Dušan Mihajlović: Nema ni zrna istine u tvrdnji da sam Stanku Subotiću pokazao rezultate afere „Mreža", a upoznao sam ga samo zato što ga je kod mene doveo Beba Popović, moj prijatelj i saborac iz DOS-a

Piše: Politika

Bivši ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik u vladi Zorana Đinđića Dušan Mihajlović, spominjan je ovih dana u medijima kao čovek koji je 2003. pokrenuo policijsku istragu o krijumčarenju duvana pod nazivom „Mreža" (na osnovu čijih rezultata je Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal upravo podnelo zahtev za provođenje istrage protiv Stanka Subotića Caneta i još 14 osumnjičenih), ali i kao čovek koji je, navodno, prvog osumnjičenog obavestio o istrazi. Naime, u intervjuu Televiziji B92 iz maja prošle godine, Stanko Subotić tvrdio je da ga je lično Dušan Mihajlović obavestio o „Mreži".

Mihajlović za „Politiku" tvrdi da je reč o nesporazumu i objašnjava svoj kontakt sa Subotićem.

– Nema ni zrna istine u tvrdnji da sam Subotiću pokazao rezultate akcije „Mreža". Pre svega, akcija „Mreža" započeta je mojim rešenjem kojim sam, 1. juna 2003, formirao radnu grupu. Prvi izveštaj o radu grupe dostavljen je Kabinetu ministra unutrašnjih poslova 8. marta 2004. godine, a ja sam četiri dana ranije, 4. marta 2004. godine, već bio predao dužnost novom ministru Draganu Jočiću.

Samim tim nisam mogao da predam nikome, pa ni Stanku Subotiću, policijsku dokumentaciju kojom nisam nisam raspolagao.

Vaš bivši savetnik u MUP-u, advokat Božo Prelević, kritikovao Vas je zbog toga što ste se izvinjavali Subotiću, iako je još tada, dok ste bili ministar, bilo razloga da se sumnja da se Subotić bavio švercom duvana?

– Ogorčen sam zbog toga što sam, na udarnim vestima TV B92, optužen za krivično delo ometanja istrage protiv Stanka Subotića. I Božo Prelević, zbog čijeg spasavanja sam se posvađao sa premijerom Đinđićem, i B92 poslužili su se zamenom teza i podmetanjem reči gosta B92, Stanka Subotića. Oni su mogli da provere datume u vezi sa akcijom „Mreža". Zašto to nisu učinili, govori očito više o njima.  Ali, lepo kaže američka poslovica: „Svako dobro delo ima svoju zasluženu kaznu". Kad je reč o izvinjenju koje spominje, javno sam se izvinio svima koji su imali neprijatnosti zbog toga što je tajni i interni policijski materijal ugledao svetlo javnosti. Oni koji me poznaju znaju da sam stoički podneo i politički poraz i osiromašenje firme, znaju da mirno podnosim šikaniranja osvetnika koje je „Sablja" pogodila ili promašila. Ostavljam čitaocima da sami zaključe da li je „kažnjavanje" Mihajlovića opravdano ili je na liniji interesa mafije, koje je od hapšenja Šiptara i Kuma stalno zahtevala moju smenu i vodila pravu harangu protiv ministra i njegovih saradnika preko svojih medija, advokata i nazovieksperata. Zašto su se u to uključivali i drugi mediji, saznaćemo kad se otvore arhive svih tajnih službi. Niko za života nije dobio poštovanje Srba za državni posao. Ipak, svakoga dana nova vlast i pravosuđe daju sjajne potvrde ispravnosti onoga što su moji hrabri saradnici uradili, stavljajući „glavu na panj" tamo gde drugi odgovorni nisu smeli ni prst. Za razumne, u ta priznanja spadaju i presude atentatorima i reagovanje Specijalnog suda na rezultate akcije „Mreža".

Kako objašnjavate Subotićevu javnu tvrdnju da ste ga Vi lično obavestili o akciji „Mreža"? Kakav ste kontakt, i zašto, uopšte imali sa Subotićem i šta ste mu rekli?

