Jugosloveni, nekada nosioci velike zajedničke države, sada ne mogu biti ni nacionalna manjina?!
Piše: A. Grubeša/Dnevnik
Čudna su sorta Jugosloveni. Ne tako davno, u vreme zenita utopije o bratstvu i jedinstvu, ipak su bili mnogo više od zbirne imenice koja označava žitelje ponosite samoupravljačke državne tvorevine ‘sred Balkana, na idealnoj poziciji između Istoka i Zapada i na čelu Pokreta nesvrstanih, predstavljajući nosioce njene državnosti. Jer upravo su oni bili njen najbolji produkt, deca liberalnih, mešovitih brakova koja su iskreno verovala u ideju jugoslovenstva, ostavljajući svoju pomešanu nacionalnu pripadnost negde po strani. Ali, buđenjem povampirenih nacionalnih dugova, njihov broj na popisima stanovništva je počeo da se osipa mnogo pre metastaze države u kojoj su, kako će mnogi kasnije tvrditi, godinama živeli srećno i bezbrižno.
I pre nego što su se malobrojni preostali Jugosloveni otreznili od proslave nekog od brojnih socijalističkih praznika, ostali su bez države koju više nije imao ko da brani ni od spoljnih, ni od unutrašnjih neprijatelja. Istina, nekav surogat prethodne države nastavio je lagano da izdiše još čitavu deceniju na leđima Srba, Crnogoraca i pripadajućih im nacionalnih manjina, ali to više ni izbliza nije bila ista zemlja. Tako se u samo jednom veku Jugoslavija i rodila i upokojila, menjajući u svom postojanju i državno i društveno uređenje, od kraljevine kapitalizma do republike socijalizma, kojoj su znani i neznani samoupravljači tokom minulih decenija po potrebi dodavali i oduzimali atribute – narodna republika, federativna narodna republika, socijalistička federativna republika, savezna republika.
| Pokrajinski ombudsman: Treba menjati zakon
– Jugosloveni po sadašnjoj zakonskoj regulativi ne ispunjavaju sve tamo navedene uslove da budu tretirani kao nacionalna manjina. Jugosloveni nemaju svoj jedinstveni jezik, drugačiji od ostalih, i Jugosloven može biti i Crnogorac, i Hrvat, i Mađar, i Albanac, i Srbin… Zbog toga smo u godišnjem izveštaju istakli da bi bilo dobro da odgovarajući državni organi razmotre mogućnost izmene Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, kako bi se ovo pitanje preciziralo, jer svi mi u Kancelariji pokrajinskog ombudsmana smatramo da je potrebno što pre doneti novi zakon, kako zbog postojećih kontradiktornosti, tako i zbog izbegavanja nekih sličnih nedoumica u budućnosti – rekao je za naš list zamenik pokrajinskog ombudsmana zadužen za nacionalne manjine Zoltan Gobor. |
Međutim, ma koliko su se nekadašnji najbolji Titovi pioniri trudili da zatru trag zemlji koja ih je iznedrila, ipak nisu mogli poništiti i čitav jedan narod, ili možda, u novonastalim uslovima, pre nekakvu supkulturu koja se ne miri s činjeničnim stanjem da države u kojoj su rođeni više nema. Jer, oni su i dalje među nama, štaviše, prema poslednjem popisu stanovništva iz 2002. godine, u Vojvodini čine 2,45 odsto ukupne populacije.
Logično, bilo je samo pitanje vremena kada će i oni, kao toliki drugi pre njih, organizovati svoju kolektivnu svest i zatražiti zaštitu ljudskih i manjinskih prava, smatrajući ih pogaženim u novonastaloj državi koju neki od njih baš i ne prepoznaju kao istinski svoju. Smatrajući da ih je Pokrajinski sekretarijat za propise, upravu i nacionalne manjine oštetio svojom odlukom da im uskrati pravo da i zvanično budu okarakterisani kao legitimna nacionalna manjina i steknu pravo na formiranje svog manjinskog saveta, izvesna grupa jugoslovenskih građana se obratila pokrajinskom ombudsmanu.
