanjem iza Rusije, srpska vlada ide u suprotnom pravcu i mi danas prisustvujemo resovjetizaciji naše zemlje.

DANI: Zašto mislite da Srbija mora prva da prizna nezavisnost Kosova?

SAMARDŽIĆ: Zato što bi na taj način Srbija učinila dobru gestu prema Albancima, prema kojima je dugo negovala krajnje rasistički odnos, koji je kasnije generisao rasizam Albanaca prema Srbima.

DANI: Koji vremenski period podrazumijevate pod tim – dugo? Koliko dugo?

SAMARDŽIĆ: Najmanje od 1912. godine, kada je Srbija morala da zaključi da Kosovo više nije ta mitska teritorija zbog koje je povela balkanske ratove. Drugi razlog zbog čega mislim da je Srbiji neophodno da prva prizna nezavisnost Kosova je to što bi ta činjenica označila poslednju etapu raspada Jugoslavije koju je pokrenula zvanična beogradska politika. Pored toga, priznanjem nezavisnosti bio bi osporen koncept države kao autoriteta, a istovremeno, taj čin bi označio obnavljanje, pre svega ljudskih, a onda i ekonomskih, političkih, kulturnih i svih drugih odnosa sa ljudima koji tamo žive. Gesta priznanja bi, najzad, Srbiju kvalifikovala kao otvoreno i demokratsko društvo.

DANI: A onda primorala i kosovsko društvo da se transformiše na isti način.

SAMARDŽIĆ: Tačno! Najbolji način da osporite tradicionalnu albansku politiku, a to je vrlo važno i za samo kosovsko društvo, je da Srbija učini ovo o čemu govorim. Tamo nema brzih reformi. Danas veliki procenat Albanaca želi da napusti Kosovo i za takvo stanje nije samo Beograd kriv. Treba se i toga osloboditi. Kao pokušaj nalaženja opravdanja za sve loše, na Balkanu svi vode politiku "ko je prvi počeo". To otvara vrata pakla.

DANI: Ima li političara u Srbiji koji ima realnu političku moć, koji bi danas bio spreman da Kosovu prizna nezavisnost?

SAMARDŽIĆ: Niko ovde na tako nešto nije spreman, i to je jedan od simptoma koji pokazuje nespremnost Srbije da se transformiše. Mi imamo ekonomske interese na Kosovu i sa Albancima moramo biti partneri. Albanci imaju potrebu za infrastrukturom koja bi poslužila njihovim evropskim integracijama i onda je bolje da im sami ponudimo tu infrastrukturu: institucije, univerzitete… Ako im u tom smislu ne pomognemo, pomoć će tražiti na nekoj drugoj strani. Svima je potrebna saradnja. Zato je ne Rusija, nego EU za Balkan najprihvatljivije rešenje. Nažalost, izgleda da Srbija, Crna Gora i BiH za to još uvek nisu spremne. Vlade u tim zemljama vode politiku koja ide u jednom potpuno suprotnom smeru, smeru putinizacije.

DANI: Gdje u BiH prepoznajete politiku koja može dovesti do njene putinizacije?

SAMARDŽIĆ: U RS-u. Svojim aranžmanima sa RS-om, predesednik i premijer Srbije pokušavaju da putinizuju Bosnu i od nje ponovo naprave taoca politike koja se vodi u Beogradu. O tome svedoči aranžman kupovine Telekoma RS-a za ogromnu svotu, kao i aranžman o energetskoj zajednici koji su potpisali Boris Tadić i Milorad Dodik. Na taj se način putinizacija Srbije ne zaustavlja ovde, već se širi na Bosnu, što može da bude veoma opasno. Stabilnost i celovitost Bosne je ključ stabilnosti regiona.

DANI: U prilog Vašoj tezi ide i nedavno održan miting u Banjaluci, na kome su se, kao i na nekim ovdašnjim javnim skupovima, mogle vidjeti fotografije ruskog predsjednika. Vidjeli ste to?

SAMARDŽIĆ: Jesam, samo što je na tom mitingu prosek godina bio ‘95. Ako bude osporena u Srbiji, evropska budućnost Bosne biće potpuno neizvesna, budući da još uvek nije jasno u kojoj će meri RS biti u stanju da svoje interese definiše bez obzira na poruke, zahteve ili pretnje Beograda. Verujem da Banjaluka ima interes da, umesto Beograda i Sarajeva, sama vlada tim entitetom, čime bi automatski i budućnost Bosne bila sigurnija. Čini mi se da Sarajevo greši insistiranjem na centralizaciji BiH, tim pre što je federalizam jedan od osnovnih liberalnih principa. Centralizacija je put koji daje novu energiju politici koju u Beogradu vode Koštunica i Putin. Postoji mnogo načina da se BiH odvoji od Beograda, a najsigurniji je postizanje kompromisa Banjaluke i Sarajeva. U tom kontekstu treba posmatrati Milorada Dodika.

DANI: Koji je to kontekst?

