Kad bi mogla da živi mimo sveta – u čemu ima nešto iskustva – Srbija ne bi morala da podseća stalne i nestalne članice SB na sadržaj udžbenika istorije. Iz tih udžbenika bi, uzgred, mogla saznati da i nepromenjive granice imaju rok trajanja.

Piše: Mihal Ramač/Danas

Vojvodina je u sastav Srbije ušla novembra 1918. odlukom nekoliko stotina njenih građana. Skup je nazvan skupštinom. Velikom i narodnom, kako to već biva u prelomnim vremenima. Istorija pamti i manje skupove na kojima su donošene dalekosežne odluke. Granice Srbije u čijim okvirima se nalazi Vojvodina od dvadesetih godina prošlog veka priznaju i susedne i ostale države. Građani Vojvodine smatraju Srbiju svojom državom, kao što su desetlećima smatrali svojom bivšu Jugoslaviju. Prema tome, nema razloga za raspravu o tome gde je Vojvodina. Gde je bila i ko je u njoj činio većinu 1389. ili 1912 – tema je za istoričare.

Bio neko ambasador Nemačke ili ministar u Vladi Srbije, u ozbiljnom razgovoru morao bi da polazi od činjenica. Pošto je tehnička vlada grupno preslušala šta je nemački ambasador u sredu uveče rekao pred grupom građana Beograda, nema razloga da se nagađa šta je mislio. Ako se pred malom grupom govori pogodbenim načinom, rečeno valja uzeti kao lično razmišljanje ličnosti koja zna da svaka javno izgovorena reč obavezuje. Gospodin Cobel sigurno nije jedini koji ne razume šta znači beogradska ponuda za Kosovo: više od autonomije, manje od nezavisnosti. Sigurno nije jedini koji smatra da predsednik i premijer Srbije imaju pametne savetnike. Sigurno nije jedini koji smatra da Srbija zaslužuje bolju političku elitu. Ovo poslednje eliti verovatno zvuči nediplomatski. Pobogu, ona je tako uljudna, tako vaspitana, tako nežna, tako blagorodna i plemenita, brižljiva, prefinjena i preosetljiva za nijanse. Ako su ambasadorove reči pogrešno shvaćene, izvinjenje je na mestu. Ako bi se proterivanjem bilo kog ambasadora rešili svi problemi u Novom Pazaru, Nišu ili Zemunu i ako bi se Kosovo vratilo u okrilje Srbije, život bi bio jednostavniji no što jeste.

Kad bi mogla da živi mimo sveta – u čemu ima nešto iskustva – Srbija ne bi morala da podseća stalne i nestalne članice Saveta bezbednosti na sadržaj udžbenika istorije. Iz tih udžbenika bi, uzgred, mogla saznati da i nepromenjive granice imaju rok trajanja. Evropa bez granica stvara se i širi kako iz praktičnih razloga, tako i zbog toga što se pamte besmislena krvoprolića zbog nekoliko sela ili nekog brda. Ili zbog toga čija molitva je bogougodnija. Kad bi svi sve vreme mahali svojim pravicama i tuđim krivicama, Tridesetogodišnji rat zvao bi se drugačije. Razbojničke bande tumarale bi i danas po zgarištima od Baltika do Jadrana.

Političari govore ono što narod voli da čuje. Narod voli one političare koji govore ono što on voli da čuje. Javnost u Srbiji vidi Evropu onako kako je slikaju političari i kako tu sliku prenose novinari. Na toj slici Evropa je najčešće bahata, nadmena, sebična, drska, nepravedna i, naravno, neobaveštena o onome što ovde zna svako dete. Iako na sve načine kudi tu Evropu, javnost je uverena da je Srbiji mesto u njoj i da je ne primaju samo iz pakosti. Uprkos takvom uverenju, mnogim građanima Srbije nije ispod časti da rade u Nemačkoj ili Francuskoj. Odskora i u Rumuniji, čiji ulazak u Evropsku uniju je ovde propraćen sa prilično podsmeha. Čak i da je Srbija po svim pokazateljima ispred Rumunije i Bugarske, mora da ima neki razlog zbog kojega im je progledano kroz prste. Prosečni birač ne mora da razbija glavu oko toga i ostalih svetskih pitanja. Politička elita i njeni pametni savetnici morali bi gledati šire i videti dalje. Ličnosti iz političkog vrha i njihovi savetnici ne znaju kako je satima stajati u redu i popunjavati hrpu papira zarad pečata koji obezbeđuje ulaz u mrsku i zaguljenu Evropu. U tom je njihova kvarnost: imaju ono što narod nema i huškaju ga protiv onih koji njima pružaju to što ne pružaju njihovom narodu. Na sva zvona obećavane vizne olakšice odnosile bi se na nekoliko hiljada građana Srbije. Na kraju izgleda ni od njih neće biti ništa. A građanin Bugarske ne mora da spada ni u jednu od povlašćenih grupa. Sedne u voz u Sofiji i putuje do Frankfurta kao i svi građani Evrope. To je njemu njegova elita dala.

I građanin Srbije dobiće u skladu sa svojim težnjama i opredeljenjima. Njegova elita, evo već dva-tri meseca, danonoćno se presabira i oduzima, preznojava se i prenapreže u želji da sastavi što bolju vladu koja će usrećiti i najnesrećnije. Kad bi vrli građanin znao kakve su to muke, koja glavobolja! Oni cede iz sebe i poslednji atom snage u žarkoj želji da mu obezbede sve zemaljske blagodeti. Da ih u tim naporima nije omeo diplomatski izgred, možda bi Srbija dobila Uskršnju vladu. Ovako će možda dobiti Prvomajsku ili Đurđevdansku. Ili Kukovoletnju. Dušmani će popucati od jeda, narod će osetiti blaženstvo kakvo mu i pripada.