Ipak, možda nije sve izgubljeno. Jer i na našim prostorima, u okviru nekadašnje zajedničke države, postoji još nekoliko poučnih i korisnih primera rešavanja sličnih sporova, koje pregovarači zasad nisu pomenuli. Možda bi se svideli Prištini?

Piše: S. Vasović-Mekina

Priznati ili ne priznati Kosovo kao nezavisnu državu – to je teška dilema za mnoge članice Evropske unije. Otkako je „trojka" saopštila da su pregovori u ćorsokaku, većina EU država dala se u grozničavu potragu za pravnom rupom kroz koju bi provukle slanje EU misije na Kosovo. „Možda bismo nekako mogli da uključimo i Badintera", sinulo je nedavno, neslužbeno, jednom visokom slovenačkom političaru, dok njegove kolege po diplomatskim kuloarima poput jakobinskih zaverenika pričaju o toj temi krišom, u šiframa.

Prvo se, na primer, razmišljalo o „UDI", što je akronim od „unilateral declaration of independence" a znači „jednostrano proglašenje nezavisnosti" (Kosova). Evrokrate su potom prigrlile „CDI" odnosno „koordinisanu deklaraciju nezavisnosti" (coordinated declaration of independence). Ako vas zanima zašto, odgovor je jasan – zbog F2P. Ako pitate šta to znači, onda pokazujete da nemate pojma o najdubljim tajnama rešavanja najtežeg evropskog pitanja posle Drugog svetskog rata. Eksperti će vam, neznalici, nestrpljivo objasniti da Srbija gubi Kosovo jer je „fail to protect" odnosno jer je „omanula da zaštiti", što je najnovija teorija prema kojoj država koja se nije brinula o svom stanovništvu (dakle Srbija do 1999) gubi pravo da vrši suverenu vlast na određenoj teritoriji. Ta teorija je ekstrapopularna među nekim pravnicima unutar UN a zapravo je ideološki kamen-temeljac Ahtisarijevog plana. Njena jedina mana je što nije opšteprihvaćena, pa zato nije važeći stub međunarodnog prava. Dabome da je Ahtisari zbog te „sitnice" krio taj detalj iz svog rešenja za Kosovo. Iako to zvanično niko ne pominje, svi znaju o čemu se radi. A pošto boljeg „kreativnog objašnjenja" nema, nezvanično služi svrsi.

S druge strane, srpska diplomatija bije rovovsku bitku na Ist riveru, objašnjavajući zvaničnicima koji sede u Savetu bezbednosti pojedinosti planova koje je lansirao Beograd, od modela Hongkonga do Olandskih ostrva. Feler je što se nijedan od tih predloga nije dopao liderima kosovskih Albanaca. Kazali su da su to daleki primeri iz dalekih zemalja, pa na Balkanu nema šansi da funkcionišu.

Ipak, možda nije sve izgubljeno. Jer i na našim prostorima, u okviru nekadašnje zajedničke države, postoji još nekoliko poučnih i korisnih primera rešavanja sličnih sporova, koje pregovarači zasad nisu pomenuli. Možda bi se svideli Prištini? Radi se o tako reći domaćim rešenjima, bliskim istorijskom iskustvu kosovskih Albanaca. Evo, recimo, plebiscit u (austrijskoj) Koruškoj održan 10. oktobra 1920; kao poručen je za uređenje statusa severnog Kosova, ako sve drugo propadne. Nije tuđ ni model presecanja Tršćanske krize posle Drugog svetskog rata, kada su formirane „zona A" i „zona B".

Jasno da svako od pomenutih rešenja povlači prekrajanje granica, pa ih treba uzeti u obzir samo u krajnjoj nuždi.

Ali, na sreću, eto još jednog primera koji je u svakom pogledu kompatibilan stanovištima lidera kosovskih Albanaca; to je Slobodna država Rijeka (SDR) koja danas postoji samo još virtuelno – na nekoliko internet adresa.

Svi koji razmišljaju o priznanju države na Kosovu, morali bi da prouče prvo taj slučaj. Ne krije nikakve „zamke" tipa Hongkonga ili Olanda – Slobodna država Rijeka je bila prava, nezavisna država, a to je jedino što kosovske Albance zanima.

