Pripadnici Legije i dalje nose francuske bele vojne kape sa štitnikom i šunjaju se po džunglama i pustinjama, ali stare metode, poput zakopavanja dezertera do vrata u pesak da bi ih prepustili na milost i nemilost šakalima, više nisu u modi.

Odbegle ubice, takođe, nisu više dobrodošle. Ono što je, međutim, najozbiljniji problem za tu oružanu formaciju, koja je ovekovečena u filmovima i literaturi, jeste to što polako gubi značaj, piše Asošijeted pres.

U kampanjama u Alžiru, Vijetnamu, Madagaskaru, Tajvanu, Meksiku i drugde, legionari su činili glavnicu borbenih snaga i imali najveće gubitke. Ccak i u ratu u Bosni i Hercegovini, gde su prvi put služili u okviru mirovnih snaga UN, legionari su činili značajan deo francuskog kontingenta. Ali kada je Pariz nedavno odlučio da u mirovne snage UN u Libanu pošalje 2.000 francuskih vojnika, u njih je uključio samo 200 inženjera iz Legije stranaca.

Istina je da Legija, koja ima 7.770 vojnika, gubi svrhu i danas se po malo čemu razlikuje od francuske vojske. Francuska je pre četiri godine ukinula vojnu obavezu, čime je prestala potreba za Legijom stranaca kao profesinalnom formacijom koja je mogla brzo da se pošalje na udaljena poprišta sukoba.

Svih 250.000 pripadnika francuskih oružanih snaga sada su profesionalci i dobrovoljci.

‘Legionari su anahronizam, poslednji ostaci srednjevekovne tradicije plaćenika’, kaže politički analitičar Dominik Moazi. ‘Dok je Legija stranaca bila jedina profesionalna grupa u vojsci, njeno postojanje je imalo smisla, ali sada su u vojsci svi profesionalci’.

Portparol Legije stranaca, potpukovnik Kristijan Rakl smatra, međutim, da će francuskim vlastima i dalje biti potrebna elitna jedinica za brzo reagovanje na kriznim područjima u svetu.

‘Politički, uvek će biti lakše da se pošalju stranci nego francuski vojnici na takva mesta’, kaže Rakl.

Kroz istoriju, Legija stranaca je preživela razne pretnje po svoj opstanak. Ccak je i njen osnivač, francuski kralj Luj-Filip, koji je formaciju ustanovio 1831. godine, pokušao da je ugasi nekoliko godina kasnije.

Najozbiljniji izazov Legija stranaca je doživela 60-ih godina, kada je francuski predsednik Šarl de Gol pokušao da je raspusti, pošto se nekoliko pukova pobunilo protiv njegove odluke da okonča francusku vladavinu u Alžiru.

Sada, kao i nekada, većinu regruta u Legiji čine muškarci koji su pobegli iz svoje domovine iz političkih i ekonomskih razloga ili zbog potrebe da ‘počnu život iz početka’, navodi Rasl. J.Beganović, iz BiH, kaže da se prijavio u Legiju kada su počeli sukobi na prostoru bivše Jugoslavije, početkom 1990-ih.

‘Ja sam pola Srbin, pola Musliman, i svi su hteli da priđem njima’, rekao je taj veteran. ‘Umesto toga, ja sam pristupio Legiji’.

Poput Beganovića, većina pripadnika Legije je iz istočne Evrope. Oni predstavljaju najnoviji ‘talas’, posle ‘anglofona’ 1980-ih, Madjara 1950-ih i Nemaca koji su masovno dolazili u Legiju 1940-ih i medju kojima je bilo dosta bivših pripadnika nacističkih Š snaga.

Preko svoje službe bezbednosti, Legija stranaca, u saradnji s Interpolom i francuskom policijom, brzo izbacuje okorele kriminalce, ali oni koji žele da izbegnu zakon zbog manjih prestupa, mogu da u Legiji potraže novi identitet.

Mnogi legionari su naturalizovani državljani Francuske, pošto mogu da zatraže državljanstvo kada im istekne petogodišnji ugovor i 80 odsto njih to i učini.

Regruti više nisu izloženi iskušenjima kao nekada i većina njih sada mirno provodi vreme u kasarni u Obanju, kod Marseja, dok čeka na preliminarne fizičke i psihološke provere. Nakon pregleda, samo jedan od osam kandidata dobija odobrenje da stupi u službu.

Dezerterstvo, koje je nekada morilo Legiju stranaca, sada je retka pojava, pošto novajlije imaju na raspolaganju godinu dana da odluče da li će ostati ili se vratiti civilnom životu.