Štrajk glađu je vrsta lupanja glavom o zid. Takav mučni izlaz iz bezizlazne situacije obično biraju očajnici. Vojislav Šešelj i Branimir Glavaš, dok su bili na vlasti, nisu ličili na očajnike, mada su imali mnogo zajedničkog.

Piše: Mihal Ramač/Danas

Obojicu je uzdigao rat – vreme kada nisu na ceni rad, znanje, poštenje i ostale mirnodopske vrline. Obojica su sklona krajnostima. Najveću hrabrost i Šešelj i Glavaš ispoljavali su prema nemoćnima ili slabijima od sebe.

Obojica su verno služila gospodarima, nadmećući se u mahanju nacionalnim i državnim interesima. Kad bismo iz njihovih ratnih i poratnih govora izbrisali prideve "srpski", odnosno "hrvatski", teško bi bilo odgonetnuti šta je čije. Ima i razlika. Šešelj se na poziv suda odazvao dobrovoljno i čeka suđenje u tuđem svetu. Glavaš se krio iza poslaničke nedodirljivosti dok mu nije oduzeta, a za svoje stradanje krivi svoju vlast. Postao je teret za svoje bivše saborce. Šešeljeva zvezda i danas blista na srpskom političkom nebu. Bez obzira na sličnosti i razlike, ni Šešelj ni Glavaš nikad nisu rekli ništa loše o ratnim zločinima. Štrajk glađu za obojicu je način da izbegnu suočavanje sa sudijama i da ispadnu žrtve.

Za Šešelja to je i način da donese glasove svojoj partiji. Imao je još jedan razlog da štrajkuje upravo sada: svedočenje Dejana Milenkovića zvanog Bagzi. Vazda obavešten iz pouzdanih izvora, on je mogao znati da ga zaštićeni svedok pred Specijalnim sudom u Beogradu neće pominjati po dobru. Nemajući drugog izbora, lider radikala pokušava da uzvrati udarac gladovanjem.

Mesecima se nagađalo šta bivši trgovački putnik zna o atentatu na Zorana Đinđića, koliko će reći i da li će to što bude rekao pomoći da se rasvetli zločin. Nagađaće se još dugo, jer u zamršenoj priči ima mnogo krvi, mnogo novca, mnogo borbe za vlast i još više nastojanja da se operu ruke. Sud će oceniti koliko je Milenković verodostojan i kolika je čija krivica. Poslednje poglavlje surove drame moći će se napisati tek kada neko bude znao podrobnosti o krunskom svedoku: kako je otišao u Grčku, s kim se tamo viđao, zbog čega je uhapšen i isporučen Srbiji i, konačno, kom je bilo stalo da on kaže to što je govorio u četvrtak i petak. S kim se nagodio? Bivša vlast nije se pitala. Sadašnja bi verovatno više volela da on sedi na optuženičkoj klupi ili da priča nešto drugo.

Pošto nije jasno kome u Beogradu više koristi njegovo svedočenje, ili kome manje šteti, može se čuti i mišljenje da su iza svega neke strane sile. Navodno, one su primorale ovdašnju vlast da konačno završi proces, one štite Milenkovića i jamče mu miran nastavak života negde daleko, sa novim likom i novim imenom. Zvuči kao još jedna svetska zavera, ali nije sasvim neubedljivo. Vodećim ličnostima iz bivše vlasti bilo bi milo da je zaštićeni svedok pomenuo što više imena iz krugova bliskih Vojislavu Koštunici. Te ličnosti, od Čedomira Jovanovića nadalje, ne mogu da utiču ni na sud ni na policiju. Ni na svedoka. Prvi i ostali ministri radije bi slušali svedočenje o vezama Jovanovića i ostalih sa podzemljem, kako zemunskim tako i surčinskim.

Vlast ima policiju i sud. Nije jasno ima li i Milenkovića. To jest, da li on pod zakletvom kazuje ono što mu je preporučeno ili ono što hoće. Ako sva njegova saznanja potiču iz ćaskanja sa onima koji su odavno pod zemljom i ako se na osnovu njegovog živopisnog životopisa pretpostavi da borba za istinu nije njegovo jedino opredeljenje – golicljivih pitanja ima još više. A još manje je jasno, mada je izuzetno važno, gde i uz čiju pomoć ostali sa poternice krckaju milione koji nisu nađeni ni kod ubijenih na Meljaku ni kod Ulemeka. U spornoj belešci koja je nastala u noći kada se on predao – ili koju godinu kasnije, pravdoljubiva vlast ne bi da cepidlači s datumima – ne pominju se nikakvi milioni.

Kad bi se znalo ko će najdublje odahnuti nakon što Milenković izađe iz sudnice i bude odveden tamo gde ga čeka drugi život – zagonetki bi bilo mnogo manje. Više bi se razmišljalo o izborima. S njima su, doduše, povezana i haška i beogradska suđenja. Povezane su i nepostojeće, to jest naknadne policijske beleške. Povezana je i nepostojeća pobuna robijaša, kao i tvrdnja da bez dotičnih ne bi bio izglasan novi ustav. Ako sećanje ne vara, u jesen 2000. zatvorenici su se kleli da su svi glasali za DOS. Da li bi se i pretpostavka da sedamnaest hiljada osuđenih lica bitno utiče na politički život u Srbiji mogla smestiti u fioku na kojoj piše – teorija zavere?

U ovoj zemlji uvek ima više pitanja nego pouzdanih odgovora. Jedno od njih moglo bi biti vezano za studente. Nastavljaju li sadašnji ono što su započinjali njihovi prethodnici u leto 1992, ili tokom sto zimskih dana 1996/97? Ponegde se čuje da je tadašnjim mirnim pobunama osvajana sloboda, a da današnji akademci negoduju samo zbog novca. Ne treba biti prestrog i zahtevati od dvadesetogodišnjaka da budu veći idealisti i od roditelja i od profesora i od demokratske vlasti. Vide oni gde žive i znaju da sloboda ne počinje onog trenutka kada s ulica nestanu policijski kordoni.