Nakon konsultacije s Banovinom, i ova institucija je potvrdila ranije donetu odluku da Jugosloveni ipak ne ispunjavaju sve uslove predviđene Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. Naime, po slovu Zakona, nacionalna manjina može biti "svaka po brojnosti dovoljno reprezentativna grupa državljana Srbije, koja je u dugotrajnoj i čvrstoj vezi s državom u kojoj živi, a pri tom poseduje obeležja kao što su jezik, kultura, nacionalna ili etnička pripadnost, poreklo ili veroispovest, po kojima se razlikuje od većinskog stanovništva". Većinu ovih odlika Jugosloveni bi, manje-više, mogli da ispune, ali je zapelo kod jezika i pisma, jer svojim smatraju nekada zvanični jezik SFRJ – srpskohrvatski. Prema Evropskoj povelji o regionalnim i manjinskim jezicima, koja se, sporadično, primenjuje i kod nas, regionalni ili manjinski jezik mora biti "različit od zvaničnog jezika države, što ne uključuje dijalekte zvaničnog jezika, ili jezike radnika migranata". Tako je nekada zvanični jezik bivše nam države danas postao tek jedan od dijalekata srpskog jezika, nedovoljno drugačiji od osnove, te je zaključeno da oni koji se smatraju Jugoslovenima ne ispunjavaju jedno od najosnovnijih obeležja manjinske nacionalne zajednice.
Doduše, ako se pokrajinske vlasti budu vodile istim aršinima, biće zanimljivo videti kako će postupiti kada na dnevni red dođe sličan zahtev crnogorske zajednice u Vojvodini, koja po popisu čini 1,75 odsto stanovništva, jer, iako je crnogorski proglašen za zvanični jezik samostalne Crne Gore, velika većina ovdašnjih filologa ga i dalje ne smatra ni za šta više od još jednog dijalekta srpskog jezika…
– Tražili smo i tražićemo da budemo konstitutivni narod Srbije. Jugosloveni su ukršteni ljudskim kulturama svih nacionalnosti koje su živele u SFRJ. I da deca mešovitih brakova ne bi privilegovala nekog od roditelja, odlučila su se da budu Jugosloveni, što je njihovo ljudsko pravo. A oni imaju i svoj, srpskohrvatski jezik, koji je svugde priznat. Dakle, imamo i svoj jezik i običaje i kulturu, koju nosimo od svojih predaka, i sve što nacionalni saveti pokušavaju da očuvaju za svoje zajednice – istakao je za "Dnevnik" Subotičanin Blaško Gabrić, predsednik grupe građana "Četvrta mini-Jugoslavija – Jugolend", koji je 2. maja 2002. godine i svoje zemljište u okolini Subotice opasao graničnim kamenjem i proglasio ga teritorijalnom naslednicom SFRJ.
Naglašavajući da on i ostali Jugosloveni, kojih, po njegovim rečima, samo u Subotici ima bezmalo 9.000, ne žele da žive nigde drugde do u Srbiji, koju vidi kao nosioca bivše Jugoslavije, Gabrić smatra da niko nema pravo da kaže da Srbin koji je oženio Srpkinju, i ima sina koga smatra Srbinom, uživa veća prava od ljudi iz mešovitih brakova koji sebe doživljavaju kao Jugoslovene.
– Nije sveti Antun delio imena i nekima dao pravo da se zovu kako hoće, a nekima kako on naredi, već su se građani odlučili i odabrali da se zovu Srbi, Hrvati, Mađari… I neka mi neko sada dokaže da je bilo koju naciju krstio lično sveti Ilija, jer, u protivnom, isti ti nemaju pravo ni nama da uskraćuju želju da se zovemo Jugosloveni. Mi smo hibridni produkt raznih nacija, a hibridi daju najbolji prinos, i u nama, kao deci mešovitih brakova, očuvani su najbolji geni s prostora od Vardara do Triglava. Pri tom, nismo ukrštani veštački nego prirodno, jer su se naši roditelji zavoleli bez obzira na naciju kojoj su pripadali i ne mogu sada da se zovu ni Englezi, ni Mađari, ni Turci, već samo Jugosloveni – poručuje Gabrić.
0 Comments