Svi se kod nas zdušno verbalno zalažu za ulazak u Evropsku uniju, mada mnogi građani i nisu baš upućeni šta to konkretno znači za naš svakodnevni život. Ljudima je najvažnije da će bez viza slobodno špartati Evropom, a to je gotovo jedini orijentir koji im se ukazuje u toj neizvjesnoj budućnosti.

Piše: Sead Fetahagić

To je zaista važno za jednu manju grupu stanovnika, onih bolje situiranih, koji mogu plaćati putovanja poslovno, kod rođaka ili do turističkih destinacija. Velika većina naše sirotinje neće maknuti ni do susjednog grada, jer kokuz nije pristao nigdje, nego da se zavuče u svoj brlog. A i oni što se nadaju da će preko granice lakše naći posao, zapravo će to sve teže ostvarivati, zapadne evropske zemlje su sve više zagušene stranim radnicima.

Naši političari navijaju za priključivanje evropskim integracijama, jer im ta priča ništa ne škodi, a i strani posmatrači sjede im za vratom, pa nije uputno govoriti drugačije. Jedino je u taktičkom nadmudrivanju oko ove protekle "krize" Milorad Dodik kazao da mu je važnije sačuvati policiju RS, nego ulazak u Evropu, što je već zaboravljeno. A pod dirigentskom palicom OHR-a političari se trude da usaglase našu zakonsku normativu s evropskim uzusima, mada im to ne ide baš najbolje od ruke. Nije sasvim jasno da li ovi naši vladajući znaju da ulaskom u Evropu i oni sami dolaze pod udar reformi.

Nimalo nije zgodno da Bosna i Hercegovina postane crna rupa na mapi evropskoj, kao zemlja koja nema evropsku perspektivu, pa možemo ostati kao Albanija pod Enverom Hodžom, zaključana i zarobljena država, puna sirotinje i bijede, vladavina bez imalo ljudskih prava. Zato je Evropa naša neminovnost, koja donosi mnogo dobroga, ali i nešto lošeg.

Za naše političare je loše što u tom slučaju demokratija nije verbalna poštapalica, nego istinski način vladanja, što znači da više ne bi trebalo da bude zakulisnih dogovaranja, muljanja ja tebi ti meni, neodgovornog rada. A i nacionalna priča nije u Evropi u modi, pa ovi naši tradicionalisti, koji znaju pričati samo o prošlosti svog naroda, neće biti privilegovani kao danas. S busanjem u nacionalne grudi nema nikakvog biznisa, a to je najvažnije u današnjem globalizacijskom svijetu. Stoga priča kako je moj narod ugrožen, koju stalno slušamo u našim parlamentima, pristiglu Evropu ne zanima, pošto te parole ne piju vode, nema tu nikakvog profita. Pa će narodne mase ubrzo uvidjeti da od grlatog nacionalnog vojevanja nema velike fajde. Ne živi se što si dobar Bošnjak, Srbin ili Hrvat, nego od toga što pljuneš u ruke ili što izmozgaš nekakav biznis.

Skala vrijednosti u dalekoj evropskoj Bosni i Hercegovini će se promijeniti, pa bi trebalo da se iza stranaka ne kriju ograničeni mufljuzi i neograničeni lopovi. Ali, do toga treba doći ne samo promjenom Ustava i drugih strateških zakona, nego i promjenom Izbornog zakona, po kojem neće biti dobar zastupnik onaj koji je dobar nacionalni govornik. Ne bi trebalo da u toj dalekoj evropskoj našoj budućnosti lopovi kolo vode, a tužitelji i sudije im svirku udaraju.

Uglavnom, evropska Bosna i Hercegovina morala bi biti mnogo bolja od ove današnje plemenske; mada o vrijednostima ujedinjene Evrope ima mnogo i skepse. U zemljama evropske zajednice ima dosta skeptika, koji su nezadovoljni kompromisima što ih svaka od zemalja EU mora da pretrpi. Naši se skeptici ne javljaju mnogo, slabo se čuju, ali sam ubijeđen da će što se više bližimo ovoj zajednici biti glasniji, buntovniji. Uvjeren sam da će im glavno oružje biti da ulaskom u EU gubimo svoj suverenitet, ne samo kao država, nego posebno kao pojedini narod. A globalno društvo i jeste u takvom zamahu što parcijalni suvereniteti gube na značaju, a na scenu stupa kapital i profit, jer novac nema nacionalnu boju.

Mene ne plaši ni gubitak suverenosti (kao da je sada imamo), ni nametanje nekih pravila i standarda, koji ne odgovaraju našim osobenostima i mentalitetu, nego sam zabrinut da će kapital odnos od našeg divljeg kapitalizma napraviti pitomi, pa će vladati opet isti, samo u rukavicama. Taj trend razdvajanja ljudi na šaku bogatih i ogromnu populaciju siromašnih s Evropom među nama samo će se suptilnije nastaviti.

Sindikat nam je nikakav, narod u opoziciju ne vjeruje, nevladine organizacije su bez snage, bez brojčane potpore, pa je teško odgovoriti ko će nadolazeću kapitalističku Evropu korigirati. Upravo u ova tri segmenta našeg društva krije se također snaga evropskog pogleda na svijet. A taj nam je pogled dosta mutan.

Nezavisne Novine