Dragomir Janković, izvršni direktor Evropskog ekonomskog instituta: Na pragu EU jer reforme nisu takvog tipa i intenziteta da bi Srbiju mogle da pomere ka Evropi

Piše: S.Jovičić/Glas javnosti

Mnogo godina unazad Srbija je na prvom mestu po raznim zloupotrebama, najviše u finansijama, odnosno pranju para. Zloupotrebe u finansijama imaju više segmenata, a jedan od njih je kad u tome učestvuje i država. Ako se za olakšavajuću okolnost uzme da je u vreme sankcija Srbija imala nužnu potrebu da nabavlja sirovine i lekove tako što je iznosila pare, mnogi pojedinci iz državnog aparata iskoristili su tu priliku da ogromne svote novca skrenu na svoje račune. To je jedini primer u svetu da su ljudi iz vrha države učestvovali u sivim transferima novca. Najčešći slučaj je da to rade kriminalne grupe – kaže Dragomir Janković, izvršni direktor Evropskog ekonomskog instituta u Briselu, komentarišući aferu sa iznošenjem para iz Srbije na Kipar i reforme u Srbiji.

Da li će se EU baviti istraživanjem o iznetom novcu na Kipar?

– Organi EU nisu to radili, već je to istraživao Haški tribunal i dostavio podatke i našem Institutu. EU nije to radila jer u to vreme Kipar nije bio članica EU, pa se sivi tokovi nisu odvijali na njenoj teritoriji. Jedino što sada može EU je da ohrabri i tehnički podrži domaće nadležne organe da tu istragu dovedu do kraja.

Da li posle toliko godina može da se uđe u trag novcu?

– Verujem da može. Ako se čak u tome i ne uspe, ljudi koji su to radili mogu bar krivično da odgovaraju za pljačku države.

Propuštena prilika Kako komentarišete da je nekoliko tajkuna u Srbiji vlasnik na desetine firmi? – Čak i u zemljama EU postoje kompanije i ljudi koji su vlasnici velikog kapitala, ali se u tim državama zna njegovo poreklo, odnosno poreski organi imaju ličnu imovinsku kartu vlasnika. U Srbiji je problem porekla imovine trebalo rešiti Zakonom o ekstraprofitu. To je bila prilika da se podvuče crta i da se država obešteti. Ona je propuštena.

Da se vratimo ekonomiji, pre dve godine ste rekli da reforme u Srbiji nisu odmakle od priče, kako vam se danas čini, gde je Srbija?

– Srbija je na istom mestu kao i pre dve godine – na pragu EU. To samo za sebe govori dovoljno. Istina, određenih pomaka ima, ali nisu takvog tipa i intenziteta, da bi Srbiju mogle da pomere prema EU. Reforme bi trebalo da se odnose, a na tome insistira i EU, pre svega na institucije. Osnovni problem nije odsustvo privrednih, političkih, sudskih i drugih reformi, nego reformi institucija koje su nestručne, korumpirane ili političke instruisane. Takve institucije nisu u stanju da sprovedu reforme. Ipak, ne može se reći da se Srbija nije pomakla ako se poredi sa vremenom od pre 2000. godine. Ako se poredi sa onim čemu Srbija teži i gde treba da bude sa institucijama, odnosom prema građanima, nije ni blizu tih ciljeva. U zemlji postoje još ozbiljni ekonomski problemi i bez obzira na to što je bankarski sistem stabilizovan, kamate su na najvišem nivou. Tvrdim da je politički uticaj na institucije veći problem od korupcije. Korupcija može da se spreči represivnim merama, ali ako institucije rade pod političkim uticajem, što pokazuje primer državnih organa, koji ne poštuju presude Vrhovnog suda, to je najveći problem. Jedino u Srbiji neki državni funkcioner može da kaže da neće da poštuje odluku suda, zato što, kako tvrdi, tamo sede sudije iz ovog ili onog režima. Pitanje je zašto se nije potrudio da se sudije promene.

Institut finansira EU Ekonomski ekonomski institut u Briselu bavi se analizama i istraživanjem u mikro i makroekonomiji, finansijskim i bankarskim sistemom, legalnim i nelegalnim tokovima novca i kapitala u svetu. Institut daje prognoze i očekivanja ekonomskih kretanja zavisno od cene nafte i drugih parametara. Ovaj Institut je naučno telo EU i ona ga finansira da radi za njene potrebe. Države ne mogu pojedinačno da naručuju projekte i istraživanja, izuzetno to može da uradi Evropska komisija. Srbija je predmet istraživanja kao deo regiona.

