Rat ili mir na Balkanu, to više nije dilema nego stvar opredeljenja. Kosovo je sve više krizni ambijent koji neodoljivo budi privremeno uspavanu metastazu nasilja. A tome kao da nema leka, kraja ni konca.

Piše: Ljubodrag Stojadinović/ Politika

Ono što se posle juna ′99. smatralo područjem hermetične i dobro kontrolisane krize, preti da izmakne kontroli. Pod uslovom, naravno, da se nad kosovskim kazanom može uspostaviti pouzdana straža. Ona (kontrola) je inače jako porozna iz dva temeljna razloga. Prvi bi mogao da bude obrazložen globalnom marginalizacijom Balkana. Sile koje odlučuju o svemu, imaju važnija posla na drugim meridijanima. I tamo im radovi ne idu kako su zamislili, nego su, naprotiv, baš upali u glib.

A drugi razlog zbog koga je izolacija žarišta jako sporna, nastao je iz upornih pokušaja da se tako opasna kriza reši pristrasnom arbitražom. I u tome nema nikakvih znakova popuštanja. Ide se tvrdo, sa mnogo nasilne arogancije. Bez bilo kakve ideje da se raspravlja o argumentima. To je ipak jedan bandoglavi diktat, koji će bezobzirno rušiti sve pred sobom. Njegovi tvorci, naravno, nikada neće priznati da su pogrešili. Na tom nivou se besprizorna upornost pretvara u nepogrešivu ludost.

Bliži se finale raspleta. Predviđeno je da to bude politička odluka, koja će u sebi sadržati neke nepojmljive presedane. Samo iz njih je moguća nezavisnost južne srpske pokrajine. To će, bar u političkom smislu, biti tragično okončanje jedne balkanske, posebno srpske drame.

Toliko o suštini agresivne diplomatije. Ona kao takva, ili nešto drugo, mogli bi ponovo da izazovu haos i rat na Balkanu. Tako se tumače poslednji signali koji inače dolaze sa svih strana. Ali bi povodi za nove pogrome i „prelivanje" ratne krize mogli da budu različiti. Hipotetički ratni epilog je još jedan argument koji se poteže u korist Ahtisarijevog plana. Navodno je taj papir jedini koji ovaj region spasava haotičnog raspleta.

To je taj tragikomični ispad, koji u sebi sadrži neskrivenu lozinku apsurda. U njemu se, sasvim otvoreno, posledice proglašavaju uzrocima. Na taj način, priznaje se da je Ahtisarijev plan nastao na osnovu sveopšteg straha od obnove albanskog nasilja.

Ako on (plan) ne bude prošao, taj će strah biti ostvaren u novoj ekspanziji gerilskog terorizma. To praktično znači da albansko nasilje simbolično nikada nije prestajalo, pa se u pritiscima na Srbiju ono koristi kao ključni argument i latentna pretnja novim ratom. To veliki svet preti nama ljutnjom kosovskih Albanaca. Ako bi se to dogodilo, izgleda da je poznat raspored strana i snaga, i „međunarodna zajednica" to ne krije.

Zamislimo da Rusija glasa protiv nove rezolucije Saveta bezbednosti. Takav potez Moskva će aktivirati samo ako razume da time štiti principe svoje unutrašnje politike. Pre toga, sve će učiniti da se odnosi sa Vašingtonom ne vrate u hladnoratovski mraz. Ali, dobro, tako radikalna hipoteza se na Zapadu razmatra kao povod za nasilje, a ne poštovanje svetih pravila na kojima je ustrojen moderni svet.

Ako rezolucije ne bude, nezavisnost Kosova moguća je unilateralnim priznanjima. Već se zna koje bi države to učinile odmah po okončanju (neuspešne) sednice Saveta bezbednosti. Takav rasplet bi bio silan vetar u raspirivanju žara, i crvena marama za albanske militante. Tako se smatra u katastrofičnim gatanjima pojedinih zapadnih analitičara. Pre svega Holbruka.

Za okolnosti u kojima bi uzde „ugašene" krize bile ispuštene iz ruku, unapred je optužena Moskva. Moguće je onda da OVK, koja nikada nije bila u ilegali, pokuša sa „konačnim rešenjem" srpskog pitanja. A to znači drastičniju reprizu onog 17. marta i definitivno etničko čišćenje Kosova.

Čiji je to strah i čija briga? Generalni sekretar NATO, gospodin Shefer, skoro da je siguran da većih nereda na Kosovu biti neće, bez obzira na ishod glasanja u UN. Jer, čak bi i vest o nezavisnosti mogla da izazove nasilnu pobedničku euforiju kosovskih Albanaca. Ali, zna li Shefer sve što je znao i Solana?

Jeste, nezavisno Kosovo je ono što su Albanci želeli, ali to nije sve što žele. Tu su još jug Srbije, zapad Makedonije, deo Crne Gore. Ako već dobijaju državu nasiljem, zašto je na isti način ne bi i proširili? Ako od toga postoji strah Zapada, koji se i ne krije, zašto tu vrstu panike ne bi rabili do kraja?

Ima li, dakle, srpska država odgovor na obe verzije. One mogu biti podjednako nasilne i opake, iz različitih razloga. Šta se ima činiti u pokušaju uništavanja srpskih enklava? Za odbranu države, jug Srbije je prioritet. April bi mogao da bude ključni mesec za testiranje tamošnje stabilnosti. Miris proleća, na žalost, nosi i aromu nasilja. Centar Balkana nije navikao da bude na margini. U najgorem raspletu, pred najmoćnijim sudijama, Kosovo bi moglo ponovo da baci u debelu senku Bliski istok. I vrati se na svoju, glavnu scenu.