SAMARDŽIĆ: Verujem da je Dodik posledica određenih političkih kompromisa u RS-u. Verovatno su u Sarajevu svesni da na tom mestu može biti i neka gora ličnost od njega i, u ovom trenutku, Dodik koristi Beograd kako bi ucenjivao Sarajevo. On očigledno ima i neke poslovne interese koji su u vezi sa Srbijom. To je, pre svega, izvoz kapitala u RS. Međutim, Sarajevo mora da se potrudi da Dodika ne gura dalje ka Beogradu i Srbiji i da konačno prihvati istorijsku realnost. Tačno je da karakter RS-a počiva na ratnoj agresiji, bombardovanju Sarajeva, genocidu u Srebrenici, ali on nije poništio RS. Ona je danas realnost. Odbijanjem da tu realnost prihvati, Sarajevo gura Banjaluku ka Beogradu, čija je centrala u Moskvi.

DANI: Pomenuli ste genocid u Srebrenici. Jednom ste rekli da Srbija i RS moraju da prođu kroz proces denacifikacije. Ko bi mogao da bude srpski Vili Brant?

SAMARDŽIĆ: Bilo bi logično da to bude predsednik. Međutim, Boris Tadić nikada nije rekao da je politika genocida, u čijem je kreiranju učestvovao i njegov otac, bila zvanična politika Srbije. Ako se u političkom smislu ne odreknemo svojih roditelja, nećemo biti u stanju da stvorimo budućnost za našu decu. To je normalna smena generacija u svim društvima, a ne samo onoga koje je, kao naše, počinilo genocid. Denacifikacija podrazumeva temeljnu reformu društva. Moramo da promenimo kulturni kod, a to je proces koji ne počinje niti se završava formalnim izvinjenjem. Pitanje je da li je Nemačka i kada taj proces završila. Vili Brant je otišao u Varšavski geto 25 godina posle završetka Drugog svetskog rata. Možda je onda mnogo od Srbije očekivati da taj proces tako brzo završi.

DANI: Kažete da predsjednik Srbije, u političkom smislu, mora da se odrekne svog oca, akademika Ljubomira Tadića. Stavovima koje danas iznosite, da li ste se Vi odrekli svog?

SAMARDŽIĆ: Političkih ideja svog oca sam se odrekao dok je još bio živ. Moj otac je smatrao da nemam prava da delim njegovo političko mišljenje i na taj način od sebe pravim njegovog klona. Da ga u tom smislu nisam poslušao, siguran sam da bi se on odrekao mene. Ne smeta mi kada se otimamo i svojatamo ličnosti koje su u istoriji, kulturi, nauci ili politici ove zemlje bile važne. Hoću da kažem da nemam ništa protiv kada moji politički protivnici svojataju ideje mog oca, iako bih više voleo da čitaju ono što je on pisao dok je racionalno razmatrao prošlost, sadašnjost i budućnost, nego ono o čemu je govorio kada je potpao u stanje koje je bilo u vezi sa bolešću od koje je umro. Bile su to dve različite ličnosti, meni podjednako bliske i ja na to imam pravo.

I: Imaju li pravo Vaši politički neistomišljenici na svojatanje o kome govorite?

SAMARDŽIĆ: Pa, pitanje je da li to pravo imaju oni koji njegovim stavovima sada manipulišu. A manipulišu i na njega se pozivaju. Znate, politika u Srbiji je blato, ali, iako svestan te činjenice, u nju sam ušao. I to je normalno. Srbija je prljava i ne možete, ma koliko se trudili, ako ovde živite, ostati čisti.

DANI: Ako govorite o svom javnom angažmanu, mislite li da je normalno da za petnaestak godina pređete put od Pogleda do Peščanika? Šta se desilo? Odakle Vi 1992. u novinama kakve su bili Pogledi?

SAMARDŽIĆ: Bio sam besan. Desilo mi se pomračenje svesti koje je ovde bilo opšte.

DANI: Da li Vam je podsjećanje na Poglede neprijatno?

SAMARDŽIĆ: Naravno. Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su Pogledi. Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da dozivi bar tri miliona ljudi koji će jednom stati u red pred Peščanikom. Kada govorim o Pogledima, iako nikada nisam pozivao na nasilje, iako sam uvek bio protiv rata i Miloševićevog sistema vrednosti, znao sam da se neću smiriti sve dok ne pokušam da uradim nešto čime bih mogao da se iskupim zbog pisanja u tim novinama.To sam i uradio 1994.

DANI: Šta ste uradili?

SAMARDŽIĆ: Pomogao sam jednom čoveku, Bošnjaku, čije ime ne želim da pomenem.

DANI: Na koji način ste mu pomogli?

SAMARDŽIĆ: Pomogao sam mu da pobegne iz RS-a, gde su mu pretili ubistvom. Biljana Plavšić, moja rođaka po ocu, je poslala papire da se taj čovek izvuče. Spašavajući jedan život, pokušao sam da nadoknadim gubitak svih onih života u čijem sam uništavanju možda i sam učestvovao. Znam da to nije bilo dovoljno.

DANI: Kako danas gledate na političku sudbinu Biljane Plavšić?

SAMARDŽIĆ: Imala je nekoliko vrlo svetlih trenutaka u svojoj političkoj karijeri, koji su presudno uticali na odvajanje Banjaluke od Beograda. To se često zaboravlja. Neku relativnu demokratizaciju RS-a i BiH delimično i njoj duguju. To je period 1996, ‘97. i ‘98. godine. Ogorčen sam presudom koja joj je izrečena u Haškom tribunalu. Ne možete jednu ženu u poznim godinama osuditi na tako visoku zatvorsku kaznu. Ta presuda je, nažalost, Biljanu Plavšić navela da se vrati na svoje najgore političke ideje. I to je strašno!

Dani