O globalnim klimatskim promenama se brine jedino u meri koja se tiče sopstvenog interesa 

Piše: Dušan Vasiljević*/Politika

Da li su katastrofalne manifestacije klimatskih promena u proteklih nekoliko godina rezultat sveobuhvatnog procesa globalizacije ljudskog društva i da li su suše ogromnih razmera, poplave i monsunski vetrovi koji duvaju brzinom preko 250 kilometara na čas početak kraja ove civilizacije? To je pitanje na koje nema odgovora, ali činjenica je da nagli razvoj i porast broja stanovnika na zemlji nose sa sobom posledice kojih nismo ni sami svesni. Sakrivanje iza prednosti globalnog tržišta koje omogućava brzi protok robe, kapitala i ljudi ne opravdava negativne efekte na celokupni eko-sistem, raspoloživost resursa i na zdravlje.

Na globalnom nivou, poslednja decenija 20. veka i 1998. godina bile su najtoplije u toku drugog milenijuma. Ova 2007. godina će možda preuzeti primat. Istovremeno, u severnoj Evropi zabeležen je trend rasta količine padavina od 10 do 40 odsto, dok je u regionu južne Evrope, kome pripada i naša zemlja, primećeno smanjenje padavina koje je u pojedinim lokalitetima u Srbiji iznosilo i do 20 procenata (u Negotinskoj krajini).

U poslednjem, četvrtom naučnom izveštaju Prve radne grupe međuvladinog panela za promenu klime (IPCC, 2007) navedeno je da se očekuje dodatno globalno zagrevanje atmosfere za 1,9 do 4,6 stepeni Celzijusovih  do kraja 21. veka u odnosu na predindustrijski nivo, dok bi prosečna godišnja temperatura vazduha, na primer u Srbiji, porasla za 3-4 stepena. Istovremeno, projekcije klimatskih promena za Evropu pokazuju smanjenje godišnjih količina padavina na jugoistoku kontinenta za jedan procenat po deceniji. To smanjenje padavina bilo bi najizrazitije u toploj polovini godine, i za navedeni scenario iznosilo bi oko 22 odsto krajem ovog veka. Posledice ovih trendova su zastrašujuće: otapanje glečera i smanjenje količina vode za piće na zemlji, poremećaj klime i vegetacionih ciklusa, te nestanak biljnih i životinjskih vrsta, uticaj na ljudsko zdravlje i pojave novih bolesti, povećanje sušnih oblasti i pojave ekstremnih padavina i poplava, itd.

Sasvim je razumljivo što su i najmoćnije zemlje sveta na sastanku Grupe 8, početkom ove godine, počele otvoreno da ukazuju na potrebu preduzimanja izvesnih koraka ka smanjenju negativnog uticaja bezobzirnog širenja globalnog tržišta. Čini se da je započela redefinicija novog svetskog poretka u koji se ugrađuju neumitni parametri održivog razvoja. Zaklinjanje na neophodnost hitnih mera u tom pravcu kroz program 3×20 (globalno smanjenje emisije gasova staklene bašte za 20 procenata i povećanje učešća obnovljivih izvora energije u energetskom bilansu na 20 odsto, do 2020. godine) stroga i pojačana primena Protokola iz Kjota i odstupanje SAD od tvrdog stava odbijanja da se učini bilo šta u pravcu smanjenja porasta globalnog zagrevanja i klimatskih promena – naznaka je da su veliki počeli da se boje nečega još većeg što ne mogu da kontrolišu, pa je oprezno mahanje repom trebalo da ukaže na njihovo diskretno pokajanje jer je đavo odneo šalu. To, međutim, neće biti dovoljno. Potrebno bi bilo odmah preduzeti odlučne korake ka drastičnoj promeni kulturnog obrasca potrošačkog društva gde je smisao življenja u trošenju, a materijalno jedino merilo vrednosti svega, pa i umetnosti, nauke, kulture, sporta…

Svi procesi počinju od pojedinca i pojedinac je slika društva. U Srbiji je to, možda, još vidljivije nego na nekom drugom mestu. Nedostatak osećaja za zajedništvo i za zajedničke, pogotovu apstraktne, vrednosti dovodi do nebrige o svemu što je preko sopstvenog praga. Zbog čega bi neko brinuo o zvezdarskoj šumi kada tamo nikada ne zalazi? Zajedničko je samo ono što je, makar jednim delom, lično i zato se o globalnim klimatskim promenama brine jedino u meri koja se tiče sopstvenog interesa, odnosno da li će nečije dvorište da bude sasušeno ili poplavljeno. Stanovnik grada zbog toga ne brine što kanalizacija zagađuje vodu onome nizvodno niti što dim od vatre koju je zapalio ide kod trećeg komšije, ili što će otpad iz njegove fabrike da potruje ribu u donjem toku reke (on ribu ne voli, a i nikada nizvodno nije išao na pecanje)… U takvim okolnostima teško je uvesti red. Kazna je potrebna ali nije dovoljna i ne može se njom sve rešiti. Recimo, ne možete kazniti nekog što nije pomogao komšiji da ugasi vatru u svom šumarku ili da se ugase požari koji gutaju šume koje nisu vlasništvo nikoga od nas pojedinačno ali su, ipak, i naše. Čini se da je u našim uslovima problem, pre svega, moralni i kulturološki, znači u našim glavama, a sve ostalo je lako, i zakoni, i procedure, i institucije.

*Direktor Sektora za politiku životne sredine i ekonomska pitanja Misije OEBS u Srbiji

(Autor u tekstu izražava isključivo svoj lični stav i navodi u tekstu ne odražavaju zvaničan stav organizacije u kojoj je profesionalno angažovan)