Vlada Srbije, dve nedelje uoči izbora, "preporučila" je ženskom rukometnom klubu Kikinda da ne igra mečeve sa kosovskim klubom Vlaznimijem u Kupu Evropske rukometne federacije (EHF).

Piše: Danas

Ministarstvo za prosvetu i sport (pošto posebnog ministarstva za sport nema) uputilo je pismo sa "preporukom", ali ne i sa pojašnjenjem šta i kako dalje. Rukovodstvo nije želelo da se suprotstavlja Vladi bez obzira na posledice. Ili, možda, s obzirom na političke i druge posledice koje bi snosilo u suprotnom.

Rukometni savez Kosova punopravni je član EHF, što znači da kosovski rukometni klubovi imaju pravo da igraju u njegovim takmičenjima. Na osnovu toga i važećih pravila, Kikindu verovatno čeka kazna – vremenska (do dve godine zabrane igranja u evropskim klubovima) i novčana (do 15. 000 evra). To bi moglo da dovede do gašenja kluba. Ali, to interesuje tek nekoliko stotina devojčica koje se bave ovim sportom, dve-tri hiljade njihovih navijača i – nikog više.

Javnost nije obaveštena na osnovu čega je Ministarstvo donelo (obavezujuću) preporuku, odnosno da li je dobro odmerilo mogući dobitak i gubitak. Logično je pretpostaviti da u njemu ima obaveštenih stručnjaka, koji znaju da državnost nije jedini uslov za članstvo u nekim evropskim i međunarodnim sportskim federacijama. Rukometni savez Kosova možda je primljen u EHF i iz političkih razloga, ali to ne znači da je time priznata nezavisnost Kosova, a još manje – da će taj prijem uticati na one koji budu odlučivali o budućem i konačnom statusu pokrajine.

Pre petnaestak godina malo je bilo onih koji su pomišljali da će bilo koja reprezentacija države Srbije jednom igrati sa reprezentacijom države Slovenije, Bosne i Hercegovine ili Crne Gore. To vreme je došlo. Ako su susreti između ekipa iz novih država nekad i bili visokorizični, danas nisu nimalo opasniji od srpsko-srpskih večitih i ostalih derbija. Ovim se nikako ne prejudicira budući status Kosova, već se samo podseća da nije dobro kada se politika nameće i tamo gde je bolje bez nje. Uostalom, svojevremenoj spektakularnoj Niksonovoj poseti Pekingu prethodila je tzv. ping-pong diplomatija – mečevi stonotenisera uprkos nepostojanju diplomatskih odnosa.

Preporučujuću klubu iz Kikinde da umesto sportskog nadmetanja izabere kaznu, Vlada Srbije nije baš ništa učinila za unapređenje i razvoj sporta. Ništa nije dobila ni u političkom smislu. Pred delom domaće javnosti možda je pokazala principijelnost. Neko drugi može to protumačiti i kao štetnu tvrdoglavost. Zbog neigranja sa Vlaznimijem, devojke iz Kikinde neće igrati ni sa kim iz Evrope. A kosovski klub će iz istog razloga dobiti malo više publiciteta.