Nataša Kandić, izvršna direktorica Fonda za humanitarno pravo, povodom javnog poziva specijalnog tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića da Fond dostavi Tužilaštvu dokaze o zločinima.

Piše: Bojan Tončić/Danas

Kako se niko u Srbiji nije zapitao zbog čega nema zarobljenika i kakve su to Vojska i policija kad nema zarobljenih? Ključna zapovest u operacijama Vojske i policije na Kosovu bila je: "Nema zarobljenika!" – kaže za Danas Nataša Kandić, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo.

Povodom poziva specijalnog tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića u intervjuu objavljenom u Danasu 20. januara da dostavi dokaze o zločinima, Nataša Kandić je našem listu ustupila fotografije egzekucije pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova, ranjenih u okolini Prizrena; njih su ubili pripadnici 37. odreda Posebnih jedinica policije čiji je komandant optužen i za svirepo ubistvo 48 civila na Raštanskom putu i u piceriji Kalabrija marta 1999. godine.

Na fotografijama su pre i tokom egzekucije snimljeni Ismail Gaši iz Velike Kruše i Kurtiš Hasani iz Randobrave, sela koje je u neposrednoj blizini mesta likvidacije. Prepoznati su kada je prištinska televizija Koha vižn objavila fotografije, a svedok zločina – njegov identitet Fond za humanitarno pravo ne otkriva – rekao je da je pre ubistva čuo rečenicu: "Vodimo ih na sunčanje".

Fond je fotografije dostavio Tužilaštvu za ratne zločine Srbije. Ubistva s fotografija našla su se i u haškoj optužnici protiv Milana Milutinovića i petorice oficira Vojske Jugoslavije i srbijanske policije, a uskoro će o njima govoriti dva haška svedoka.

Reč "sunčanje" u vokabularu 37. odreda znači egzekuciju, objašnjava u intervjuu Danasu Nataša Kandić, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo.

Ona kaže i da je u razgovoru sa svedocima saznala i za druge reči koje čine kod 37. odreda: "šibica" – naredba za spaljivanje sela i "gumica" – za proterivanje svih ljudi iz nekog mesta.

– Izuzimajući Suvu Reku, u svim ostalim slučajevima koplja se slome na neposrednim izvršiocima. Kada je reč o ubistvu braće Bitići potpuno je jasno da je naredba da se oni ubiju došla iz Beograda. U Petrovom Selu, gde su ubijeni, sedište je Posebnih jedinica policije, komandant je Obrad Stevanović. Pripadnici Posebnih jedinica policije pominju se i u optužnici za zločin u Suvoj Reci, bivši komandant 37. odreda je Radoslav Mitrović. Postavlja se pitanje kako među optuženima nema Obrada Stevanovića, načelnika Štaba MUP Srbije za Kosovo, nema Sretena Lukića (bez obzira na to što je u Hagu) – kaže Nataša Kandić.

Ne mogu slučajno da se dogode zločini kakvi su oni u Suvoj Reci, selu Meje, ubistvo i spaljivanje 68 civila u Vučitrnu, ubistvo i spaljivanje više od sto muškaraca u Velikoj Kruši. To nisu bile borbe, pa se neka zgrada slučajno zapali – to je bilo plansko ubijanje, kao i pokušaj da se unište tragovi – kaže u intervjuu za Danas Nataša Kandić, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo, povodom poziva specijalnog tužioca za ratne zločine da dostavi dokaze o zločinima ukoliko ih poseduje.

Tu dolazimo do zločinačkog kodeksa; mnogi zločinci i dalje su u aktivnoj službi?

– Naravno, toliko je puta pomenuto ime Gorana Radosavljevića – Gurija koji je bio komandant Žandarmerije kada su ubijena braća Bitići? Toliko je puta prozvan kao neko ko je dobio naredbu od načelnika Javne bezbednosti da se zločin počini! Nikada nije bilo ozbiljne istrage o tim navodima. Neki ljudi su potpuno zaštićeni i zato je strategija optuživanja neposrednih izvršilaca loša. Njih, naravno, treba kažnjavati, ali ne treba štititi one iz komandnog lanca, bez čijih naređenja ne bi bilo zločina.

U javnosti se stekao utisak da Tužilaštvo Srbije za ratne zločine i Fond za humanitarno pravo dobro sarađuju, o tome govore posmatrači suđenja i izveštači. Ali, Fond je objavio oštru kritiku rada Tužilaštva?

– Fond pomaže Tužilaštvu svojom dokumentacijom o žrtvama i počiniocima onda kada vidimo da je problem da se dođe do porodica žrtava i svedoka zato što smo mi u boljoj poziciji. Jer, posle rata ne može se očekivati da žrtve imaju poverenje u institucije države koju smatraju odgovornom za njihove patnje i nepravde koje su im počinjene. Mi smo svuda dobro primljeni, za nas nema granica. S druge strane, postoji nešto što je suština nevladine organizacije, da mora, tamo gde pomaže, imati kritički odnos. Mi takav odnos prema Tužilaštvu za ratne zločine imamo kad god mislimo da su spori i da pokušavaju da minimiziraju neke zločine.

