Da li je to Milenković lično doživeo, nešto u tome radio, ili video, ili možda samo načuo od svojih surovih šefova – za ovu priču nema mnogo važnosti. Izvesno je da su se te stvari događale.

Piše: Lj. Stojadinović/ Politika

Ceca je bila zvezda novogodišnjeg slavlja na trgu. Ali je više neće biti na "Pinku". Pitanje je sad, kako će grand i slične parade proticati bez kultnog simbola tog šljaštećeg vašara srpske masovne kulture. I kako će biti rasparana simbioza političke i realne estrade, te podzemlja, onog istinskog i vrlo moćnog, koje je u ovoj državi ipak nezamislivo bez politike.

A sve je, jel`te, dodatno zamesio izvesni Dejan Milenković, sa nadimkom Bagzi, svojim svedočenjem pred većem specijalnog suda. ׳Ajde, recimo, neka bude i ovako: taj Bagzi priča šta mu tekne, tako spasava svoju kožu i kupuje ponešto što mu je ostalo od slobode. U njegovoj priči  je puno (očekivanih) senzacija i mrtvih duša, savršenih otmica, diverzija i smaknuća čikaškog tipa, pa planiranih, a neostvarenih zlodela.

Tu su i mnogi drugi slični podvizi. Izgleda da smo imali ludu sreću. Živeli smo u džungli, a naši životi i ono što zovemo slobodom, zavisili su od grupe posebno zaštićenih razbojnika.

Možda u priči Bagzija ima ponešto mitomanije i logoreje izazvane strahom da se ne napravi fatalna greška. Ona bi Milenkovića, u najgorem slučaju za njega, mogla da vrati među okrivljene. Ali, iz njegove se priče naslućuje atmosfera vremena o kome govori: mrtvi su zaista mrtvi, otmica je bilo, moglo bi se čak tvrditi da su planirana još neka "važna" smaknuća i spektakularna kidnapovanja.

Da li je to Milenković lično doživeo, nešto u tome radio, ili video, ili možda samo načuo od svojih surovih šefova – za ovu priču nema mnogo važnosti. Izvesno je da su se te stvari događale.

U Bagzijevom feljtonu ima mnogo zanimljivih ličnosti, i njihova je koloritnost skoro bezgranična. Ali, bez izuzetka svi potiču iz ovih sfera: političke, estradne i kriminalne. Tajne službe su nevidljivi, misteriozni okvir, koji u sebi, navodno, sažima sve ono što se događa. Ili čak podstiče, sprečava, artikuliše i sebi ostavlja ulogu vrhovnog arbitra.

Tako Bagzi nevoljno opisuje (ali ne objašnjava) mehanizme zločina. Oni su u ratnim i posleratnim vremenima postali stvar raspodele realne moći. Bilo je bitno pitanje raspodele "prava na ubijanje". Onaj ko je tu mogućnost dobio, ili zločinom preoteo, nije imao protivnika: ni policija, ni zakon, ni država nisu mu mogli ništa.

Iz tog užasa se moramo vratiti u stvarnost. Bagzi ipak govori ono što smo znali, ili naslućivali. Neki ljudi iz vlasti bili su opčinjeni poletnom srpskom mafijom. I pre nego što su došli na vlast, njih je fascinirala besprizornost, za njih su ratni kriminal i falsifikovano rodoljublje bili snažan romantični podstrek.

Mi još nemamo pravi odgovor, a možda će ga okončanje suđenja dati: kako je stvoren zemunski klan, i odakle tim periferijskim secikesama dozvola za ubijanje po ulicama i otmice gde im padne na pamet. Jer, nemojmo se lagati: oni su je imali. Da li je to uradila sama Služba, dajući "prostor za delovanje" i iskaznice ubicama iz patriotskih razloga? Ili su se oni sami nametnuli kao činilac ravnoteže, perući svoje biografije u skladu s (prividno) drastičnim promenama: Služili su Miloševića, zašto ne bi mogli i DOS? Kako su služili bivšeg, služili su i nove, za iste privilegije i isto pravo: na ubijanje.

Takva vrsta obrta bila je lako moguća za srpsko šaroliko i elastično podzemlje spremno na sve, ali šta je sa novom vlašću? Neki iz nje su za svoje nove položaje više slavili Legiju nego milion zaludnih ljudi koji su onog 5. oktobra gutali Vlajkov suzavac. Ulemek je postao junak dana, pretorijanac svake vlasti, prijatelj političkih lidera i prorok njihove sudbine. I sad Bagzi pokušava da sastavi mozaik, rebus, šta li je, o tome ko je sve od "dosovaca" imao neki dogovor sa nekontrolisanom "paravojskom paravojske" iz Kule, Surčina i Zemuna.

Uz neka imena koja je Milenković lako potrošio, tu su obavezno ikone Službi. Navodno je neko planirao smaknuće Jovice Stanišića, jer je taj čovek podržavao izvesnog Maku. A od njega su se Zemunci bojali kao od zvečarke. Nisu ubili Jovicu, jer je bar po pameti bio prilično jači od njih, pa je lako mogao da sazna šta mu bivši štićenici spremaju.

Dok je politički vrh zazirao od njih, oni su bili zblanuti pred vojnom službom bezbednosti. Želeli su da od Aca Tomića saznaju ono što ni sam Aco nije znao: mogu li da se pobune protiv režima? Od njega su mogli da dobiju samo najgore savete, jer bolje od toga on nije umeo da ponudi.

Važnije od Bagzijeve priče je stanje stvari. Dakle, jesu li u ovom času mehanizmi zločina o kakvima je reč, konačno demontirani u Srbiji? Preteško pitanje, pre nego što se skine koprena sa ubistva Slavka Ćuruvije. Još je Dušan Mihajlović tvrdio da zna ko je ubio Slavka, no nije smeo da kaže. U maglama Povlena taj čovek zna još manje, ili je već zaboravio o čemu je reč. I sad će u aprilu punih osam godina od tog teškog zločina, i ponovo se zaćutalo.

Poruka iz toga bi mogla da bude kako se zločin u Srbiji i te kako isplati. Ovde se rado i lako ubija i da bi se pokazala moć. Moć se sastoji i u brižljivom sakrivanju imena i lica ubice. Bagzi i dalje govori ne bi li nekako spasao svoju dušu i slobodu. Estrada u Srbiji živi, njene najveće zvezde ne mogu se odvojiti od posebno sladunjave verzije političkog populizma. Onaj Mitrović iz "Pinka" tek je sad razumeo šta mu se sve spremalo i čega se srećno ratosiljao. Pa tako na njegovoj TV više nećemo čuti "Lepi grome moj…"