Srpska deca, koja su u prilici da izaberu svoju budućnost, imaju problem sa izborom idola i životnog zanimanja. Sve što se nudi, sporo je i nedostižno. A važno je biti bogat pre tridesete

Piše: Lj.Stojadinović/Politika

Iz Italije u Beograd, specijalnim letom, prošlog četvrtka vratio se Andrija Drašković. Na beogradskom aerodromu čekao ga je čitav karavan blindiranih automobila. Inače je taj čovek uzbudljive biografije davno definisan kao „kontroverzni biznismen". Ta kovanica nagoveštava ponešto i sakriva skoro sve što je važno.

Draškovića su, naravno, čekali brojni telohranitelji. Tu je bila i veća grupa novinara. Njima je to bio važan dnevni zadatak, kratak i težak put do senzacije. Ali, oni nisu stigli do zanimljivog putnika, jer je čovek diskretno proveden kroz salon za posebno važne osobe. A onda je u spektakularnoj automobilskoj pratnji ličnih čuvara krenuo put Beograda.

Zašto je srpskoj javnosti toliko bitan čovek koji je tek izašao iz italijanskog zatvora? Srbija voli pobednike, a Drašković je posle teških sumnji i optužbi za šverc droge i cigareta i pomoć italijanskoj mafiji u Crnoj Gori, stigao ovde skoro nevin. Zbog starih grehova čekaju ga i neka domicilna suđenja, ali to je ipak samo naša stvar. Petomesečno tamnovanje će biti jedan novi, uzbudljiv prilog za senčenje biografije.

Ne može se sakriti da je Andrija Drašković ekstremno bogat čovek. Uostalom, on o tome nije javno govorio, ali nije ni krio. Moć koja se postiže novcem bar je u Srbiji jasna, mada u tome ima skoro apsurdnih protivrečnosti: vrhunska moć političkog funkcionera dostiže se materijalnim bogatstvom.

Najveći uspon „trulog" bogataša, nezamisliv je bez političkog uzleta. Neki su pokušaji u tom smislu vrlo poučni. Slučaj Bogoljuba Karića, na primer. Nezavisno od njega i njegovog dobrovoljnog odsustva, ne može se sakriti simbioza nejasne finansijske sile, podzemlja i politike. I to na onom nivou koji funkcioniše. Ponekad je više nego bolno zaseći te misteriozne spojeve, jer se ne može lako uočiti gde prestaje kriminal a počinje legitimni, „pošteni" život. Ne zna se gde počinje istinska politika, kao „veština mogućeg" a prestaje upotreba funkcija kao „magija nemogućeg".

Može se naslutiti da se skoro sva moć crpe iz „sive" zone, u kojoj se odvija opasna igra važnih štetočina. Ta sfera je zaštićeni zabran, i u nju ulaze samo ljudi koji su savladali njene tajne, a imaju dovoljno besprizornosti za to.

U zemlji Srbiji upravo se odvija „uljuđivanje" druge, dakle posleratne generacije munjevitih bogataša. Prva je već „oprala" svoje pare, i pretvorila ih u neprikosnoveni kapital. Među njima je nekoliko ljudi koji su umorni od opasnog života, i više nemaju energije da se bakću sa surovim podzemljem i rizičnom politikom.

Neki kapital (ne pitaj me kako sam zaradio prvi milion evra), može se steći i poštenim radom. Zašto da ne, to je sasvim moguće. Jedan poznati ekonomista kaže: „Da, ali kod nas za sto godina! U Srbiji skoro da nije moguće čistim umom i časnim radom stići do miliona. Osim na lutriji! Ili, ako si Novak Đoković."

Tako ispada da su u opticaju tri tranziciona, a ipak nacionalna modela bogaćenja: korupcija i bezobzirnost u njoj; krijumčarenje svega što se može krijumčariti, sada – pre svega droga i opijati; otimanje, na sve poznate načine (pljačke, ucene, provale, reketiranja).

Srećnici koji su negde nešto nasledili, ne broje se. U tom društvu skoro i da nema milionera, osim ako ne računamo srećne sinove vitezova sive zone.

Sve ovo znači da je u Srbiji još „u trendu" brzo bogaćenje, kao vrednosni orijentir iz devedesetih: „Živi brzo i kratko, umri mlad!" Zato su nam ljudi iz „sive zone", oni koji su uspeli da prežive svoj opasni posao i postanu neuhvatljivi za zakone, i te kako važni, kao estradne i sportske zvezde.

Znači li to onda da se zločin isplati, čak da može biti savršen? Dramatične srpske godine daju različite odgovore na ovo pitanje, a on bi mogao da glasi: ponekad da, ponekad ne. Ratni zločini se ne mogu zataškati, ma kako ih pravdali još gorim zlodelima „druge strane". Ali, mnogi pljačkaški pohodi u ratu i miru su doneli neslućena bogatstva na sve strane, i savršen sklad te šarene interesne grupe, nezavisno od nacionalnosti.

No, to je vreme koje smo već arhivirali, bar kad su velike pljačke u pitanju. Moderna srpska policija se bori protiv mafije, ma kako se ona zvala: građevinska, carinska, stečajna, putna, pravosudna, elektro ili farmako mafija. Te akcije vrlo brzo splasnu pred sudovima, a „mafijaši", čim im smaknu lisice, optužuju državu za neviđeni atak na njihovu čast i poštenje.

Bar živimo u zanimljivoj zemlji u kojoj nikada nije dosadno. Mada nam je 5. oktobra 2000. obećana „dosadna" država, gde će konačno vladati red i zakon, i prave vrednosti.

Srpska deca, koja su u prilici da izaberu svoju budućnost, imaju problem sa izborom idola i životnog zanimanja. Sve što se nudi, sporo je i nedostižno. A važno je biti bogat pre tridesete.

Neki od njih, pod agresijom „sivog" vrednovanja, krenuće agresivno. Ako ne budu „carevi", posebno važne osobe, kojima ni zakon ni metak ne mogu ništa, biće bar njihovi čuvari.

Politika