Grafit "Hvala Legija" ispisan na putokazu za fruškogorski grob Ivana Stambolića i novu blagu presudu izrečenu za staro četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali deli samo jedan vikend.

Piše: Danas

Početak nedelje dopunjen je uznemirujućim pretnjama sudiji Nati Mesarović, predsedavajućoj sudskim većem koje sudi ubicama Zorana Đinđića.

Najmanji zajednički sadržalac te tri vesti je Milorad Ulemek Legija, prvooptuženi za ubistvo Zorana Đinđića, lice sa istim statusom kada je reč o otmici i monstruoznom ubistvu Ivana Stambolića avgusta 2000. i kada je reč o ubistvu četvorice funkcionera SPO oktobra 1999. Za potonja dva zločina Ulemek je, podsetimo, osuđen pravosnažno na 40 godina, odnosno u ponovljenom postupku na 15 godina robije. Nalogodavci i politički inspiratori i dalje su van domašaja i istrage i pravde.

Punih sedam godina nakon dva neuspešna atentata na tadašnjeg neprikosnovenog opozicionog lidera Vuka Draškovića (četiri smrti na Ibarskoj su kolateralna šteta) i četiri godine nakon ubistva Zorana Đinđića sumanuto je sumnjati u političku pozadinu. Još luđe deluje ponavljati da je Miloševićeva Srbija bila ogrezla u mirnodopskom i ratnom kriminalu čiji su konci držani i povlačeni sa samog njenog vrha. U čistkama pre i posle 5. oktobra stradali su mnogi s ove i s one strane vlasti; neki su postali odveć moćni, neki odveć alavi, a neki poput Draškovića i Đinđića, Ćuruvije i Pantića, bili su pretnja samom režimu i njegovom izvoru moći – organizovanom kriminalu.

Ponavljati i podsećati na traumatične dane deluje sumanuto i ludo, ali na ogromnu žalost onih koji su Srbiji 5. oktobra 2000. pribavili epitet demokratska, neophodno je: odviše su ojačali pipci te moćne mašinerije koja je zemlju više od decenije držala pokorenu i krvavu. I danas su, budimo otvoreni, toliko snažni da je potpuno izlišno pitanje da li su ikada i sečeni ili je i njih, sa blgoslovom sa vrha, zaobišla lustracija? Najviše mora da zabrine izostanak političkog reagovanja zbog grafita "Hvala Legija" i, sa izuzetkom LDP i DS, pretnji sudiji Mesarović.

I dok se presuda za Ibarsku još i može pravdati autonomnošću pravosuđa i sudijskom obavezom da primeni paragrafe najpovoljnije po optužene, nema alibija za prećutni prelazak preko skrnavljenja grobova Miloševićevih žrtava i zastrašivanja sudija koje sude njihovim krvnicima. Treba li, napokon, mnogobrojne srpske lidere i dalje opominjati da su atentati, nipodaštavanje ubijenih i širenje straha bile glavne poluge režima koji je Srbiju izopštio iz sveta?