Posle Prvog svetskog rata tzv. „riječko pitanje" postaje veliki međunarodni problem; Italija je srčano zahtevala svoju Fiume, ali u Versaju se za Rijeku nije izborila niti je dobila, sve do kraja konferencije. Onda je na pritisak velikih sila Kraljevina SHS pristala da potpiše Rapalski ugovor sa zvaničnim Rimom, novembra 1920, kojim obe strane priznaju potpunu slobodu i nezavisnost države Rijeka i obavezuju se da će to večno poštovati. Stvorena je „Slobodna država Rijeka", odnosno „Stato Libero di Fiume", koju odmah priznaju SAD, Francuska i Velika Britanija. Zvuči poznato?

SDR je imala, kao danas Kosovo, velikog sponzora odmah pored svojih međa, a novonastala država Srba, Hrvata i Slovenaca nije uspela efikasno da se suprotstavi separatizmu u Istri zbog velikog broja tamošnjih Italijana. Konfuznu situaciju je u međuvremenu iskoristio italijanski pesnik Gabrijele Denuncio koji je sa svojim crnokošuljašima 1919. umarširao u Rijeku, jednostrano proglasio njenu nezavisnost i uveo vanredne mere u državi koja je sa svih strana bila u blokadi. Njegova tvorevina nije bila dugog veka, jer nije priznavao dogovor iz Rapala pa je akcijom italijanske vojske isteran iz grada na tzv. krvavi Božić (decembra 1920), a Rijeka „oslobođena".

Slede parlamentarni izbori a zatim državni udar u režiji fašista koji postavljaju marionetski režim sklon ideji da susedna država (Italija) anektira SDR. Konačno je 1924, Rimskim ugovorom, Kraljevina SHS prisiljena da pristane na priključenje te oblasti Italiji. Tu nije kraj – posle Drugog svetskog rata, mirovnim ugovorom u Parizu, Rijeka je 1947. zajedno sa Istrom službeno pripojena Jugoslaviji.

Paralela sa Kosovom? Strane trupe su umarširale na Kosovo posle bombardovanja SRJ 1999. Nezavisnost očekuje na proleće, što bi obradovalo albanske političare u Prištini, i njihove „najbolje komšije" preko Prokletija. Malo je verovatno da albanski lideri posle toga ne bi zatražili pravno ili „de facto" ujedinjenje sa Albanijom; istorijskih sličnosti sa Riječkom državom ima još, poput one da su Kosovo i Albanija, isto kao Fiume i Italija, bili ujedinjeni samo u vreme fašizma. Slabašni protektorati, kako pokazuje istorija, nisu dugovečni, a ponovno priključenje Srbiji razveselilo bi pripadnike getoiziranih naroda na Kosovu. Time bi na istorijskoj pozornici svi najvažniji akteri, svako u svom trenutku, odigrali svoje role u životu preporođenog Kosova. Kosovski političari bi imali nezavisnu državu, a Srbija bi očuvala svoj integritet.

I, najzad, ne kuburi li Kosovo oko simbola? Trenutno eksploatiše albansku zastavu, što nije baš higijenski u doba kad bi Brisel da svetu proda priču o oslobađanju jedne „nove" nacije na Balkanu. Možda bi Priština mogla da pozajmi na nekoliko godina nešto heraldike od Riječke države kojoj državotvorne insignije više ne trebaju, a slučajno ionako sadrže deo simbolike koju Kosovo smatra svojom. Jesu se na barjaku Riječke države kroz istoriju boje donekle menjale (sadrži i crvenu!), plus što se na grbu pojavio čak i dvoglavi orao (koji je u Slobodnoj državi Rijeka, doduše, izgubio jednu glavu); budućem premijeru Kosova Tačiju, ratnički zvanom „zmija", verovatno bi se dopalo to što je vladar prvobitne slobodarske Rijeke Danuncio na državnu zastavu stavio reptila – zmiju koja, istina, grize sopstveni rep, i pitanje: „Ko je protiv nas".

S obzirom na to da priličan deo članica UN tvrdi da neće priznati Kosovo, eto odgovora na pitanje koje nije retoričko, već dobro pristaje državi koja bi da nastane.

Politika