Tim naučnika na Nordvestern univerzitetu radi na proizvodnji nove generacije "pametnih" tkanina, obloženih senzorima, koji bi mogli da posluže osobama s posebnim potrebama.

Ovaj sistem je u još uvek u eksperimentalnoj fazi, ali se njegovi izumitelji nadaju da će im pomoći da uz pomoć senzora identifikuju idealni niz pokreta koji su neophodni svakom pojedincu da bi uspešno davao komande svojim pomagalima.

Osobe sa oštećenjima kičme često gube kontrolu nad svojim rukama, ali mogu da pokreću ramena ili grudi. Ali takvi ljudi imaju ograničene opcije u izboru sprava koje će im pomoći da pokreću invalidska kolica ili kompjutere. Mogu da iskoriste duvanje ili srkutanje da pomoću toga pokrenu odgovarajuće komande, ili prekidač na zadnjem delu kolica koji registruje pokrete glave, od kojih svaki može da znači određenu vrstu naloga. Pošto su ti pokreti ograničeni, mašine i pomagala moraju se prilagođavati svakom pacijentu. Na primer, ako je njegova leva strana pokretljivija, mašina ili kolica moraju da imaju inteligentni interfejs koji će to da zapazi i iskoristi u cilju bolje interakcije sa pacijentom.

Da bi se to postiglo, koristi se tkanina sa utkanim senzorima. Ova odeća ima naštampanih preko pedeset piezo-otpornih senzora napravljenih na Unvierzitetu u Pizi. Oni su napravljeni od elektroaktivnih polimera koji menjaju voltažu u zavisnosti od ugla pod kojim se šire. Ovi senzori otkrivaju najneznatnije pokrete gornjeg dela tela i ruku.

Koncept umnogome podseća na snopove senzora koje animatori koriste da bi pokrete iz stvarnog života pretvorili u animaciju, uređaj sa jedeinstvenom komponentom za analizu. Taj sistem sastoji se od specifičnih statističkih algoritama koji analiziraju signale dobijene od svakog senzora ponaosob, da bi se otkrili specifični pokreti koji odgovaraju nekom pojedincu. Taj algoritam takođe određuje maksimalni broj razvijenih pokreta koje neka osoba može da učini, i time određuje broj komandi koje isti pojedinac može da koristi. Da bi se uređaj uigrao, istraživači nalažu korisnicima da se prirodno kreću, a onda uređaj selektuje specifične pokrete koji se mogu koristiti za kontrolu brzine, ubrzanja ili pravca kretanja invalidskih kolica. Treniranje u virtuelnoj stvarnosti pomaže pacijentu da uvežba i podesi one pokrete koje je kadar da izvodi, na osnovu feedback-a, kako bi njima izazivao odgovarajuće poželjne reakcije invalidskih kolica ili drugih pametnih pomoćnih sprava.

Senzorska odeća već je testirana na pacijentima koji su u virtuelnom okruženju uspevali pomoću nje da uspešno komanduju. Uskoro će biti obavljeni testovi i sa pacijentima koji su pretrpeli znatno teža motorna oštećenja.

Najzad, cilj čitavog projekta je ne samo da se omogući bolja pokretljivost i komande poluoduzetim pacijentima već i da se njihove sposobnosti pokretanja poprave. Osim ovog, a od senzorske tkanine očekuje se da pomogne u oporavku motorike i kod ozbiljnih ozleda mozga, tako što će se zahvaljujući vežbama razvijati centri u neoštećenom regionu mozga, umest o onih koji su disfunkcionalni.

Osim invalidskih kolica, pokretljivi senzori mogli bi da se koriste i za upravljanje raznim drugim uređajima i mašinama, recimo TV, zatim za igranje igrica i sl.