 To "minimiziranje zločina " je teška optužba za državnu instituciju koja, složićete se, radi na razotkrivanju zločinaca, odnosno počinilaca?

– Naravno da radi. Tužlaštvo je formirala država da radi na razotkrivanju, pa mora da se bavi prikupljanjem dokaza i identifikacijom počinilaca, mora da podiže optužnice. Svuda su, na prostoru bivše Jugoslavije, suđenja počela pod pritiskom međunarodne zajednice. Svuda se sudi. Suđenja u Srbiji su bolja, profesionalnija. Naš odnos prema Tužilaštvu je konstruktivan, ali ne možemo da ćutimo u slučajevima kada mislimo da Tužilaštvo postupa kao deo izvršne vlasti.

 Kada se to dogodilo, navedite, molim Vas, neki slučaj?

– Kad razgovaram sa tužiteljicom Karlom del Ponte, ljudima iz međunarodnih organizacija, kažem da se sudije trude da primene zakon, u čemu imaju pomoć Fonda kako bi se na suđenjima čuo glas žrtava. Ali, kažem i da Tužilaštvo pokazuje strašnu političku obazrivost. Evo primera: suđenje za zločin na Ovčari bilo je besprekorno; čak se videlo da to Veće i predsedavajući koriste validne dokaze iz Haga. Pratili smo i videli kako dolazi do toga, da do zločina ne dolazi odjednom, nego da postoje neke radnje pre ubijanja. Raspravljalo se o okolnostima, kontekstu događaja, tako da se vidi uloga oficira koji su tada bili na vrlo visokom položaju. A suđeno je nekim izvršiocima, pripadnicima Leve supoderice, jedinice Srpske radikalne stranke. Vidi se da je Tužilaštvo išlo logikom: optužićemo teritorijalce, oni ionako nisu važni, to je paravojna formacija, ali su oficiri izuzeti, zaštićeni.

Sada se vidi da, ipak, dolazi do nekog sazrevanja; poslednja vest iz Tužilaštva je da je, kada je Vrhovni sud poništio presudu za Ovčaru, saopštilo da nije stavilo tačku na taj predmet. To znači da će biti još optužnica.

 U slučaju Podujevo, suđenju za ubistvo albanskih civila u vreme NATO intervencije, imamo samo jednog osuđenog, pripadnika državne formacije Škorpioni Sašu Cvjetana, iako je na suđenju rečeno da je više policajaca pucalo.

– Kada je o Škorpionima reč, na suđenju za Podujevo saznalo se da su bili i u Srebrenici, došli smo do kasete (ubistvo Bošnjaka u okolini Trnova) i optuženi su svi koji su učestvovali u zločinu, izuzev onog ko je sve snimao i vrlo aktivno učestvovao podržavajući one koji pucaju. Ono što čudi je to kako se kvalifikuje ta jedinica, najpre kao obezbeđenje Naftne industrije Krajine koja je stvorena na teritoriji Hrvatske. Zatim se ta jedinica pojavljuje kao deo Vukovarskog korpusa, potom Vojske Republike Srpske Krajine, da bi se u Bosni našli kao jedinica Vojske Republike Krajine, pod kontrolom Vojske Republike Srpske.

 To je, zapravo, sprega organizovanog kriminala i ratnih zločina?

– Da, a to je jako važno za utvrđivanje lične odgovornosti. Nama su Škorpioni predstavljeni kao kriminalna grupa ludaka sa kojima država nema ništa. Strašno se protivim takvom prikazivanju tih jedinica. Kada se pita bilo koji pripadnik tih jedinica, kazaće da je bio pripadnik formacije koju je formirala država koja im je davala zadatke, oružje, novac, uniforme. Bili su pod stalnom kontrolom najviših funkcionera MUP Srbije. Neprihvatljivo je reći da su to paravojne formacije. Zašto ih tužilac kvalifikuje kao paravojne – zato što Tužilaštvo misli da treba da štiti institucije koje je Milošević koristio u činjenju zločina.

Na osnovu ovoga što ste sada rekli, Vi pripisujete Tužilaštvu ulogu pravobranilaštva, da preuzima ulogu čuvara državne kase. Ovo pitanje je u vezi sa tužbom Bosne i Hercegovine protiv Srbije za genocid?

