Nema sumnje da će vrlo brzo sa Čekuom za isti sto (ili kanabe, ne menja stvar) sesti i srpski premijer, pa činjenica da je Đukanović to učinio nešto ranije ne bi trebalo da bude kapisla za otvaranje novih frontova.

Piše: Danas

Jedan politički učmao vikend u Srbiji zasigurno bi razbila Sanda Rašković Ivić izjavom da bi Milo Đukanović morao da zna da je najgore biti Juda, da se povodom prošlonedeljne audijencije kosovskog premijera Agima Čekua u Podgorici nije oglasio i srpski premijer Vojislav Koštunica neobično oštrim upozorenjem Vladi Crne Gore "da je dužna da strogo poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije", a u protivnom "snosiće odgovornost za ozbiljne posledice u odnosima Srbije i Crne Gore". Notu koja parira sekvenci o Judi, Koštunica je uneo primedbom da se nikada u dosadašnjoj istoriji Crna Gora nije stavila na stranu protiv Srbije, kao što to nije učinila ni Srbija otkada postoji.

Osim same Čekuove posete, čiju je najavu zvanični Beograd, kao i deo prosrpskih stranaka u Crnoj Gori ocenio problematičnom, lavinu negodovanja izazvala je Đukanovićeva izjava: "Kosovo je naš susjed", čiji je prvi deo – "Mi ne pretendujemo da rješavamo status Kosova, ima ko o tome da brine…" – potpuno zanemaren. Posebno mesto dato je okolnosti da "Čekua Srbija tereti za ratne zločine nad srpskim narodom, i to ne samo na Kosovu" (Koštunica) ili, kako je na protestnom mitingu poručio predsednik SNS Andrija Mandić, "Čekuu su ruke krvave ne do lakata nego do ramena".

Slučajno ili namerno, zvaničnici Srbije nisu se osvrnuli na fakat da je Čeku u Podgoricu stigao u pratnji predstavnika međunarodne administracije, kao ni da se već tada znalo da će ga u jučerašnju posetu Bratislavi pratiti lično šef Unmika Joahim Riker. Zaboravili su i da je nedavno Čeku u Vašingtonu razgovarao sa predsednikom SAD Džordžom Bušom, a da ga je u Parizu primio šef francuske diplomatije Filip Dust Blazi. Zapravo, Čekuovoj diplomatskoj inicijativi, usmerenoj na što brže priznavanje nezavisnosti južne srpske pokrajine, odoleva jedino Moskva koja još nije odgovorila na njegovu želju za prijemom. Za sve ostale, uključujući i region, Čeku možda nije najpoželjnija, ali jeste nezaobilazna politička figura, sve aktuelnija kako se bliži vreme za utvrđivanje budućeg (što ne znači i konačnog) statusa Kosova.

Nema sumnje da će vrlo brzo sa Čekuom za isti sto (ili kanabe, ne menja stvar) sesti i srpski premijer, pa činjenica da je Đukanović to učinio nešto ranije ne bi trebalo da bude kapisla za otvaranje novih frontova. Ukoliko nije reč o sasvim nediplomatskom razbijanju učmalog vikenda i reakcijama za postreferendumsku upotrebu, kako drugačije čitati Koštuničinu opasku o odgovornosti za ozbiljne posledice u odnosima Srbije i Crne Gore nego kao najavu novih konfrontacija? A Juda je tu, očito, zalutao.