– Nisam imao to zadovoljstvo da svojom zaslugom upoznam Subotića. Iako je bio savetnik moje vlade, tu priliku sam dobio tek krajem 2003. godine, zaslugom mog prijatelja i saborca iz DOS-a Bebe Popovića. On me je jednog dana nazvao i molio da primim njega i njegovog prijatelja čije ime mi nije rekao, a nisam ni pitao jer se radilo o prijatelju mog prijatelja. Ispunio sam Bebinu molbu. Tako me je sudbina spojila sa najbogatijim i najmoćnijim zemljakom. Pričali smo o više tema, pa i o njegovom „istaknutom" mestu u „Beloj knjizi".

Šta je pisalo o Subotiću u „Beloj knjizi" MUP-a o srpskim kriminalnim grupama?

– Bio je označen kao šef jedne od grupa koje su krijumčarile duvan. Ne bih se ni danas opredeljivao između navoda u „Beloj knjizi" i tadašnjih tvrdnji mojih prijatelja i saradnika iz vladajuće koalicije da je Subotić „čist" i da legalno posluje u Švajcarskoj, Francuskoj, gde drži vinarije, i u Nemačkoj, gde sa Vacom pravi zajedničku firmu za poslove u regionu. Zar bi premijer službeno leteo avionom mafijaša? Zna se i da je dobio spor sa „Nacionalom". Uverio sam se 9. maja 2004. godine u manastiru Sveti Nikolaj da je veliki prijatelj crkve, da ga poštuju, a zna se i da je ktitor crkve sa možda najlepšim živopisom u novije vreme, u njegovom rodnom Ubu. Da ne bih upao u zamku da i sam budem sudija, neću se izjašnjavati o sumnjama iznetim na njegov račun. Ne radujem se ni likovanju onih koji su, ne Subotića, već pokojnog Zorana Đinđića, proglasili „kraljem duvanske mafije Balkana". Neka istražni organi rade svoj posao i neka sud presudi. U tome ni Subotiću ni njima ne mogu pomoći. Ali ako je greh poznavati Stanka Subotića, onda bi nabrajanje grešnika dugo trajalo.

Ali, Subotić je taj koji tvrdi da ste mu Vi rekli za akciju „Mreža".

– On ne razlikuje „Belu knjigu" od akcije „Mreža".

A kakva je uloga Bebe Popovića? U svojoj knjizi „Povlenske magle i vidici" Vi zvučite kao da ste fascinirani time koliko Popović poznaje šverc cigareta na Balkanu?

– Beba je doveo Subotića i tražio uslugu za svog prijatelja. To je njegova uloga. Ostavimo nešto i za buduće razgovore. Beba je velika tema.

U medijima se spekuliše i sa Vašom krivičnom odgovornošću za opstrukciju istrage u aferi „Mreža", kažu da odbijate i učešće u emisijama?

– Televizija B92 mi je dodala i teži greh od optužbi – odbijanje razgovora sa njihovim inkvizitorima, pardon, novinarima „Insajdera". Odmah da kažem, dok sam bio u vladi, niko od medija nije ostao uskraćen za izjavu. Sada sam građanin koji je odužio svoj dug prema javnosti i napisao u knjizi „Povlenske magle i vidici" mnogo više od drugih. A učešće u „Insajderu" sam odbio zato što su grubo prekršili sva pravila ponašanja i izvrgli me ruglu u prethodnim emisijama. Podsetio bih javnost da su i vrli novinari B92 vredno učestvovali u kampanji protiv prve demokratske vlade. Zato je Đinđić krajem avgusta 2001. na sednici Predsedništva DOS-a rekao da „imamo kampanju protiv vlade u javnosti, da su akcije zemlje pale, da mu je dosta da bude na stubu srama"… Upotrebio je i teže reči, da ih sada ne navodim. Reči premijera su otišle u vetar, kao i moje upozorenje iz aprila 2002. godine izrečeno na sednici vlade prilikom razmatranja izveštaja o radu MUP-a da „bezbednost mogu da ugroze terorizam, mafija i namere pojedinih političkih struktura da uz pomoć podzemlja dođu na vlast". A rekao sam i da su nam glavne teškoće „nejedinstvo i nedostatak antimafijaških zakona"…

A šta biste danas rekli?

– „Ne daj da te zlo pobedi, već pobedi zlo dobrim!" Ova biblijska mudrost je bila i ostala moj moto. Jer „Nema ništa tajno što neće biti javno, ni sakriveno što se neće doznati i na videlo izići" (Jevanđelje po Marku, 2:22).

R. H.