– Upravo tako, u slučaju Škorpiona mislim da su oni kvalifikovani kao paravojna formacija, iako je Haško tužilaštvo dostavilo ovdašnjem dokumenta iz kojih se vidi da su Škorpioni jedinica MUP Srbije. Tužilaštvo je dobilo i dokumentaciju iz koje se vidi da su brojni pripadnici MUP Srbije bili ranjeni na trnovskom ratištu i da su lečeni u Foči i na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. To su, piše u tim dokumentima, Škorpioni, Plava brigada, Srpska dobrvoljačka garda, koje je stvarala Državna bezbednost Srbije. Služile su za vršenje ratnih zločina, ponekad za prikupljanje para, recimo od prodaje nafte. Služili su se udarnim polugama Miloševićevog sistema kakva je Državna bezbednost.

 S druge strane, da parafraziramo tužioca za ratne zločine Vukčevića, on insistira na tome da Tužilaštvo ne može da radi na osnovu "globalnih istina", već jedino utvrđujući individualnu odgovornost, za svakog izvršioca, svaki zločin?

– Naravno da su krivična suđenja – suđenja pojedincima. Zločini, međutim, pokazuju u kojim su odnosima oni koji ih čine prema institucijama. Nije tačno kad naši političari kažu, kao nakon objavljivanja kasete iz Trnova, da je to "samo grupa kriminalaca". Oni jesu i to, ali ih je neko okupio, opremio, dao kamione, tenkove, poslao ih na određeno mesto. Moramo da prekinemo to da skrivamo, da pokažemo da je sve takve grupe formirala Miloševićeva vlast. I da je to bila kriminalna država koja je koristila kriminalce da bi ostvarila svoj cilj. A cilj je bio stvaranje etničkih teritorija putem zločina. Ne treba da sudimo institucijama, ali moramo da dopustimo da se iznesu te činjenice. Niko od zločinaca ne bi izvršio zločin da mu nije rečeno "to je tvoj zadatak, odbrana naroda, na taj način se brani Srbija".

Tužilaštvo smatra da će sada imati veće kapacitete, jer će moći da formira svoj istražiteljski tim?

– To je dobro. Postoji služba u sastavu MUP i mislim da je pomagala Tužilaštvu, pogotovu u slučaju Ovčara. Kada je reč o slučajevima kakav je Suva Reka, vrlo je teško očekivati od policije da preda podatke koji su vezani za odgovornost policajaca. Tamo ima profesionalaca, ali oni nisu, kao ni u Vojsci, ohrabreni da iznose podatke i prijavljuju ovakva krivična dela, nego su primorani da ćute. Onda se kaže da nije vreme za lustraciju tih institucija, što je loše, jer u institucijama i dalje glavnu reč imaju oni kojima je glavni cilj da štite podatke o svojoj odgovornosti. U policiji najveću moć imaju oni koji su najmoćniji bili i u vreme Miloševića.

 To znači da Tužilaštvo nije imalo sve elemente da sačini valjanu optužnicu?

– Ne mogu to da prihvatim, to znači da nemamo dobro informisane tužioce. Tek sada oni otkrivaju zločine, po njihovim licima vidim da ne mogu da veruju da su se takve stvari dogodile i da su ljudi mogli da ćute i da okreću glavu. Ali, ne mogu da ih pravdam, moraju da što više saznaju; postoji građa kakvi su transkripti suđenja Miloševiću u Hagu, mi smo sve to pripremili, to je hiljade strana, važnih podataka, činjenica, dokaza. To treba čitati i valjano se pripremati za obavljanje tužilačkog posla. Ne bih rekla da Tužilaštvo nema načina da dođe do dokaza – i sada su glavni dokazi za Zvornik stigli iz Haškog tribunala. Regionalna saradnja i naša pomoć tužilaštvima važna je zbog obezbeđivanja svedoka. Jer, jedno je dokumentacija, a drugo njihovo učešće u procesu. Oni imaju strah od dolaska u Srbiju, ali sada znaju da smo mi u Sudu, da imaju našu podršku.

Imali smo svedoke u slučajevima Podujevo, Ovčara i Sjeverin? – Mi smo ih doveli, ubedili koliko je važno da svedoče i oni su i kasnije pratili suđenja. Zasluga sudija je da su uspeli da uvere porodice žrtava da hoće – pravdu. Zato, sada kad imamo obaranje presude za Ovčaru, imamo reakciju porodica koje kažu da je to suđenje bilo profesionalno i da su očekivali da će Tužilaštvo podići nove optužnice, a nikako da neki viši sud poništi prvostepenu odluku. Nema većeg priznanja, nego kad sudijama tako nešto kažu žrtve. Da niko ne vređa dostojanstvo žrtava i da poštuje pravo optuženih. Komandna odgovornost Ko bi još trebalo da bude optužen u "živim" predmetima? – U suđenju za zločin u Sjeverinu bilo je jasno da postoje oficiri koji su bili raspoređeni u VRS, a potom ponovo bili u VJ. Oni bi morali da budu optuženi po komandnoj odgovornosti. Jer, u najmanju ruku, znali su za otmicu i ubistvo, a ništa nisu preduzeli.