Puška koja u prvom činu visi na zidu po pravilima dramaturgije treba da opali u trećem, završnom činu. Ta pravila za ove parlamentarne izbore u Srbiji kao da ne važe.

Piše: Dragoljub Žarković

Već je počelo s pucnjavom. Do krajnjeg roka za predaju izbornih lista (5. januar 2007) ostalo je četrdeset dana, a sudeći po artiljerijskoj pripremi za izborni okršaj pucnjava će biti žestoka.

Da li ove izbore nešto razlikuje od prethodnih i zašto se akteri ponašaju kao da su baš ovi sudbonosni?

Prvo, zbog usvajanja novog Ustava kampanja je produžena na skoro tri meseca što je mnogo i za zemlje s boljim političkim navikama, manje liderskih i liderčićskih sujeta i ambicija, odmerenijim medijima i manje političkih i ekonomskih problema koji se, zbog izborne groznice guraju u zapećak i čije razrešenje čeka izbor novog parlamenta i nove vlade.

Potom, vodiće se žestoka borba ne samo za vrh tabele, već će posebno biti zanimljiva borba za opstanak u elitnom stranačkom društvu. Najmanje tri partije ozbiljnih namera, solidnih potencijala i pozamašnog prethodnog opozicionog i/ili vlastodržačkog iskustva, analitičari svrstavaju među one koje će se boriti za spasonosnih pet odsto glasova. Ko sada ispadne iz igre po svemu sudeći ispada zauvek.

Treće, više nego ranije biće izražena sprega ozbiljnog novca i ozbiljne politike. Krupan kapital ima interes da investira u stranke koje će im garantovati dobar poslovni ambijent i/ili zaštitu stečenih pozicija.

Medijska slika, blago rečeno, iskrivljena je do apsurda i fenomen tabloidizacije medija na srpski način, uz masivno laganje, a nikakvu odgovornost, doći će do izražaja više nego ranije.

Dodamo li tome, na kraju, korpus objektivnih okolnosti, od iščekivanja amputacije Kosova do očekivanog tranzicionog zamora ljudskog, biračkog materijala, onda je lako reći – samo nam je Bagzi falio.

Iščitavanje svedočenja petog svedoka saradnika u procesu za ubistvo Zorana Đinđića, prvog koji je svedočio javno, već posle prvog dana iskaza u sudu, u danu kada pišem ovaj tekst, unosi novu dramatiku u vrelu izbornu kampanju i nema sumnje da će u danima koji slede težište stranačke retorike biti pomereno ka mitskom događaju postpetooktobarske Srbije – ubistvu Zorana Đinđića.

Sticaj svih ovde pobrojanih okolnosti, kao i onih koje zbog nedostatka mašte teško možemo i da zamislimo, izborno takmičenje, nužno, prevodi u lov u mutnom i pretvoriće se, kako je krenulo, u priču o tome ko se s kim švalerisao, ko je koga pokrao i ko je koga ubio.

Već se ne preza od zloupotrebe ljudi koji ne mogu od toga da se brane, manipuliše se decom, ženama, majkama i sestrama, eksploatišu se individualni štrajkovi i pretnje masovnim pobunama, oživljavaju se zakopane afere, objavljuju novi prilozi za stare biografije, a da kampanja zapravo i nije počela, da liste nisu zaključene, da nisu potvrđene sve koalicije i personalni savezi i da je do izbora ostalo skoro dva meseca.

Jedno od nerazjašnjenih pitanja, čak i na teorijskom nivou, jeste pitanje o tome da li će agresivni početak, s očekivanom napetom središnjicom i dramatičnim finalnim okršajima, povećati ili smanjiti već evidentiranu izbornu apatičnost i sklonost ka apstinenciji.

Kako je krenulo, pre mi liči da će izborna kampanja izazvati gadljivost i da će ljudi od kojih se očekuje da svojim glasovima presude u toj utakmici, u šumi aferica i afera, što stvarnih što izmišljenih, teško prepoznavati svoje realne interese, svoje probleme i svoj život i da će biti slabo motivisani da po tradicionalno oštrom svetojovanskom mrazu iskoriste svoje biračko pravo. Može se ispostaviti da oni koji se ubiše dokazujući svoju privrženost boljim političkim i kulturnim standardima i idealima, na kraju izborne drame otkriju da su ispalili – ćorak.

Dragoljub Žarković je glavni urednik nedeljnika "Vreme"