Iako smo u naslednom smislu 99,5 odsto istovetni, i hiljadama godina živeli jedni pored drugih, nismo se ukrštali.

Nema uverljivih dokaza da su se naši prapreci i neandertalci ukrštali, iako su u naslednom smislu, čak, 99,5 odsto istovetni i hiljadama godina su živeli jedni pokraj drugih!

Naprotiv, posle delimičnog čitanja „naslednog otiska" jedne od najstarijih vrsta ljudskih bića (hominidi) ispostavilo se da se nisu mešali, kao što se dugo pretpostavljalo. Od svojih najsrodnijih (evolucionih) preteča današnji čovek se razdvojio pre, otprilike, 400 hiljada godina, a i jedni i drugi su se od zajedničkog odvojili 700 hiljada godina ranije.

Dve naučničke družine – jedna iz SAD, druga iz Nemačke – obelodanile su to, upravo, posle razvrstavanja delića baznih parova ili nukleotida (četiri slova – A, T, G i C – kojima je ispisana zbirka gena-genom) od tri milijarde i 300 miliona gena neandertalca, izvađenih iz 38.000 godina stare butne kosti, pronađene u pećini Vindija u Hrvatskoj pre 26 leta. Prvi su pročitali 65.000 „naslednih slova", drugi milion.

Imali veći mozak

I na osnovu toga su zaključili da se dve vrste hominida nisu ukrštale, mada se takav ishod sasvim ne isključuje. Uostalom, nekoliko dana ranije grupa antropologa je ustanovila da je najmanje jedan gen preskočio genetski jaz koji iz razdvaja, i to za mikrocefalin, a veruje se da on usmerava razviće mozga.

Neandertalci (Homo neanderthalensis) su imali veći mozak, ali su ih prvi ljudi (Homo sapiens), od kojih mi potičemo, u evolucionom nadigravanju nadmudrili, možda i do poslednjeg istrebili.

U raširenim opisima hominidi nazvani prema prvom nalazištu u dolini Neander (Nemačka), pre veka i po, više su ličili na životinje nego na čovekove daleke rođake. Vadeći krečni kamen u jednom kamenolomu, kopači su naišli na mnoštvo kostiju, za koje su pomislili da su preostale od izumrlih medveda. Do danas su pronađeni ostaci 400 neandertalaca, od južne Engleske do Bliskog istoka.

Proučavanje anatomskih odlika potvrdilo je da su se odlikovali izbačenom gornjom vilicom i zubima, da su zbog nešto većeg mozga imali ispupčenje na potiljku, da su bili veoma mišićavi i krupnih kostiju i, verovatno, dobro prilagođeni ledenom dobu. Služili su se kamenim alatkama, izrađivali ukrase, sahranjivali mrtve, zbrinjavali bolesne, verovatno pevušili, verovatno umeli i da govore.

Najnovija saznanja, objavljena uporedo u dva vodeća svetska časopisa – „Nauka" (Science) i „Priroda" (Nature) – pokazuju da su se od razumnog čoveka (Homo sapiens) razlikovali jedva u tri miliona baznih parova, a to je oko pola posto!

Nasledna zbirka (genom) šimpanze, najbližeg preživelog srodnika, ne poklapa se s našom u 30 do 50 miliona nukleotida.

Besmrtni podaci

Najveće iskušenje za proučavaoce je izdvajanje uzoraka kostiju koji se nakon tolikog vremena nisu rastočili pod uticajem hemijskih procesa, a nisu zagađeni mikroorganizmima, ni višekratnim premetanjem kroz ruke svakojakih ispitivača. Sreća im se osmehnula, jer su delovi bedrenjače na koje je, nekoliko godina tragajući po Evropi, naišao u Zagrebu Svante Pabo, iz Instituta za evolucionu antropologiju „Maks Plank", bili maltene netaknuti. Neko ih je, jednostavno, zaključao u veliku kutiju. Postojala je, dakle, mala verovatnoća da su se zalepili ostaci ljudske DNK, što se ispostavilo tačnim.

Dotični paleogenetičar je 1997. započeo temeljno izučavanje sa idejom-vodiljom da su neandertalci u srodstvu s nama, ali nikako naši prethodnici. Zasnivajući svoje istraživanje na mitohondrijskoj DNK, naslednoj tvari izvan ćelijskog jedra, pretpostavio je da su se dve vrste hominida razišle pre pola miliona godina. (Mitohondrije su organele koje ćeliju opskrbljuju energijom.) Iako mitohondrijske DNK duže potraju, DNK iz jedra čuva kudikamo više naslednih činjenica, gotovo sve gene jednog bića.

Lakonski kazano: svi biološki podaci su postali besmrtni.

U Nacionalnoj laboratoriji „Lorens Berkli" (SAD) osmislili su tzv. metagenomski postupak koji se, u najkraćem, sastoji od kloniranja (umnožavanja) DNK u mikrobima, što je znatno ubrzalo čitanje. I tako su saznali da su neandertalci i preteče današnjih ljudi imali zajedničkog pretka pre 700.000 godina, a da su se zauvek zaputili dvema evolucionim stazama pre 400.000 godina.

Prvi su netragom nestali pre 30.000-40.000 godina, naučnicima preostaje da odgonetnu zašto i kako. Poslednji put su nastanjivali pojedine krajeve Iberijskog poluostrva, a veruje se da su ih razumni ljudi potpuno potisnuli.

Naučnici su, naravno, zavirili tek u delić „naslednog otiska" neandertalaca, za čije će potanko iščitavanje utrošiti još dve godine. I kakve to veze sada ima s nama? Kada se bude do tančina znalo biološko ustrojstvo tih pradavnih srodnika, otvoriće se širom vrata da se izuče sve promene koje su zadesile današnju ljudsku vrstu. Istraživači će zaviriti u svojevrsni „biološki vremeplov", šest miliona godina u prošlost, i kao na dlanu videti koje smo gene, od koga i kada nasledili.

Stanko Stojiljković