Vraćamo se biračima, koji nisu proevropski orijentisani i glasaju za takve funkcionere.

– Verujem da se biračima može manipulisati i stranke to rade. Građanin se s tim suočava tek kad čeka u redu da reši svoj problem. Tada mu je jasno kakve su posledice njegovog izbora ljudi koji ga predstavljaju.

Da li je Nacionalni investicioni plan, preko koga će mnogi dobiti pare za ispunjenje svojih želja, jedan od načina manipulacije?

– Priče o NIP su ekonomske bajke u trenutku kada je javna potrošnja tako visoka i kada su prazni penzioni i zdravstveni fond. Ako u budžetu postoji višak para, treba pre svega stabilizovati ove fondove, zatim vratiti oduzetu imovinu i rešiti druge prioritete, a ne manipulisati narodom preko projekata NIP-a. To što je predvideo NIP može se realizovati na drugi način.

S kojom državom iz tranzicije se Srbija sada može meriti. Kako je moguće da su ispred i Rumunija i Albanija?

– Te države možda nisu bolje u ekonomskim reformama, ali su uspešnije u institucionalnim. Zato su postale članice i sada su im dostupni finansijski fondovi, koji će im omogućiti da unaprede ekonomski sistem i standarde u drugim oblastima.

Koliko Srbija gubi zbog nemogućnosti da koristi te fondove?

– EU određuje visinu pristupnih fondova u zavisnosti od dostignutog nivoa određene zemlje. Reč je o najmanje pola milijardi evra. Sada su od Srbije EU bliže Crna Gora, Makedonija, Albanija i Hrvatska.

Koji je tempo ekonomskog rasta potreban da bi se Srbija približila standardima EU?

– Mislim da je ovaj tempo od pet – šest odsto rasta bruto društvenog proizvoda dovoljan. Osnovni problem je visoka javna potrošnja i spoljnotrgovinski deficit. Mislim da su ekonomske reforme još i najviše odmakle, a i inflacija je jednocifrena, iako to skupo košta. Država bi morala da smanji javnu potrošnju, racionalizacijom državne uprave i podizanjem njene efikasnosti. Da bi se ublažio deficit u spoljnoj trgovini mora se stimulisati i izvoz. Srbija, međutim, nema takav izvoz da bi Narodna banka mogla u potpunosti da prepusti da devizni kurs formira ponuda i tražnja. Ipak, jednog dana se mora potpuno povući iz tog posla.

Da li je Srbija spremna da započne privatizaciju javnih preduzeća?

– Jedna od ogromnih zamerki EU Srbiji je što se kasni u tom poslu. Javna preduzeća su zaslužna za tako visoku javnu potrošnju i preporuke EU su hitna privatizacija. Mislim da se taj posao odlaže iz socijalnih razloga. Država je najpre trošila njihovu supstancu preko niskih cena, a sada ih subvencioniše. Na taj način problem se ne rešava, nego uvećava.

Da li će sledeća vlada, ipak prihvatiti te preporuke?

– Ono što je najgore u Srbiji u ovom trenutku je loša vlada. Ne znam odakle takav strah od novih izbora. Troškovi ne bi trebalo da budu izgovor za odlaganje izbora. Cena koju građani plaćaju zbog loše vlade koju blokiraju sami članovi unutar nje, su najveći trošak. Vlada koja nema kapacitet da sprovede reforme, reši saradnju s Haškim tribunalom, sprovede privatizaciju i reši ostale probleme je najskuplja i najštetnija vlada. Zato je rešenje u izborima, sve dok se ne izabere najbolja. Verujem da će građani nagraditi one kojima pitanje dogovora o vladi nije pitanje ličnog plena.

Da li se u ovakvim uslovima investitori mogu privući samo šminkanjem ekonomskog i političkog sistema?

– Ideja Božidara Đelića da se postavi poseban ministar za privlačenje stranih investitora je sjajna. Međutim, investitorima se mora garantovati, bez obzira na mnoge pogodnosti i uslovi ulaganja – poreski, carinski i drugi. Oni su se žalili EU na nedoslednosti u ekonomskoj politici u Srbiji.